Video-igre nisu samo popularizovale, već su i produbile književni mit o stoičkom vešcu iz romana Andžeja Sapkovskog... Zahvaljujući činjenici da su igre projekat jednog poljskog studija, vizualni prikazi čudovišta, utvara, akrepa i karakondžula sa kojima se junak književne sage Geralt bakće, više podsećaju na etnografske ilustracije sujeverja iz Istočne Srbije ili ruske provincije, nego na visoko estetizovane vampire, orke ili trolove iz zapadne fantastike. Veštac je uveo slovensku mitologiju u globalnu kulturu na velika vrata.

Druga sezona popularne serije Veštac (The Witcher) objavljena je „u paketu" u novembru 2021. na „Netfliksovoj" internet platformi i toplo je prihvaćena i kod kritike i kod publike, stekavši - već se može reći - kultni status.

Iako nije sporno da nakon izvanrednih komercijalnih uspeha Džeksonovog Gospodara prstenova (2001-2003) i HBO serije Igra prestola (2011-2019) epska fantastika nedvosmisleno predstavlja filmski mejnstrim, pa uspešne visokobudžetne ekranizacije istaknutih dela ovog žanra više nisu nikakva naročita novost niti anomalija, uspeh i popularnost Vešca zaslužuje naročitu pažnju.

Omiljenost ove serije nije prosto stvar zanimljive fantastične premise i dobrog izbora glumaca - priča o namrgođenom i namćorastom lovcu na čudovišta koji se zapliće u vihor istorijskih stihija i geopolitičkih previranja pokušavajući da zaštiti devojčicu koju mu je sudbina poverila na čuvanje prešla je dug put od serije bestselera u postkomunističkoj, tranzicionoj Poljskoj, preko serije popularnih video-igara na motive horora, pa sve do globalnog fenomena koji danas predstavlja opšte mesto popularne kulture paralelno sa antičkim mitologijama poput egipatske, grčke, ili arturijanske, odnosno sa modernim svetovima iz mašte kao što su Lukasovi Zvezdani ratovi, Tolkinova Srednja zemlja, ili Marvelov kinematografski univerzum (MCU).

Saga o vešcu lutalici

Priča o vešcu Geraltu od Rivije i njegovim ljubavima, prijateljima, i avanturama počela je kao serija pripovedaka koju je krajem osamdesetih godina iz hobija počeo da piše tada četrdesetogodišnji poljski ekonomista i stručnjak za međunarodnu trgovinu Andžej Sapkovski. Pripovetke koje su mahom objavljivane u specijalizovanim izdanjima poput časopisa Fantastyka ubrzo su stekle veliku popularnost među ljubiteljima žanra zahvaljujući autorovoj u to vreme nesvakidašnjoj kombinaciji talenta za tradicionalno mitološko pripovedanje i modernog jezika prožetog cinizmom, autoironijom i satiričnim humorom.

Pripovetke su se polako pretočile u dve koherentne zbirke priča, na koje je Sapkovski nadovezao serijal od pet romana (i još jedan roman koji prethodi osnovnoj radnji priče), da bi celi korpus dela na kraju bio nazvan Saga o vešcu (Saga o wiedźminie), pod kojim imenom je nadalje i objavljivan.

U zavisnosti od sklonosti publike, romani Sapkovskog mogu se čitati kao moderna iteracija klasičnih viteških saga iz evropskog Srednjeg veka i kao njihova kritička dekonstrukcija i satirizacija, ali oni zapravo predstavljaju jedan mitološki splet, unutar koga se isti događaji rutinski prepričavaju iz različitih uglova i sa različitim završecima, kao da nije reč o autorskoj fikciji, već o rekonstrukciji obilate etnografske građe.

O čemu se radi u ovim pričama koje su toliko zaokupile pažnju publike, da su Sapkovskog pretvorile u „najprevođenijeg poljskog fantastu posle Stanislava Lema", a njegovog Geralta u globalnu kulturnu ikonu nalik na Konana Varvarina, Princa Valijanta, ili Harija Potera?

