Рефлексије

У емисији РЕФЛЕКСИЈЕ можете слушати осврт Николе Живановића на роман Дарка Цвијетића „Шиндлеров лифт” објављен у издању Књижевне радионице „Рашић” у Београду, а потом осврт Анђелке Цвијић на роман Љубице Арсић „Четири кише” који је недавно објавила издавачка кућа Лагуна из Београда.

Роман Дарка Цвијетића Шиндлеров лифт својеврсни је каталог станара који су настрадали у лифту једне зграде. Како коментарише Никола Живановић, цела књига се може видети као велики списак жртава, и управо ту долази до изражаја највећи Цвијетићев квалитет, а то је да осмисли уверљиву, морбидну, поражавајућу слику нечије смрти. То је нешто што постоји и у његовим песмама, али овде је сасвим преточено у прозну форму, без коришћења неких песничких поступака којима је Цвијетић као песник овладао. Иако се аутор успешно носи са литерарним материјалом, ретко успева да дође до емотивних домета до којих долази у песмама, но упркос томе, читалац Цвијетићевe књигe налази се у расположењу као да гледа филм страве и ужаса, где се свакоме у било којем тренутку може десити несрећа и највероватније ће се десити. Сликовитост и мајсторство којом су појединачна поглавља испричана и фрагментарно читање, а не оно у даху, чини ово дело комплетним књижевним доживљајем.

* * *

По речима Анђелке Цвијић, роман Љубице Арсић Четири кише је расут, баш попут кишних капи, и у времену и у простору; у разбијености његових димензија и мењањем тачке приповедања, час гласом свезнајућег приповедача час гласом оног другог Ја у нама, у овој књизи је конзистентност радње остала у другом плану, док су у први план избили патња и бол којима се имплицира perpetuum mobile нашег постојања и свега што га чини. Роман се састоји од 32 поглавља од којих нека могу слободно да опстану као кратка, уобличена прича. Ипак, поглавља су повезана судбином троје младих јунака на прагу адолесцентности, а који припадају двема породицама: девојчице Милице која се прилагођава сталним сеобама родитеља, и сестре Сенке и брата Пашка чија самохрана и емоционално растрзана мајка једва успева да се бави сопственом децом. На ово троје младих прерано је ударен печат патње, у потпуној несразмери са њиховим животним добом. Питања која поставља Љубица Арсић у роману су, наравно, добро позната, као што је добро познато да до сада нико није нашао одговоре на њих. Они до којих долазимо само су слутње, и зависи само од нас да ли ћемо се са њима помирити или ће у нама и даље истрајавати збуњеност.

Читала Биљана Јовановић.
Уредница емисије Тања Мијовић.

број коментара 0 Пошаљи коментар