Оперe – Пасквале Афонси: Лажна баштованка

Лажну баштованку је Пасквале Анфоси, који се образовао у Напуљу, где је под менторством Пичининија стицао репутацију траженог оперског композитора, представио, уз велики успех, у римском Театру Деле Даме, 1774. године. Убрзо је преведена на неколико европских језика (француски, немачки и пољски) и започела сценски живот на бројним иностраним позорницама. Привлачност ове опере је била толика, да је млади Моцарт и сам кренуо да пише оперу на исти либрето који је начинио Ђузепе Петроселини. Заплет се ослања на италијанску комедију XVIII века, са јасном поделом на племените јунаке и фарсичне карикатуре, при чему су арије маркизе Виоланте у складу са тадашњим мелодрамским стремљењима. Ипак, Анфосијева опера је бржа, економичнија и предвидљивија од Моцартове верзије, но и поред тог нам даје добар увид у стање оперског, буфо, стваралаштва у другој половини XVIII века, које је цветало на тлу Италије. 

Заплет прати догодовштине маркизе Виоланте Онести, која се повукла у осаму, променивши идентет, пошту ју је у наступу беса и љубоморе ножем напао њен љубавник гроф Белфиоре. Она се сада представља као баштованка Сандрина и заједно са својим слугом Нардом уређује башту Дон Анкизеа, градоначелника Лагонера, познатијег по његовој италијанског титули Подеста. У граду се појављује Белфиоре, који је сада вереник градоначелникове нећаке Арминде, на велику жалост заљубљеног Рамира. Служавка Серпета је, пак, бацила око на градоначелника не би ли на тај начин напредовала на друштвеној лествици. Велики део радње се врти око тога да ли је Виоланта жива – пошто сви верују да ју је Белфиоре убио, игре препознавања и скривања, али и предавању готово 'безумним' осећањима двоје љубавника, који по модерним схватањима, пате од својеврсног љубавног лудила унутар једне токсичне везе. 

Уредница Ксенија Стевановић