Антологија српске музике

Александар Обрадовић је рођен 1927. године на Бледу, у Словенији. Студије композиције похађао је у класи Миховила Логара на Музичкој академији у Београду, где је дипломирао 1952. године, а потом се усавршавао у Лондону, на Краљевској музичкој академији, и у Америци – у њујоршком Електронском студију. Радио је као професор у Музичкој школи „Станковић” 1953. и 1954. године, да би 1961. постао доцент на Музичкој академији, а 1975. и редовни професор. У периоду од 1962. до 1966. године обављао је функцију генералног секретара Савеза композитора Југославије, а у периоду од 1979. до 1983. био је ректор Универзитета уметности. Као музички писац и критичар, објављивао је чланке у Политици, Борби, Књижевним новинама и часопису Pro musica, а аутор је и уџбеника Увод у оркестрацију. Добитник је Октобарске награде за дело Симфонијски епитаф, 1959, као и Седмојулске награде за животно дело 1980. године. Преминуо је у Београду 2001. године.

Музички језик и стваралачка поетика Александра Обрадовића могу се описати као доминантно модернистички. У опусу који броји преко 200 дела, музика се креће у стилском распону од неокласицизма до неоекспресионизма. Једна од основних карактеристика Обрадовићевих остварења, према речима Властимира Перичића, јесте смисао за јасну, чврсту и прегледну форму и архитектонику, за богат оркестарски звук, као и за утемељеност у традиционалним формалним обрасцима. Његов хармонски језик користи могућности веома проширеног тоналитета, залазећи у политоналне комбинације које су резултат линеарног вођења читавих акордских комплекса.

Најзначајнији допринос српској музици Александар Обрадовић је дао у области симфонијске музике, а као значајна издвајају се и његова дела камерног и концертантног жанра.

Уредница Ирина Максимовић Шашић