Sa stanovišta sadržaja, priče o vešcu ne odudaraju previše od klasika žanra „mača i magije" (sword and sorcery) - u pitanju su manje-više opšta mesta iz tradicionalnih evropskih avanturističkih i viteških romana. Ono što Sapkovskog naročito ističe jeste pre svega njegov pripovedački postupak i jezik: on odlično razume potrebu zapadne publike za klasičnom mitologijom, epikom i istorijskom prozom, i spreman je da toj potrebi udovolji, ali kroz jednu autorefleksivnu (i autoironičnu) reinterpretaciju koja na pripovedačkom nivou podilazi ciničnim i razočaranim sentimentima čitalaca koji „više ne veruju u bajke", da bi im kroz veštu igru sa horizontima očekivanja i žanrovskim klišeima tu veru na kraju ipak povratio.

Svi elementi Sage o vešcu nalaze se na ovoj klackalici između mašte i razočaranja, mitotvorstva i demitologizacije. Njegov glavni junak - dugovečni mutant operisan od emocija i odgojen od malih nogu da bi se potucao od sela do sela i istrebljivao čudovišta i druge natprirodne štetočine - predstavlja jednu zaprljanu i melanholičnu refleksiju trope o vitezu-lutalici (čak je i svoju nominalnu titulu „od Rivije" junak pridodao svom imenu kao prazni marketinški trik), ali uprkos stalnom gunđanju i insistiranju da je on samo „tehničko lice" koje se razume u natprirodno, Geralt i dalje otelovljuje stari ideal viteštva, čak i kada mu se otvoreno podsmeva.

I drugi elementi priče su klasični: junak ima fatalnu i sudbonosnu ljubav, prelepu i opasnu čarobnicu Jenifer; ima najboljeg prijatelja barda Nevena, koji njegove sumorne dogodovštine pretvara u raskošne epopeje pomoću kojih i njemu i sebi „nabacuje tezge" u selima kroz koja prolaze; ima vernu kobilu Ukljevu (koja mu svako malo pogine, pa je zameni novom koju takođe nazove Ukljeva); najzad, tu je i „princeza koju treba spasti", „zavetno dete" Cirila (Ciri), prestolonaslednica Cintre koja se sticajem istorijskih okolnosti zatiče u centru geopolitičke borbe više kraljevstava i imperija za prevlast i dominaciju.

Pripovetke Sapkovskog počinju kao nepretenciozne i duhovite subverzije klasičnih evropskih bajki - Snežane i sedam patuljaka, Lepotice i zveri, Male sirene i dr. - ali kako koloplet priča prelazi u herojsku sagu o tome kako Geralt pokušava da zaštiti i sačuva devojčicu koja mu je poverena u vihoru istorijskih događaja koji su zahvatili njegov kontinent, romani se sve više pretvaraju u jednu istoriozofsku studiju o prirodi moći, prljavim političkim igrama, tehnologiji rata, intrigama, izdajama, rasizmu, „institucionalizovanom nasilju", o mesijanskim i paternalističkim ambicijama moćnika koji gaze preko mrtvih da bi ostvarili svoje „više ciljeve", i naravno - o „malim ljudima" koje melje točak istorije.

Završna knjiga serijala - Gospodarica jezera - pored toga što neposredno uvezuje priču o Geraltu sa klasičnim arturijanskim mitom, u svojim prikazima političkih igara, sukobljenih naroda, i vojski u pokretu neverovatno podseća na slične pasaže iz Tolstojevog Rata i mira. I to nije preterivanje - višefokusni prikaz izmišljene Bitke kod Brene po postupku i istoriozofskoj potki lako se da uporediti sa Tolstojevim prikazom Borodinske bitke.

Epska fantastika u video-igri

Romani Sapkovskog postigli su veliku popularnost i kultni status u krugovima ljubitelja epske fantastike, ali da bi se postalo globalnim fenomenom potrebno je ipak nešto više od odličnog književnog serijala. „Kanonski" put ka globalnoj slavi u slučaju ovakvih sadržaja predstavlja filmska ekranizacija (poput pomenutog Gospodara prstenova, Igara gladi, ili serijala o Hariju Poteru), ili u novije vreme - visokobudžetna TV serija (poput Igre prestola ili Sluškinjine priče).

