Мајстори барока

Албинонијеве композиције су изузетно индивидуалне, без већих ослањања на велике узоре, што је вероватно последица његовог специфичног развојног пута као музичара, а до данас његова инструментална дела су посебно интеренсантна и за извођење и за проучавање.

Овај композитор, син богатог венецијанског трговца папиром и произвођача карата, је самог себе називао „аматером" односно „дилетантом" у првом делу своје каријере, јер је све до 1709. године радио у породичној мануфкатури. У том погледу он је могао као имућан млад човек да се бави музиком у слободно време за сопствено и задовољство других. Ипак, после очеве смрти, 1709. године, Албинони, иако најстарији син, напушта породични посао и препушта га млађој браћи, посветивши се у потпуности музици. Албинонијев специфичан статус видљив је из чињеница да је током живота имао задршку спрам професионалних музичара и да није никада постао члан венецијанског удружења музичара, што значи да није јавно никада наступао у свом родном граду. Његова слава како у Венецији, тако и широм Европе, била је везана за успех опера које је писао, као и за штампана издања која су кружила континентом. Односе са другим музичарима, овај композитор није превише неговао, али је зато одржавао живу комуникацију са богатим племством, посвећујући своја издања значајним меценама попут Кардинала Пјетра Отобонија, принца Фердинанда Тосканског, грофа Кристијана Хајнриха фон Вацдорфа, као и немачким и аустријским владарима.

Албинони је био изузетно плодан стваралац. Написао је осамдесет опера, од чега се данас зна за њих педесет које су биле изведене и у јавности, те су либрета штампана и сачувана. То се не може рећи и за саме партитуре од којих је само неколико преживело до данашњих дана. Ту је и око педесет соло кантата, сто соната за различите комбинације инструмената, педесет девет концерата и осам синфонија. Током векова, Албинонију су приписиване многе композиције без већих доказа. Најпознатији пример је популарни Адађо чији је аутор италијански музиколог и биограф композитора Ремо Ђацото, који је 1958. године наводно "реконструисао" Албинонијев фрагмент, не ставивши икад на увид јавности сам аутограф. Ипак, ова композиција је убрзо заживела пре свега у домену филма, а касније и као дискографска сензација, те је и данас присутна у рекламама и у широј јавности.

Албинонијева репутација за живота је варирала, а пре свега можемо рећи да је он био изузетно популаран композитор чија су инструментална дела и кантате били тражени међу аматерским музичарима. У том погледу шира јавност га је стављала раме уз раме са Корелијем, Вивалдијем и Машитијем, а познато је да је Јохан Себастијан Бах написао четири фуге на теме из Албинонијевог опуса 1 и да је користио његове композиције као материјал за подучавање музике. Ако се све узме у обзир, данашња оцена Албинонијевог опуса указује на композитора који је поседовао изузетан мелодијски дар, склоност ка претераној формализацији музичке форме и понављању устаљених решења, али и уметника који је можда и понајвише међу својом генерацијом поседовао осећај за равнотежу и добре пропорције, чиме је указао на будуће идеале класизицма.

Уредница Ксенија Стевановић