Певачи народне музике из Србије издвајају се по томе што су географија, прошлост и култура одредиле такве разлике међу њеним крајевима, од Врања до Војводине, да су из тога настале разлике у музичком изразу какве се тешко другде могу наћи. Направили смо за вас избор најбољих певача српске народне музике. Данас говоримо о три чудесна гласа. Софка Николић је била највећа кафанска певачица између два светска рата. Вуле Јевтић је био први певач београдске школе народне музике. Даница Обренић је била прва која је певала уметничку народну музику. Ово је прича о њима.

Можда је у свему било мало ироније на почетку, мало нечег одбранашког, као и негдашњег осећаја супериорности (погрешне). Али дешава се већ неко време: рокери, музичари, високообразована публика и уопште „поштена интелигенција" која памти живот у СФРЈ, све чешће збуњено и с опрезом признаје: „Знаш, они народњаци што смо им се смејали онда - данас кад их слушаш, чујеш, то је било стварно одлично".

Прошлих година, некако све што држи до себе заволело је интимно и из дубље потребе један некад презрен жанр: његове песме и оне које их носе - њихове певаче, интерпрете и тумаче, извођаче из Србије, Босне и Херцеговине и Македоније. О мистерију инструменталиста и оркестара тога доба требаће једном посебно.

Иако је цео овај културни и музички круг сапет многим везама, свака од средина има своје нарочитости. Певачи из Србије у читавом том превредновању издвајају се по нечему: географија, прошлост и култура одредиле су такве разлике међу њеним крајевима - и из тога разлике у музичком изразу - какве се на овом некад заједничком простору тешко другде могу наћи. Зато, од Врања до Војводине, условљени тим разликама, могли су ницати ваљда једино исто такви певачи. Музика коју певају, стварана на народним коренима и наслеђу, артикулисала се у градовима, као крајњој тачки где се брусе и особности - у кафанама, одакле је већина дошла или се њима калила, али и у театру, на концертима и тонским студијима, код интепретатора уметничке народне музике, где су развијали стилове, сваки свој властити, по таленту, личним историјама, амбицији и судбинама, а сви заједно стварали један правац који по богатству има мало парњака било где.

Од најстаријих, заборављених, имена као што су Мијат Мијатовић, Милан Тимотић - који живи код публике (иако још увек без имена!) само захваљујући Шијану и легендарном архивском снимку - филму у филму; преко оперетске Теодоре Арсеновић и Боре Јањића - „човека оркестра", певача севдаха и србијанских песама, али и Паљеткове Адио Маре - до легендарне Софке Николић. Па ратни и послератни певачи, чудесна Даница Обренић, „косовски мистериј" Маре Ђорђевић, па Анђелија Милић, Ксенија Цицварић (што код нове генерације академаца и етномузиколога, уопште готово код свих који проучавају баштину, постаје с временом све утицајнија - један мали и истински култ који се јавно не види). Онда кафанци у распону од Вулета Јевтића до Драгољуба Лазаревића - и на крају они које памтимо и знамо од телевизијског доба као културолошке вододелнице - Тозовац, Лепа Лукић, Станиша Стошић, Василија Радојчић, Цуне, Тома... све до Луиса и Џеја.

Код темељитог слушања, не може човек да одлучи чиме зачуђују више: бројем, јачином и занимљивошћу својих личности, врсношћу, разликама, ширином песмарице и различитошћу интерпретација, или пак својом дивном, трајно тајновитом музичком и културном оставштином.

Тако сада покушавамо да учинимо први корак и да направимо оно што одавно недостаје: свој канон и у том музичком и културном правцу - какав имају мање-више сви жанрови осим овога. А тако му је потребан, баш зато што је ова врста музике и део културе, таква каква јесте, с основним сличностима а силним разликама - и с бескрајним богатством. И важношћу тешко измерљивом, за културу, за будућност саму.

