У једној од наших редовних шетњи, Добрица Ћосић ми је 2010. причао о свом разговору с Титом у јесен 1965. године. Тито је тада Добрици рекао да има намеру да с руководећих положаја у земљи уклони Кардеља и Ранковића и њему је понудио да постане први човек Србије. Ћосић је то одбио. О овом свом разговору с Титом Добрица није желео јавно да говори. Реч је заиста била о сасвим несвакидашњем догађају који је можда могао да склопи југословенску историју на другачији начин.

У шетње са Добрицом Ћосићем ишао сам од почетка 2000. а онда веома често када се доселио у исту зграду у којој сам живео, у улаз баш до мога. Почетна идеја у тим шетњама била ми је да направим интервју. Када сам га питао за то, одговорио ми је: „Па дајем ти интервју свако вече".

Схватио сам да не само да нема ништа против да наше разговоре записујем, него и да то препоручује. Тако сам почео да водим белешке из тих шетњи, скоро све до последњег Добричиног дана.

У среду, 24. марта 2010. шетали смо као и претходне вечери, од савске марине, па све до Пристаништа, поред познате Бетон хале. Обично бисмо кретали око девет увече, па до 11. Овога пута сели смо у ресторан „Воденица" на рибљу чорбу. Власник нас је дочекао срдачно, а Добрица и ја смо сели за велики сто до шанка. Причали смо о догађајима који су били преломни у његовом животу. Поред осталих, Добрица је рекао да ће да објасни догађај о коме никоме није никада јавно говорио. Реч је била заиста о сасвим несвакидашњем збивању које је можда могло да склопи југословенску историју на другачији начин.

Вече у Ужичкој

„Било је то крајем новембра 1965, када је једне вечери код мене дошао Титов ађутант Марко Рапо и рекао ми да ме Маршал очекује. (У разговору с другим људима који су били упућени у ово, постоје наводи да је разговор вођен 5. октобра 1965, прим. аут.) Отишао сам код њега у Ужичку.

Ту је почео да ми излаже стање у земљи и рекао ми је у једном тренутку да је одлучио да уклони и Кардеља и Ранковића из руководства јер обојица праве фракције против њега, један леву, други десну. Рекао ми је да жели да ја преузмем партију Србије, када уклони Ранковића и да ће то да саопшти за Дан армије, 22. децембра. Причао је већ с Крлежом да буде директор Борбе и он је то прихватио.

То ме је погодило као гром из ведра неба! Ја сам рекао да не желим ништа друго, него само да будем слободан човек и писац. Тито је због тога био веома љут и незадовољан.

Причали смо четири сата. Када сам се вратио кући, рекао сам супрузи Божици шта Тито хоће од мене. Она ми је онако кроз сан рекла да охмах запишем то што ми је рекао. Ја сам сео и написао пуних 19 страница нашег разговора. Касније ће ми та свеска заједно са још две свеске најповерљивијих разговора до 1966. бити одузета од ДБ-а.

Ја сам их претходно скривао код земљака из Раче, нашег великог историчара књижевности, академика Воје Ђурића, док Тито није умро. Када је умро, мислио сам да више немам разлога да их кријем. Онда ми је Државна безбедност претресла викендицу у Гроцкој и све то узела. Када сам постао председник Савезне републике Југославије, дао сам налог да ми се те свеске врате, али до мене је дошло да их је узео Доланц. Успостављен је контакт са њим, али је он већ био болестан, а брзо је доживео и мождани удар. Тако да од тога није било ништа.

Углавном, ја сам све време мислио да некако то треба да јавим Ранковићу, али нисам имао начина да то урадим. Немам пријатеља којем то могу да кажем. Онда сам се сетио да то једној завијеној форми кажем Драгом Стаменковићу како Тито није задовољан Ранковићем и Кардељом. Питао сам га да ли он нешто зна о томе. Он каже да не зна. Срећом, он је то рекао Ранковићу.

За 22. децембар ја седим поред телевизора и чекам шта ће Тито да каже. Али, не говори ништа. После Нове године, међутим, зове мене Ранковић да идемо у Добановце у лов. Породично. Одемо тамо и после ручка позове ме он у шетњу. У шетњи ми каже: „Ја знам да Вам је Тито рекао нешто о мени, али да знате да је то био неспоразум који смо ми решили и да је све у реду". Ја ни њему нисам рекао шта сам све разговарао и о чему је тај разговор био. Он каже да је све у реду, ја то тако и прихватам. Не отвара се он, не отварам се ни ја.

После једно два месеца, зове мене опет Тито и онако љут каже да је Србија против њега. Ја му објашњавам да то није тачно и да Србија није против њега. Онда сам му предложио да обиђе Србију, Чачак, Краљево, Врњачку Бању, Крушевац, Трстеник, а онда Бор, Зајечар, Пирот.... Он каже да хоће, али да ја путујем с њим. Ја му кажем да нећу, али да хоћу да га дочекам у Врњачкој Бањи.

На пут је кренуо у марту 1966. Он је путовао и био је одушевљен Србијом. 'Мени говоре све што није тачно. Они мене воле', каже ми.

