Бетовенова колекција Еурорадија

Четврта симфонија Лудвига ван Бетовена написана је током јесени 1806. године, по поруџбини грофа Франца фон Оперсдорфа који је композитора угостио на свом имању у горњој Шлезији, данашњој Пољској. Занимљиво је да је гроф поседовао сопствени камерни оркестар, што је у то доба била реткост, будући да су многи племићи оптерећени финансијским недаћама радије бирали мање саставе или се лишавали оркестара у потпуности. Овај оркестар је успешно извео пред Бетовеном његову Другу симфонију, те је можда то био разлог што је композитор радо пристао да напише ново симфонијско дело за шлеског племића, коме је Четврта симфонија и посвећена. Премијерно је изведена на приватном концерту у палати Лобковиц у Бечу у марту 1807. године, током вечери у оквиру које је публици представљен и Четврти клавирски концерт, као и увертира Кориолан. Један проницљиви критичар је записао 1811. године у вези са Четвртом симонијом следеће речи „У целини, дело је радосно, јасно разумљиво и ангажује пажњу. Оно је ближе Првој и Другој симфонији, које публика изузетно цени, него Петој и Шестој. У погледу целокупног надахнућа можемо је сврстати раме уз раме са Другом". Из ове оцене можемо прочитати и потоњу судбину Четврте симфоније, која је до данас, најмање позната и најмање извођена од свих Бетовенових симфонија. У њој се осећа јасан „класичарски узор" и због тога се многима учинила као мање важна – како по редоследу стоји између два радикална остварења овог Бетовеновог стваралачког периода Треће и Пете симфоније. Зато не чуди што ју је Шуман назвао „крхком грчком девицом стешњеном између два нордијска гиганта". Ипак, Четврта симфонија – и поред својих класичарских димензија које се пре свега ослањају на позне симфоније Бетовеновог учитеља Хајдна - имала је бројне поклонике од Берлиоза, Менделсона, па и самог Шумана, све до великих диригената XX века попут Ота Клемперера и Херберта Карајана.

Уредница Ксенија Стевановић