Veštac je, međutim, do slave išao drugim putem, a njegova ključna stepenica bila je - video-igra. Poljski studio CD Project Red pretvorio je serijal Sapkovskog u niz komercijalno veoma uspešnih igara, od kojih poslednja od njih (Veštac 3 - Divlja hajka, 2015) - zahvaljujući popularnoj mehanici „igre uloga" (RPG) i „otvorenog sveta" (open world gameplay) - sada već rutinski dobija mesto na spiskovima najboljih video-igara svih vremena.

Video-igre nisu samo popularizovale, već su i produbile književni mit o stoičkom vešcu i njegovim lutanjima, pre svega zahvaljujući činjenici da je reč o suštinski različitom mediju, koji sa sobom povlači drugačiju vrstu pripovedanja, i drugačiju estetiku.

Ako Sapkovski u svojim romanima Geralta tretira u velikoj meri kao Andrić Aliju Đerzeleza, gde je fokus na njegovoj ranjivosti, unutrašnjoj emotivnoj rastrzanosti, i načinu na koji se njegova maska „neranjivog čudovišta bez emocija" topi u interakciji sa drugima, narativ u igrama, čija publika nema probleme ni sa klasičnim bajkama, niti sa kičastim viteškim idealima, vraća glavne junake u kolosek linearnog avanturističkog romana. Drugim rečima, dok Geralt od Rivije u romanima najveći deo vremena provodi u interakciji sa drugim likovima i putujući iz jednog mesta u drugo u potrazi za svojim „zavetnim detetom", igre su u kudikamo većoj meri fokusirane na ono što je veščeva primarna profesija - lov na čudovišta.

I mada su igre svoju omiljenost stekle na osnovu epske priče koja se u svom kosturu oslanja na tekst Sapkovskog (koji, uostalom, i sam dopušta reinterpretacije i revizije svojih mitova), veliki deo vremena koje igrač provodi uz njih posvećeno je upravo istraživanju raskošne mitologije koja u romanima ostaje u pozadini. A Sapkovski je u svojim romanima tradicionalnu mitologiju zapadnoevropskih, germanskih i skandinavskih naroda - koja je već obilato zastupljena u popularnoj kulturi i fantastici - proširio za račun raskošne ali globalno manje poznate slovenske mitologije, koja je opet, zahvaljujući odsustvu viševekovne tradicije estetizacije, komercijalizacije i komodifikacije, dala imaginarijumu Vešca jednu autentičnu „istočnoevropsku", odnosno „slovensku" horor atmosferu.

Ona se u igrama oseti snažnije nego u romanima, ne samo zato što oni više čitaju kao politička i društvena satira nego kao žanr strave i užasa, već i zato što je video-igra kao forma ipak jedna vizualna umetnost.

A zahvaljujući činjenici da su igre projekat jednog poljskog studija, vizualni prikazi čudovišta, utvara, akrepa, i karakondžula sa kojima se Geralt bakće u igrama u većoj meri podsećaju na etnografske ilustracije sujeverja iz Istočne Srbije ili ruske provincije, nego na visoko estetizovane vampire, orke ili trolove iz zapadne fantastike.

Kada se na to doda iscrpna enciklopedija mitoloških bića koju igrač u većoj ili manjoj meri mora da izuči da bi izašao na kraj sa svojim misijama, može se reći da Veštac zaista uvodi slovensku mitologiju u globalnu kulturu na velika vrata.

A budući da se romani Sapkovskog više čitaju kao reinterpretacija tradicionalnog žanra epske fantastike, specifična dinamika radnje koja je karakteristična za igre - a koja podrazumeva dugotrajne potrage i epske (sic!) dvoboje glavnog junaka sa čitavom plejadom čudovišta - književnom predlošku daju dodatno uzemljenje u tradicionalnoj epici, koja danas verovatno ni u jednom umetničkom mediju nije u tolikoj meri živa kao u video-igrama.

