Мајстори барока

Представићемо кантате Марка Марацолија и Луиђија Росија које су написане на исти текст и које носе исти наслов – „Проповед Сунца”. Ова два дела могу се посматрати као пресек музичке праксе у Риму у првој половини XVII века, када су двојица аутора у њему живели и стварали. Роси и Марацоли су били у служби кардинала Антонија Барберинија, који је заједно са својом браћом обликовао политику, религијску праксу и музику Италије у XVII веку.

Жанр кантате, поред опере био је основа велике музичке револуције XVII века, која је устоличила нову барокну естетику. У комбинацији формалних обриса кантате и драмског потенцијала опере настаје и ораторијум, трећи важан облик за разумевање барокне музике, посебно оне римских композитора. Опере, ораторијуми и кантате су у овом граду служиле пре свега као део репрезентационе машине моћи аристократских породица везаних за Ватикан и папску курију. Представници фамилија Колона, Киђи, Памфилиј, Отобони и пре свих Барберини су се смењивале на местима папа и најважнијих кардинала, чиме су у својим рукама држале како духовну, тако и световну власт. У овом контексту Барберинијеви су били међу највећим меценама уметности – посебно Антонио и Франческо Барберини који су свој патронат дуговали утицају свог стрица, папе Урбана VIII. Палата Барберини у Риму поседовала је позориште (Театар четири фонтане који је конструисао Бернини) у којем су њихове раскошне опере одушевљавале како римску аристократију, тако и племиће из свих крајева Европе. Међу музичарима које су Барберинијеви запошљавали су били Ђироламо Фрескобалди, Вирђилио Мацоки, као и Луиђи Роси и Марко Марацоли чије дела ћемо чути у емисији.

Роси и Марацоли се данас, поред Ђакома Карисимија, сматрају најважнијим композиторима кантата у Риму тог доба. Њихов реноме је био толико висок половином XVII века да их је кардинал Мазарен позвао у Француску – Марацолија 1645, а Росија 1647. године – како би проширили утицај италијанске музике у овој земљи. По сведочењима савременика, њихове арије и кантате су се посебно допадале краљици Ани Аустријској, којој су, како је забележено, често изазивале и сузе. Овај податак нам говори о израженој афективној димензији италијанских кантата раног барока које су биле усмерене ка изазивању племенитих осећања код образованих слушалаца.

Кантата Проповед Сунца представља дијалог између Сунца и смртних људи. Текст је написао тоскански песник Ђовани Лоти, а по карактеру припада моралној поезији која је била коришћена у Риму у контексту духовних и дидактичких вежби при ораторијумима великих цркви. У овој кантати се истиче да је сунце мање важно од онога који је извор „неисцрпног светла" – дакле Бога, а такође се приказује да је пут чедности и невиности онај који треба да поштују истинољубиви верници, у складу са начелима римске духовности XVII века.

Уредница Ксенија Стевановић

 

број коментара 0 Пошаљи коментар