У Врњачкој Бањи он се одмарао у Вили 'Копаоник', а ја сам отишао кући. Ујутру дође војник и каже да ме зове маршал на доручак. Ја одем тамо, а он седи сам с Јованком, а остало руководство Србије у салону. Ту ме он пита што сам отишао, а ја кажем да нећу да испадне како се намећем. Онда он каже Јованки да оде и останемо само нас двојица сами. Ту ми и ручамо заједно.

Увече он говори у Хотелу 'Меркур'. Пита ме шта да каже, а ја му кажем да у срцу Србије треба да говори о југословенству. Увече, ја сам му седео са десне стране, а са леве стране Јованка, па сви остали. Он стварно говори. Сутрадан, међутим, у новинама нема ни речи о томе. Ја му то кажем, а он каже да ће да исправи и да је то његов Блажо (Мандић) забрљао. 

Сутрадан ми у Бору одмарамо, а ја видим у новинама нема исправке. Одлучим да се вратим у Врњачку Бању. То му и кажем, да ме крај не занима, а да имам посла. Он се љутио. Пита ме шта ја ту демонстрирам, али му ја ништа нисам рекао.

Последњи пут смо разговарали када сам напао у новинама Видмара и Крлежу. Рекао ми је да не би требало да их нападам и да многи у Србији погрешно разумеју Крлежу. Пре тога, на Осмом конгресу ушао сам у радну групу за припрему резолуције. Стане Кавчич у име Словеније почео је да говори у прилог националним економијама, а ја сам био против тога.

После тога сам се срео код Оскара Давича на ручку са Крлежом, где смо се тешко посвађали. Лупали смо по столу. Били су у питању српско-хрватски односи и разградња Југославије. То је био наш последњи сусрет, негде у децембру 1964. Код њега су ми остала писма Драгише Васића. То је осам Васићевих писама из последњег ратног периода. Тражио сам касније преко посредника од Крлеже да ми их врати, али није то учинио." 

Панични страх од фракција

Питао сам Добрицу због чега је Тито баш њега одабрао.

„Вероватно постоје два разлога. Први је мој извештај 1956. из Будимпеште. Тада је он закључио да знам да мислим државнички. Други је то што је на броду, када смо путовали за Африку, прочитао роман Деобе. Ту је закључио да, како ми је сам рекао, 'овај човек не може да буде националиста, када се тако обрачунао са четницима'."

Ја сам додао да ко зна шта би било да је то прихватио, јер му је очигледно Тито веровао а другима није, и да је ретко када он обавештавао шта ће некоме да уради, да га унапреди или да га смени.

Садржај овог разговора није обелоданио ни близак Ћосићев пријатељ, новинар Славољуб Ђукић, који је објавио неколико књига разговора с Ћосићем, иако је врло вероватно да је он знао његову садржину, али да је поштовао Ћосићеву жељу да о њему јавно не говори. Тако је у књизи Човек у свом времену Ћосић рекао да „о том разговору с Титом не жели да говори из грађанских разлога", јер је то био разговор „у четири ока" с председником Републике, „касно увече у његовој кући". Истина, Ћосић говори делимично о садржају разговора, када наводи Титов „панични страх од фракција", од Кардеља и Ранковића.

Пошто смо добили по чашу белог вина, „Смедеревку" из подрума Радовановић наставили смо разговор скоро до једанаест, до фајронта. Већ раније смо разговарали у неколико наврата о његовом боравку у Будимпешти, али и овог пута сам га питао шта би Титу могло да буде занимљиво и важно у вези са Ћосићевим боравком у Будимпешти. 

7 дана у Будимпешти

Добрица ми је рекао да су највиши мађарски руководиоци, Ерне Гере заједно са председником владе Хегедишом, дошли у посету Југославији 15. октобра 1956. и задржали се доста дуго, до 23. октобра 1956, када су се вратили у Будимпешту. Они су са собом донели и позив за наше учешће на скупу мађарских књижевника који се одржавао у последњој недељи октобра. Ћосић је био одређен да заступа југословенске књижевнике.

Чини се да је иза те одлуке било државно руководство, тачније сам Ранковић, пошто су у Мађарској од лета трајала интензивна политичка и друштвена превирања. Ћосић је стигао у Будимпешту 23. октобра 1956. О томе је објавио књижицу од 75 страна под насловом 7 дана у Будимпешти.

„Ранковић ме је одредио да идем на заседање уредника социјалистичких часописа које је одржавано у Будимпешти и то баш када је почињала Мађарска револуција", причао је. „Када сам стигао тамо, председник Савеза писаца Петер Вереш ме је наговорио да идемо до споменика Шандору Петефију где су се били скупили студенти. Одатле смо на челу колоне кренули ка другом крају. Онда на једном делу стижемо до војске са митраљезима. Вереш ме пита шта саветујем да се ради из партизанског искуства. Ја кажем да идемо напред. Идемо ми полако, а иза нас хиљаде људи. Ми прођемо поред митраљеза и идемо даље.

