Film o Entoniju Bordejnu, kuvaru, piscu, putniku i drumskom trkaču: Uzvodno putovanje do srca tame

Mnogo je ljudi kuvalo, putovalo svetom i pisalo, ali nije za svima njima žalio celi svet kao za Entonijem Bordejnom kada je juna 2018. stigla vest da je u hotelskoj sobi u Kajzerbergu počinio samoubistvo. Film Drumski trkač Morgana Nevila, kojim je pre nekoliko dana otvoren festival „Slobodna zona", dokaz je njegove slave, pečat na njegov život, ali i odgovor na mnoga pitanja koja su se pojavila nakon njegove iznenadne smrti.

Bordejn je bio kuvar koji se proslavio pisanjem. Kad je 2000. godine objavio knjigu Poverljivo iz kuhinje, kao da je eksplodirala plinska boca u najboljem restoranu na svetu. Svi su odmah odlepili za knjigom, ali i za autorom. Kako i neće kad je knjiga memoarska proza o „dvadeset pet godina seksa, droge, lošeg ponašanja i vrhunskog kulinarstva". Pisao je surovo, bez ostatka, bez ugađanja, straha i autocenzure. I nije pisao dosadno.

Knjiga Poverljivo iz kuhinje nije se skidala sa liste najprodavanijih, a Entoni Bordejn se nije skidao sa televizije. Onako prirodnom, zgodnom, harizmatičnom i duhovitom, nije mu bilo teško da osvoji publiku. Od šefa u njujorškom restoranu „Brasserie Les Halles" Bordejn je postao zvezda koja ne može da hoda ulicama Njujorka a da ga neko ne prepozna i ne smara.  Od kuvara postao je storyteller čije se nove priče jedva čekaju. Dela a ne jela!

On je izgledao kao faca, kao frajer kome nije stalo kako izgleda, a uprkos svemu izgledao je odlično. Što god da je odenuo, košulju, siledžijku ili raščepljenu izbledelu majicu, sve je Bordejnu dobro stajalo, kao da je model. Ovaj rođeni Njujorčanin francuskih korena, imao je harizmu uličara i aristokrate; kuvao je najbolja jela u najskupljim restoranima, a znao je da uživa i u najboljem streetfoodu u Njujorku.

Na ideju televizijskog producenata o kulinarskoj putopisnoj seriji, čovek koji ranije nigde nije putovao kreće na putovanja po svetu koja su trajala sledećih petnaest godina.  Za Bordejna je putovanje bilo beg, traganje i ventil.

Film Drumski trkač načinjen je od „restlova" Bordejnovih TV serija „Kuvareva turneja", „Bez rezervacije", „Layover", „Nepoznati krajevi". Filmadžije koje su Bordejna pratile na putovanjima imale su tonu neiskorišćenog materijala, usputne kadrove, šetnje, kikseve, psovke, svađe... Ti odbačeni fragmenti kombinovani sa testemonijalima njegovih žena, prijatelja i saradnika čine ovaj film uzbudljivim svedočanstvom o čoveku koji nije mogao da se smiri, o jednom običnom čoveku koji je živeo neobičan život. A živeo ga je za sve ljude koji nisu imali petlje da žive kako je on živeo, ili za to nisu imali uslova.  Živeo je umesto njih.

Nešto nije dalo mira Entoniju Bordejnu, nešto ga je žuljalo i gonilo da luta svetom, da se zabije u poslednju rupu i pokaže svetu da zabit može biti i spas, da je centar sveta tamo gde je čoveku dobro, gde nađe sebe i mir.

On je prvi pokazao sav značaj „street fooda", da na kraju Azije, na periferiji grada kom ne možete izgovoriti ime, da baš tamo možete za smešne pare nasred ulice pojesti jelo koje je ukusnije od onog koje dobijete u njujorškom restoranu sa Mišlenovom zvezdicama. On je poštovao ljude koji takvu hranu prave, a njegove emisije proslavile su anonimuse i dovukle hiljade turista na najudaljenija mesta.