Отуд је немогуће најбоље и најврсније представнике ове музике свести на једну листу, „вертикално", уместо свеобухватније, у ширину, где би се имена гранала из једног дебла, органички и у хармонији. Зато, уместо тога, следи петнаест прича које се одвајају не само по изврсности, него и по томе што не личе на друге. Ни људски ни музички - на разини која је уосталом и најважнија. 


Софка Николић
- прва и највећа кафанска певачица Краљевине Југославије

Нараштаји су се у нас толике године одушевљавали митовима што су долазили од другде. Америка, Нешвил, Вуди Гатри, блузери, рокери и све тако - били су део привлачне митологије која је добацила до свих крајева света, па и нашег. Али нисмо знали да смо овде под носом имали боље приче. Животописе који попут филма Орсона Велса F for fake читамо као измишљене, као филмпве о лажној прошлости - а која звони потпуно стварно.

Софка Николић била је највећа кафанска певачица старе Југославије. Долази из мрака Бијељине и Зворника (интересантно, као и Љиљана Петровић пола века касније), с бројгеловских вашара и муља кафана, али њена права биографија почиње одласком у Мостар, где њен граничарски севдах, као и свака појава с природне или метафоричке границе, свакако ван центра, звони другачије. Ту је, између ко зна каквих бољих и лошијих места, између ресторана, хотела и рубних кафана старог соја, успела за данас неозначеним асталом да запева „Емину" - и Шантићу самом.

У Сарајеву Софки на ноге долазе историјски мртваци, андрићевски аге и бегови, појаве трагично анахроне, преживеле, долазе да их она дотуче и опева им њихов властити крај. Из Сарајева у Београд, на Скадарлију.

Двадесете су године, Краљевина СХС живи прво десетлеће и у њему и свој први модернитет: нови индустријалци носе халбцилиндре, возе увезене лимузине, прогрес галопира као у Крлежином есеју о Београду, као у Андрићевој Госпођици.  

Софка пева и другује с Нушићем (који „никад не понавља штос"), са сиротим Тином и Крклецом, с чича Илијом Станојевићем и Рашом Плаовићем. Постаје славна. Жена пристигла из дилувијалног блата, у двадесет и некој купује вилу на Топчидеру у којој госте дочекује служавка и униформирани персонал.

Зову је у Берлин и Париз, још само кратко главни град света; доба је о којем данас гледамо безбројне пастише: Хемингвејев Покретни празник, Фицџералд и Зелда, Џојс, Пикасо, Модиљани, први црни амерички џезери - сви су ту.

И Џозефина Бејкер - којој, мушки слинаво, тепају „Црна Перла", „Креолска Богиња" - језик се скоро распада од хипербола. Американка у Паризу је дирнута Софкиним певањем и необичним, као с друге планете далеким хармонијама, мелодијским решењима и увијањима нота. А Софка можда у њој препознаје нешто друго од Паризлија - иза тих улаштених, а заправо расистичких стереотипа, види можда неког свог.

Шта год то било, снимци Софке Николић данас кад се слушају, запањујући су: неустрашивост, силина, бескрајни хумор у тону, ништа што би било укочено и искомплексирано, само енергија преживљавања, заиграност и опијеност.

И катастрофична црна радост, која наравно не може потрајати: она иста анархична, паганска радост што иде од архајског доба до сцена из филмова Саше Петровића и Емира Кустурице, дионизијско лудовање које увек стоји у најдиректнијој вези с казном, жртвовањем и трагедијом.

На врхунцу славе, 1939. години Софки умире шеснаестогодишње ћерка. Након такве трагедије, Софка се повлачи - уистину, за разлику од данашњих повлачења. И не пева више.

Године 1968. остарела Џозефина Бејкер долази у Београд и среће се са Софком Николић. Какав чудан, дирљив момент: кад је све прошло, налазе се две жене, сада у касним годинама, без негдашње снаге, са свим што су прошле. Не знају језик једна друге, али се у свему разумеју.