Следећег дана одемо до парламента који је назван 'Ђачким парламентом'. Руља хоће унутра, а кваке су на вратима као мали аутомобили. Онда ме је руља набила на те кваке, а ја сам изгубио преводиоца.

Ту су се нашле неке девојке које су мало знале руски које су ме спасиле. Биле су прелепе, са Чепела, и наговориле ме да кренем с њима. Кренуо сам. Онако идемо путем и станемо да гледамо како руше споменик Стаљину. Везали га око врата, а испод режу ноге, тачно изнад чизама. На крају су успели да скрше Стаљинов отпор. Од Стаљина су остале само чизме. Те чизме ми је Моша ставио на насловну страну првог издања књиге 7 дана у Будимпешти. Исекли су и Стаљинов прст и газили га". 

Хрушчов на Брионима

Ћосић се из Будимпеште по хитном Ранковићевом налогу вратио у земљу 31. октобра 1956. До аеродрома, одакле је авионом југословенског Црвеног крста одлетео за Београд, пратио га је амбасадор Далибор Солдатић кога су чувала совјетска борна кола.

Чим је Ћосић слетео, одвели су га на реферисање, на ком су га чекали Александар Ранковић, Едвард Кардељ, Коча Поповић и Петар Стамболић. Њима је одмах испричао прве утиске о ономе што је доживео у Мађарској. Четворица највиших државних руководилаца после Тита били су веома задовољни оним што су чули. Одмах су наредили да дође секретарица и да јој Ћосић сместа издиктира своје виђење догађаја у Будимпешти.

Ћосић је пуна два дана радио у најбржем ритму како би спремио извештај за Ранковића и Кардеља који су га носили Титу на Брионе. Другог и трећег новембра 1956. у посету на Брионе долазе Хрушчов и Маљенков. Разговори Тита и чланова наше делегације са Хрушчовом и Маљенковим трају од 19 сати 2. новембра до 5. сати изјутра 3. новембра 1956.

Тито има исцрпан, детаљан, конспиритиван, скоро обавештајни извештај од Добрице Ћосића, којим је изузетно задовољан и на основу кога је самоуверено спреман за разговор. С руске стране у разговору учествују само Хрушчов и Маљенков, а са наше Тито, Ранковић, Кардељ и Вељко Мићуновић. Хрушчов каже да је дошао због Мађарске. Отворено најављује да ће предузети војну интервенцију и тражи Титову сагласност.

Ранковићев наследник

За то време, Ћосићу се јавио чувени новинар Сајрус Сулбергер који је био тада у Паризу и који је сазнао да је Ћосић био у Будимпешти и написао о томе свој извештај. Понудио му је 50.000 долара за тај рукопис као и да му се објави књига у Америци где год хоће. Нарочито га је занимало да ли је било антисемитских испада и парола. Њих је, наравно, било, пошто су вође мађарске комунистичке партије углавном били Јевреји. Разбијено је било и више јеврејских радњи.

Ћосић је рекао да ће о томе да размисли, а у ствари консултовао је тадашње државно руководство. Питао је прво Кочу Поповића који му је рекао да то није ствар о којој може он да одлучи, него га је упутио на Кардеља. Кардељ је одвратио Ћосића од ове идеје. „То је политичка ствар и то би тебе одмах убацило у политику. Можеш само себи да направиш проблеме, а и нама", рекао му је Кардељ.

Ћосић се вратио кући, назвао Сулбергера и одбио понуду. Одмах после тога звао га је наш амбасадор у Кини, Владимир Поповић, необичан и својеглав човек, народни херој и пре тога амбасадор у Москви и Вашингтону. „Шта слушаш Кардеља? Објави то и немој да се обазиреш". Било је касно да опозове своју одлуку, али је рукопис који се незнатно разликује од текста који је предат Титу, касније објавио на српском. 

Занимљиво је да је тада руски амбасадор у Будимпешти био каснији шеф КГБ и председник КП СССР Јуриј Андропов, а трећи секретар био је наследник Андропова на месту шефа КГБ и учесник пуча против Горбачова, Владимир Крјучков. Андропов је о деловању Добрице Ћосића написао веома неповољан извештај који је доставио Москви.

Када је Хрушчов дошао у Београд, одмах је рекао Титу: „Онај ваш писац Добрица Ћосић игра на гробу совјетских ослободилаца са мађарским фашистима".

„Тито ми је касније често у шали, док смо били добро, помињао ову Хрушчовљеву реченицу", рекао ми је Ћосић. Андропов ће се касније појавити у још три важне животне ситуације Добрице Ћосића.

На моју опаску да ко зна шта би било да је она наследио Ранковића уместо што га је бранио, Ћосић није директно одговодио, само је рекао: „Ја сам био предодређен да будем нешто. Не претерујем, али мораће да се истражи како се десило да ја, који сам био све то, одједном постанем симбол за све лоше што се догађа и што се догодило, од шовинизма, па до великосрпских оптужби. Које су ту обавештајне интриге и шта се то догађало, то је важна ствар. Чак и сада у демократској Србији, они не смеју да ме ставе у антологију писаца", закључио је Ћосић на крају нашег разговора.