„Netfliksova" serija

Kada su „Netfliksovi" producenti odlučili da ekranizuju Vešca, njihovi autori bili su svesni da u rukama drže materijal koji ima sve preduslove da bude pretočen u nešto kultno, ali i da će uspeh tog projekta zavisiti od toga u kolikoj meri se mogu istovremeno animirati ljubitelji romana i ljubitelji video-igre - dve različite publike sa bitno različitim horizontima očekivanja. To je značilo da je uspešna ekranizacija morala istovremeno da sadrži epizodičnu matricu koja podrazumeva avanturističku komponentu lova na čudovišta, i da istovremenu bude protkana osnovnom pričom i likovima iz originalne Sage.

Na kraju, prvom sezonom serije nisu bili zadovoljni ni jedni, ni drugi: ljubitelji romana videli su u njoj bezdušnu komercijalizaciju naglašeno intelektualnog štiva; ljubitelji igara videli su nepotrebnu dramatizaciju i satirizaciju likova i narativa koje su oni doživljavali kao klasičnu, linearnu epiku.

Naravno, autori serije su se suočili sa sasvim konkretnim, tehničkim problemom - koloplet labavo povezanih pripovedaka o vešcu Geraltu koji čini prve dve knjige Sage trebalo je povezati u jedinstvenu, koherentnu celinu. A to je značilo da su i scenaristi i reditelj u svega osam epizoda morali da spakuju skoro sto godina predistorije glavne priče, što je u produkcijskom smislu izuzetno loše izvedeno. Gledajući prvu sezonu serije, publika uopšte nije mogla da razlikuje šta se događa u „prošlosti", a šta u „sadašnjosti" glavne radnje, pri čemu su se rutinski, jedna za drugom, smenjivale scene za koje ni na koji način nije bilo naznačeno da su međusobno razdvojene decenijama.

Pažnju publike, međutim, uspela je da održi glumačka ekipa, koja je uložila ogroman trud i ljubav u svoje likove. To se pre svega odnosi na harizmatične Henrija Kavila i Anju Šalotru, koji su morali da dočaraju ljubavnu vezu dvoje ljudi koji izgledaju mlado i u naponu snaga, dok su u stvari oboje u život razočarani cinici i gunđala koji iza sebe imaju po dva obična ljudska veka. Njihova „toksična" ljubavna veza, koja u velikoj meri predstavlja i okosnicu romanā, plenila je upravo zrelošću koja nije uobičajena u avanturističkim i akcionim filmovima: umesto da budu zaslepljeni strašću, Geralt i Jenefer jedno u drugom pronalaze oslonac i način da popune prazninu zbog činjenice da oboje ne mogu da imaju decu. A to, opet, postaje temelj „roditeljskog" zaštitničkog odnosa koji oboje razvijaju prema „detetu sudbine" - Ciri.

Upravo ovom psihološkom kompleksnošću glavnih likova, koji se ispostavljaju kao kudikamo dublji nego što bi se moglo očekivati od kostimirane serije o lovcu na čudovišta, serija Veštac se najviše približila romanima Sapkovskog, a to joj je i obezbedilo dovoljno „kredita" kod publike da je druga sezona uprkos kašnjenju od godinu dana dočekana sa pažnjom i interesovanjem. I autori ovo poverenje nisu izneverili.

Sve ono što nije štimalo u prvoj sezoni, u drugoj je ispravljeno - priča je postala koherentna, tempo pripovedanja se ustalio, i Saga je najzad potekla svojim prirodnim tokom. I publika je to prepoznala - kritičke ocene serije kao celine su znatno poboljšane, i ona je od kurioziteta postala jedan od televizijskih događaja godine.

Zarazne Nevenove pesme

Postoji, međutim, još jedan detalj, koji Vešca izdvaja iz brojnih sličnih ostvarenja epskofantastičnog žanra, a to je njegova muzika. Filmska muzika predstavlja nezaobilazni element dobre filmske fantastike, koji nesumnjivo dodaje priči nešto što publika jednostavno neće moći da pronađe u knjigama, koliko god one uvek bile „bolje od filma".