 

Вукашин Вуле Јевтић
- први певач београдске школе народне музике

Ако је Софка била симбол и преласка из мрака унутрашњости у центар нове, прве и младе, велике државе Јужних Словена, Вуле Јевтић и данас зрачи, својим тоном, стилом и ставом, као певач самог Београда - певач који звучи као онај који није однекуд дошао, него му је настајући велеград природно станиште.

Иако то није сасвим било тако, као и код многих који ће се и осећати и сматрати „београдскијим од Београда" (сетимо се Моме Капора уосталом), Вуле Јевтић први је прави и потпуни представник (бео)градске школе народне музике.

Певајући песме о градовима, међу њима и моћну и страшну песму „Једрен граде", коју пева нежније и топлије, меланхолично - меланхолијом произашлом из историјске трагике - и песму „Београде, мили граде", новим, култивисаним стилом интепретације народне музике.

Пева оним стилом који је неодвојив од институције Радио Београда, баш као што је и сам Јевтић неодвојив од једне друге институције - људске - од самог маестра, „мајстора-зидара", музичара без којега не би било ништа. Име је то које звони преко времена и данас удивљењем и ауторитетом: Властимир Павловић - Царевац.

Тај необичан, тежак човек (као и сви градитељи новога) посебно је поглавље - боље речено посебан том књиге - наше културне историје: добровољац такозване „Ђачке чете" из Великог рата, свршени правник и социјалиста, али изнад свега рођени музичар, виолиниста, скупљач народних песама, композитор и иноватор.

У марту 1929. Царевац је, скупивши биране музичаре, створио ансамбл који ће постати темељ и међаш - Народни оркестар Радио Београда.

Царевац прати Јевтића као виолиниста и вођа оркестра, али и то онако како ће то радити и с најважнијим певачима кроз две или чак три генерације, редом будућим класичним величинама и драгуљима: са Анђелијом Милић, Даницом Обренић, Милетом Богдановићем, све до нараштаја Јордана Николића, Василије Радојчић и неупоредивог Цунета.

Царевац је, наиме, и „шеф-диригент". У оном оригиналном германском смислу: строг, оштар и непопустљив, с властитом идејом и звучним концептом о томе како би народна музика морала да буде извођена - отуд између осталога доминира и цилик „ћеманета", превласт виолине у снимкама из тога доба, а не хармонике коју данас и без размишљања једначимо с нашом народном музиком двадесетог века.

Он је певачима и ментор - а у односу на Вулета Јевтића, као уосталом знатно млађег, то као да се посебно чује. Вуле је савршено изабран - из генерације првих радио-певача и периода чувених аудиција (коју сам, иронично, није прошао из прве) које ће деценијама остати појам - „морало је да се прође аудиција ако си хтео да певаш на радију", реченица је коју ће касније изговарати озбиљно и гордо многи певачи. Оркестар Радио Београда у другој половини тридесетих већ се устабилио и направио свој - читај: Царевчев - препознатљиви рукопис и звук. Јевтић се у њега савршено уклопио.

Вуле Јевтић је певач градског стила, опуштен, сигуран тенор, с високим нотама на граници фалсета, стила умереног, естетизованог и грађански пристојног - само с једним додатно провученим, ситним а неизбежним, намигом који мења све: мигом ка мангуплуку, севдисању, боемштини и мушкој, дечачкој несташности. Кроз уредне, балансиране аранжмане да се укаже и мали знак, „покрет главом" ка кафани, ка стварном животу Београда, градова Србије и Краљевине Југославије. Кафани не само метафоричкој, него, приповедно доследно и делом комично, ка стварном месту: кафани коју је, иронично, водио сам Царевац, кад је излазио из властитог строгог и институционалног света, из готово „академског" окружења Радио Београда, где је много свирача у првој постави Оркестра, запањујуће, припадало заиста академским круговима. Поред „музиканата од заната", свирали су и адвокат, архитекта, два лекара, службеници... чак и један судија.