Ali film Drumski trkač ponajmanje je priča o hrani. To je priča o Bordejnovoj borbi za život, kako uz osmeh živeti weltschmerz. Svi njegovi prijatelji i saučesnici u filmu svedoče da je on tragao za smislom. Dirljivo je svedočenje njegovog prijatelja slikara dok čita imejl od Bordejna u kom pokušavaju da utvrde šta je sreća, a šta uspeh.

Zanimljivo je na što se to Bordejn konstantno oslanjao, što mu je bila baza, stub i slamka kroz koju diše. Od svih knjiga na svetu, on je bio opčinjen Konradovim delom Srce tame. Ta čarobna knjiga je našla je put i do tog Njujorčanina i svetskog putnika, pronašla ga, stisla i nije ga pustila. Pronašao se u toj priči, video je sebe kao jednog od likova koji putuju s jednim ciljem, a na kraju pronađu drugačijeg sebe. Ali dešava se da uhvate i sami sebe za rep.

Takođe, često je oponašao scene iz filma Apokalipsa sad koji je nastao po Konradovoj knjizi. Knjiga je pisana o Africi, film je snimljen o Vijetnamu, a Bordejn je prepoznao univerzalnost, model, šablon te knjige, njenu apsolutnu primenjivost na sve kontinente i na svako vreme.

Nakon 2000. godine za Bordejna je došlo vreme da se ponovo ode iz grada, da se beži od civilizacije, ovoga puta iz Njujorka. Ljudi lažu sami sebe da putuju zbog predela, zapravo traže sebe. Svi koji se pojavljuju u filmu, od rodbine preko prijatelja do kolega, svi svedoče da je Bordejn bio onaj koji putuje rekom, ne zna kud ga put vodi i koga će sresti, ali je spreman da ide do kraja, sve do srca tame.

Bordejn je 26 puta obišao ceo svet, uzduž i popreko. Porodica i veze trpele su zato što on ne može da se smiri i što mora da ide dalje. Ali njegove priče nisu bile puke avanture, želja da snimi što bolji materijal, da se nahrane ljudi koji bulje u ekrane. On je lečio sebe tim putovanjima. Kao što je Kafka pisao: "Mene ne zanima sloboda, mene zanima izlaz", tako i Bordejna nije zanimalo ništa do izlaz! Njemu je svet bio escape room.

Ako se ovaj film može porediti sa nekim drugim filmom i dokumentarcem, onda je to Slušaj me, Marlone (Listen to me Marlon, 2016), baš o Marlonu Brandu, koji se u filmu Apokalipsa sad pojavljuje tako što iz tame izranja njegova obrijana glava.

Bordejn je dotakao srce tame igrajući se heroinom, lečio se avanturama i novim ljubavima, i kad je pomislio da se može spasiti, još jednom se silno razočarao i otišao. Dosta mu je bilo kuvanja, pisanja, putovanja, snimanja, razočaranja i popularnosti. Ništa ga više nije dovoljno vozilo ni ložilo.

Kad bi se snimao film o Kortu Maltezeu, ne bi bilo čoveka koji bi mu bio sličniji, fizički, harizmom i životom, od Entonija Bordejna. Čovek koji je video svet, čovek kome ništa nije strano i koji živi samo dok putuje iz jedne u drugu avanturu.

Uzbudljiva priča o uzbudljivom liku - to je film Drumski trkač. Bordejnu je bio neophodan adrenalin, kao što je Hemingveju potreban bio rat. Ima mnogo sličnosti, makar u načinu života, između Bordejna i Hemingveja. Prepuštanje životu i izazovima, putovanje, strast, potpuno prepuštanje ženama i beg od njih. Oba su živela život kao da im ga je neko drugi pisao. Živeli su na svoju ruku, ali su i završili život od svoje ruke.

Nijedna slobodna zona nije naivna.