I zaista, najveći kvalitativni iskorak filmova o Hariju Poteru u odnosu na romane jeste očaravajuća muzika Džona Vilijamsa, Igra prestola nikada nije dobacivala do kompleksnosti Martinovih romana, ali su muzičke izvedbe pesama kao što su Kastamirske kiše ili Medved i devica ljupka davale seriji sasvim novi estetski (sic!) nivo, baš kao što su pesme Plač za Maneterenom i Čovek koji ne zaboravlja dodatno oplemenile serijal Točak vremena.

Veštac je, pritom, već inspirisao sjajnu muziku za video-igre - pogotovo je saundtrek za poslednju igru u seriji bio mali muzički odraz hibridne mitologije Sapkovskog, gde se klasična orkestralna muzika preplitala sa popevkama i narodnim melosom Istočnih i Južnih Slovena, što je igri dodatno davalo autentičnost kao umetničkoj interpretaciji romana.

U poređenju sa video-igrama, muzika za igranu seriju urađena je konzervativnije i bez „bregovićevskih" elemenata (baš kao što je cela serija primetno „deslovenizovana" u poređenju sa romanima i igrama), pa je utoliko i manje upečatljiva od prethodnika - osim u jednom važnom aspektu. Naime, jedan od glavnih likova u Sagi o vešcu je Geraltov najbolji prijatelj - bard Neven („Neven" je prevod iz srpskih izdanja Sage, u drugim medijima koristi se poljsko ime Jaskier, „Maslačak") - koji, kako smo već rekli, Geraltu „radi pi-ar", pretačući njegov sumorni i neglamurozni posao u epske pesme koje veličaju njegovo junaštvo. I upravo su zarazne Nevenove pesme - koje je za potrebe serije komponuje i interpretira glumac i kantautor Džoi Bejti - element po kome serija kvalitativno odskače u odnosu na romane i video-igre.

Treba napomenuti da je Neven izuzetno značajan lik u romanima Sapkovskog ne samo kao jedan od protagonista radnje, već i kao njen posmatrač i svedok. Iako na prvi pogled deluje izrazito površno i plitko, on nije ništa manje kompleksan lik u odnosu na ostale, budući da istovremeno predstavlja svojevrsnu rok-zvezdu čije su pesme poznate i omiljene u celom svetu, ali i visoko obrazovanog predstavnika akademske zajednice i humanističkih nauka. Na taj način on daje dva potpuno različita pogleda na događaje koji se odvijaju pred publikom - jedan epski i romansiran, drugi trezven i filozofičan. Pritom Sapkovski jasno stavlja na znanje da Neven predstavlja velikana književnosti nalik na nekog Homera ili Šekspira (ili Filipa Višnjića), koji je lično zaslužan za pretakanje veščevih dogodovština u ep koji će fascinirati naredna pokoljenja u njegovom izmišljenom svetu, ali i koji u velikoj meri konačno oblikuje sliku koju na metanivou dobija čitalačka publika u našem svetu.

A upravo to Džoi Bejti, igrajući Nevena, uspeva da uradi na ekranu. Njegov lik čas daje publici komične predahe, čas ironične romantičarske komentare, ali njegove bardovske pesme - pisane u duhu renesansne muzike i njom inspirisanog rokenrola (nalik na engleske tradicionale u izvođenju Džimija Pejdža ili Ričija Blekmura) - postale su internet fenomen same za sebe. Pesma Baci groš svome vešcu (Toss a Coin to Your Witcher) preko noći je postala viralna reklama za prvu sezonu seriju, za koji je veliki deo publike prvi put čuo zahvaljujući brojnim amaterskim obradama koje su preplavile internet.

„Nevenove pesme" - poput Njenog slatkog poljupca (Her Sweet Kiss) i Gori, kasapine, gori () - nastavile su da prate i delimično „tumače" radnju seriju, ali i da vode potpuno paralelan život na muzičkoj sceni i za dve sezone ih se već nakupilo dovoljno da mogu da se skupe u jedan sasvim solidan album, čije objavljivanje sigurno možemo i očekivati kada se serija u privede kraju. Sam Veštac je, međutim, na taj način pronašao još jedan umetnički medij unutar koga se njegov mit razvija nezavisno od romana koji su ga iznedrili.