Вуле Јевтић улази на певачку сцену већ скоро пред крај тога београдског „кратког раја", засебне мале епохе пуне свирања, расвиравања, вежбања, ширења репертоара и откривања песама, наступа уживо на радију и још дужих, легендарно исцрпљујућих проба, и времена уживања, кафана и ноћног живота, ужитка професије и позива, и уживања у животу града који се модернизује у сваком погледу али и држи чврсту везу с народом и с коренима, кроз класе и сталеже.

Вуле је денди, увек у оделу и кравати, ушминкан и с белом марамицом у џепу сакоа. Пева у најбољим локалима, слушају га као извођача, а не кафанца коме се баца бакшиш. Он је идол - по његовом опуштеном, фином стилу рађа се чак и термин „вулизам". Ноћи су дуге, паре су добре, жене лепе, градски живот, поготово наспрам и даље претежно руралног друштва, сладак и боемски.

А онда долази 6. април 1941. године.

Царевац, ионако ангажован лево, одмах је у првим партизанским одредима. Вуле Јевтић, као и већина певача, углавном је слабих или никаквих идеолошких опредељења. Али обојица бивају ухапшени. Допадају најпре Бањице, страшног места у граду који се много страхота нагледао.

И онда одједном дуго скривана биографска чињеница, изгубљена готово до скорих година, и из те чињенице слика, филмски невероватна и скоро неизрецива - далеко од свога Београда, Царевац и Вуле, ментор и ученик, оба музичари и посвећеници националног музичког блага, бонвивани и велеграђани, у пругастим су оделима концлогора Дахау. Царевац ослобођење 1945. дочекује, кажу, у логору гурајући кола са убијенима.

Након рата, преживевши и тај, највећи од свих ужаса, Царевац наставља свој посао на Радио Београду. Ужас је тек завршио, а историја и култура трауме још не постоје, сувише је рано, и он се фанатично баца на оспособљавање расутог оркестра у рањеном граду, поново главном граду још веће земље. Радиће, тражити и снимати песме, откривати и школовати (он, самоуки свирач иначе) бројне певаче, пуних двадесет година. И оставити темеље за Велики народни оркестар Радио-телевизије Београд кад га буде наследио Раде Јашаревић.

Вуле Јевтић враћа се, куд другде, у кафану. Пева „бард асталски" увек једнако лако, пева широко; милион песама зна Вуле Јевтић - као што је и сам себи у част, ијекавски, снимио „Многе ли сам пјесме пјево..."

Пева подижуће, животоносне србијанске двојке, пева севдалинке и староградске, пева прастаре, небрушене напеве својим финим тенором („Ој ливадо росна траво"), пева праискон песмом коју је, кажу, изгледа сам негде ископао - „Чај, горо, лане моје". Пева док га прате мали ансамбли искусних кафањероса, пева својом савршеном интонацијом и онда кад га прати један једини музикант, хармоникаш или гитариста.

Пева и сам. Не треба му нико. Није то фраза: кад су га нешто наљутили на радију, с четрдесет и три године живота прелази у слободне уметнике. И пише. Чак и кад направи класик за који мислимо да је Звонков - „Још литар један" - не мари много. Снима ретко, не занима га.

То мало што је оставио и објавио од плоча и снимака спада у најгосподскије што нам колективна песмарица има, уопште.    

 

Даница Обренић -
прва певачица уметничке народне музике

Од свих „Царевчевих певача" - најсјајнији драгуљ у круни била је и остала Даница Обренић.

Даница доноси у уметничку народну музику нешто до тада непознато - певачица која је музичар, која осим кориштења властитог гласа зна и да свира. Млада Даница учила је наиме поред певања и клавир, што значи да се ради о извођачу који за разлику од највећег дела народних певачица, и тада и касније, не пева самоуко, научено по слуху, по непосредном учењу на терену и инстиктивно (као неке од најбољих), него је неко ко разуме и структуру музичког дела, што значи да уме да размишља о музици и концептуално.

Ипак, не би то било довољно да глас који се школовао није био такав какав јесте: савршено чисто импостиран, школски, висок али уједначен, без промене у гласу при висинама.

Тон који је готово белканто, што упрошћено, не заборавимо, значи техника а не романтика, где је примарна лепота тона и концентрација на изведбу песме.

Глас је то био „близак певању птице", али са извесном рескошћу, нечим „металним", с оштрином - глас који као да реже кристал. Како важно напомиње музиколошкиња и певачица Марија Брајковић: „Сигурна сам да је тај глас био звучан, да је ишао преко оркестра."

Оркестар је реч где сад треба стати. У најплоднијем периоду Даничином, отприлике од касних четрдесетих до краја шездесетих, када је снимила своје најбоље изведбе, улога тога скупа музичара, Народног оркестра радио Београда под Царевцем, звук и карактер оркестра који се чује на тим снимкама нешто је и данас (поготово данас!) енигматично, необјашњиво, што се тешко да приближити док се не чује, док се искуством слушаоца не прође.

Оркестар је то који је пратио многе, најбоље, а остао често помињана и потпуно неиспричана прича наше музике. Али као да никад није звучао тако као са Даницом. Као да је у синергији оркестра и Данице Обренић постигнуто нешто што је остало на оној недосегнутој тачки када је музички снимак развидан материјални доказ уметности и умећа уметника, а у исто време поставља питања, и што време протиче са све мање могућности да се на та питања одговори.

Држећи се углавном врањанског, јужносрбијанског и понешто староградског репертоара - преко стотину снимака држи и данас „Али-бабина пећина" фонотеке Радио Београда - Даничин заштитни знак остала је баш староградска песма, с текстом Бранка Радичевића, супериорно мелодиозна и једнако тако отпевана „Где си душо где си рано". С правом.

Но, постоји и један нешто мање познат снимак. Песма као тајна и као тајно знање које зове да се подучава, али коју би и „гностички" требало чувати и готово је не откривати. Мистични традиционал, косовска (!) народна песма, архаичног језика, „Цвеће цафеше, у наша градина", позната и као „Цвеће цафнало", која се, од кад се њен пут записује и прати, откад се појављује као мотив - од Мокрањчеве XII руковети, преко Коњовићеве симфоније у Ц-молу, до варијација и обрада, све до данас (!), песма је можда од најиздвојенијих у читавој нашој пребогатој песмарици и традицији.

Снимак Даничин из 1958. у пратњи великог оркестра - оперски стил солисткиње, понад оркестра који свира у фантастичној раскоши оркестрације, класично постављене, симфоничарски, она густоћа прељева басова и чела у ниским регистрима испод виолина, у дивној прогресији акорда, у теми и мелодијским варијацијама, пасаж усамљеног јављања кларинета негде изнад гудача, све изведено у споју готово германске и извесно словенске школе оркестрације и аранжмана - то „Цвеће цафнало" могло би се без страха означити као le moment suprême њеног опуса. Али и такав, можда најуспелији тренутак историје сарадње и споја певача уметничке народне музике с класичним оркестром у читавој нашој култури.

То је изведба трансцендентна: од напева извученог из предела најочајнијег, најзгаженијег, из цветића сачуваног из мрачног, дилувијалног блата, подручја одакле у исто време долази небеска светлост духовности - што је апсолутни темељ ове културе и нације - пажљиво развијаним приступом, деликатним ткањем издигла се музика до рафинираног и племенитог, уметничког и ванвременог.

То није историјски романтизам, то је реинтерпретација у кључу нове, високе цивилизованости, тако тешко стечене. Једна цивилизација, једна наша давна колективна неодживљена будућност ту је једном била нестала, па се самим чудом, столећима касније, у оваквим одговорним, сериозним, високо освештеним, а делом заувек сублимним захватима, онима дакле које не могу да се изразе језиком, у фрагментима и радовима, поново васпоставља.

У том тренутку целокупне културе, у служби таквог задатка, ниједан други певач осим Данице Обренић није могао бити пред микрофоном тада, пред тим оркестром, у великом студију Радио Београда.