Multimedijalna mitologija

Fenomen Vešca stoga predstavlja disekciju moderne globalne kulture, čiji se popkulturni fenomeni i meme više ne formiraju monopolski, niti hijerarhijski. „Netfliksova" serija je u svemu tome samo pokušaj „Holivuda" (u najširem smislu tog pojma) da se nadoveže na nešto što već predstavlja etabliranu kulturnu vrednost konstituisanu izvan njegove „fabrike snova", a ne - kao što je ranije obično bilo slučaj - da služi kao vratar koji nepoznatim romanima i autorima otvara put do svetske slave, ako to samo nađe za shodno. U tom smislu Veštac predstavlja primer relativno novog trenda koji omogućuje modernoj mitologiji da se globalno širi i bude prepoznata zahvaljujući medijima koji ranije nisu ni postojali. Sa svojim prodorom u popularnu muziku, Geralt od Rivije se pridružio likovima iz klasične grčke, rimske, i evropske mitologije, odnosno likovima iz klasične književnosti koji su inspirisali muzičke hitove.

Romani Sapkovskog se na tom planu mogu porediti sa Tolkinom: njegova dela su se prvo afirmisala među čitaocima, a odatle pretakala u svet muzike (pored Led Cepelina Tolkinove teme su obrađivale desetine bendova u različitim žanrovima od hevi metala, preko džeza, do kantrija), animiranog i dečjeg filma (Hobit je čak poslužio kao predložak za psihodeličan, ali popularan dečji TV film u SSSR), i najzad - do igranog filma (a premijera „Amazonove" igrane serije očekuje se u septembru ove godine). Vredi napomenuti da je Tolkin ovaj zavidan prodor u popularnu kulturu ostvario uz eksplicitnu testamentarnu zabranu da prava na njegovu zaostavštinu ikada domogne korporacija „Dizni", koja je upravo tipičan primer holivudskog „vratara" za ovu vrstu fantastičnih sadržaja.

Ključna razlika u slučaju romana Sapkovskog je u tome što su u međuvremenu video-igre postale potpuno ravnopravan medij, sposoban da igra ulogu posrednika između klasičnih umetnosti kao što su roman i televizija, ali i da otvara vrata popularne kulture na koja je Holivud ranije čvrsto držao monopol. Pritom adaptacije romana za video-igre nisu bile nekakvo „nužno zlo", niti „samo reklama". Naprotiv, video-igre su reinterpretirale estetiku romana, i ta reinterpretirana estetika je u znatnoj meri uticala na to kako će romani biti dalje adaptirani za televiziju.

Ovakva vrsta popkulturnih sadržaja koji se uspešno prelivaju iz jednog u drugi umetnički medij ne predstavlja ništa novo. Kada su u pitanju već pomenuti Zvezdani ratovi, „Marvelov" ili „Di-sijev" kinematografski svemir, pa čak i imaginarijum Gospodara prstenova, uobičajeno je da više ne govorimo o pojedinačnim delima, već o „franšizama" - kompleksnim multimedijskim narativima koje dele zajedničke sadržaje i svemir, ali unutar kojih na osnovu „franšiznih licenci" mnoštvo umetnika stvara nove sadržaje u nedogled. Razlika u odnosu na Vešca, međutim, leži u tome što su sve ove „franšize" centralizovane i hijerarhizovane - vlasnik autorskih prava obično diktira način na koji će se njihovi sadržaji kaskadno „prelivati" iz jednog medija u drugi, strogo vodeći računa o međusobnoj komplementarnosti i konzistentnosti.

U slučaju Vešca, međutim, imamo nešto što kudikamo više liči na način na koji moderna umetnost usvaja i reinterpretira meme i trope iz klasičnih mitologija. U tom smislu Veštac ne predstavlja „franšizu" u strogom smislu, već upravo jednu novu, multimedijalnu mitologiju, koja se paralelno i na različite načine razvija u različitim umetničkim recepcijama. A činjenica da Saga danas živi različite paralelne živote - pored igara i serije tu je i serija stripova - samo svedoči o bogatstvu izvorne mitologije i snazi umetničkog izraza u originalnim romanima.