Све што су учинили те ноћи, мерчеповци су након ухићења неколико дана послије детаљно испричали истражној суткињи. Изгледало је као да ће правда лако бити задовољена, али умјесто тога догодила се травестија која баца љагу на почетке хрватске државе. Смакнуће обитељи Зец и све што се касније с убојицама дешавало дубоко је срамотно и представља голему мрљу на савјести Републике Хрватске.

Ово је била година (веселим се њеном скором довршетку) великих обљетница, па тако и 30. годишњице Републике Хрватске. Након осам стотина и осамдесет девет година, у јесен 1991. Хрвати су се осамосталили. Анте Томић је то овако описао: „Уписали се напокон у земљишним књигама један кроз један, као једини власници некретнине на којој су одувијек живјели. Подигли су своју повијесну тробојницу на Маркову тргу и сви се од ганућа расплакали". Но, на рубу тога великог и сретног догађаја и наоко ни у каквој вези с њим, истодобно се збио још један, мањи и жалоснији, каже колега.

Пишем у поводу 30. годишњице једне наопаке вечери и ноћи. Суботња вечер 7. децембра 1991, била је без мјесеца. Хладна. Падало је нешто између снијега и кише. Четворица припадника причувне постројбе МУП-а у саставу Синиша Римац (18), Муниб Суљић (32), Игор Микола (20), Небојша Ходак (25) и једна дјевојка, Сњежана Живановић (20), сви у униформама, и сви под заповједништвом сада већ чувеног ратног злочинца Томислава Мерчепа, пред поноћ, око 23 сата, појавили су се на вратима познатога загребачкога месара Михајла Зеца (38) у Улици Пољаничка број 22, на загребачкој Трешњевци.

Господин Зец је био пословођа у месници „Крижевчанка" на почетку Петрињске улице у Загребу. Познавали су га многи у Загребу. Дао је неки новац ХДЗ-у, опскрбљивао је кантину у Сабору... Особно су га познавали и неки од оних који су му се појавили на вратима. Чак је једном од њих месар раније повремено посуђивао новац. Уз Михајла, у кући је била и његова супруга Марија (36), власница кафића на Долцу (пјаца код загребачке катедрале), те дјеца Александра (12), Душан (10) и Гордана (7). Дјеца су у то вријеме спавала.

„Михајло и Марија су били на кату у соби дневног боравка. Причувни полицајци су му рекли да ће направити претрагу стана и одузети му оружје које посједује, будући су знали да је он страствени ловац. Разумије се, нису имали нити један ваљан документ потребан за улаз у кућу, ни дозволу за претрагу стана. Без одобрења власника почели су отварати ладице, претурали их, отварали су и ормаре, извадили постељину. Све вриједно, као што су златнина и новац су узели. Након 10-15 минута кренули су ван. Михајло је пошао за њима низ степенице пратећи их, а они су ушли у комби. Пришао је комбију, објашњавао се са њима и тражио да му врате оно што су узели. Један од њих (Синиша Римац), у њега је испалио неколико метака. Михајло је пао на неасфалтирани дио завршетка цесте и остао на мјесту мртав. Након пуцња, покушали су се удаљити што прије са мјеста догађаја. Док се возач комбијем окретао на уском простору оштетио је један паркирани аутомобил. Неки од сусједа чули су пуцњаву и провирили кроз прозор. Видјели су комби како одлази. Кад је чула пуцњаву на улици, Михајлова супруга изашла је да види што се догађа, а за њоме је истрчала и кћер Александра. Затекла је комби који је још увијек био пред њиховом кућом. Петорка у униформама покупила је и њих двије, убацила их у возило и удаљила се..." (тако је случај описао новинар листа „24сата" Бранко Лазаревић, један од многих који се се том предмету враћали).

Дакле, какве год су намјере мерчеповаца заиста биле, месар је лежао устријељен на прљавом асфалту, а његову супругу Марију и нејаку кћер Александру су, као свједокиње злочина, у нерегистрираном комбију одвели на Сљеме (загребачка гора се заправо зове Медведница), код планинарског дома Адолфовац, гдје је злочиначка екипа имала своју базу.

Један се, најмлађи међу њима, причају, сажалио кад је видио како се дјевојчица тресе и хтио је поштедјети, али други су у глас засиктали: „Јеси нормалан, идиоте!", па су и њу убили, заједно с мајком, везаних руку и ногу, Heckler & Kochovim аутоматом, у затиљак. Дванаестогодишњу ученицу загребачке Основне школе „Аугуст Шеноа", која је по свему судећи, као и клинци тога доба, обожавала New Kids On the Block и телевизијску серију „Beverly Hills", а о Хрватима и Србима и њиховим проблемима није баш нешто знала, те њену мајку, полиција је након тједан дана нашла у сљеменском јарку за смеће, 20 метара повише дома, покривену лишћем, планинарским отпацима и танким слојем земље и снијега што је у међувремену нападао.

Починитељи су били дилетанти. Полиција их је брзо лоцирала и ухитила те пронашла комби с великим бројем трагова. Дана 14. децембра 1991. године у пријеподневним сатима, након што су признали да су они заиста били у кући Михајла Зеца и убили га, признали су да су убили и Марију и Александру. Требало је обавити очевид на Сљемену, на мјесту њихове ликвидације. Посебно формирана екипа стигла је на Сљеме у Планинарски дом Адолфовац. Што су видјели и што су чули, боље да вам не преносим. Полицајцима и криминалистима из екипе за очевид је позлило.

Резимирајмо. Михајло Зец ликвидиран је трима хицима из Heckler & Kocha с пригушивачем. Тросатни очевид убојства Михајла Зеца започео је 20 минута након поноћи, а водио га је истражни судац Бранко Чижмек. У полицијском тиму за крвне деликте били су Есад Паратушић, Ратко Чађо, Драгутин Хабљак и Бранко Лазаревић, искусни и одани професији, особито мотивирани при рјешавању злочина над дјецом. Полиција је уз помоћ медија трећег дана тражила помоћ грађана. Неколико дана након злочина „Вечерњи лист" је објавио да су на Сљемену пронађена тијела Марије и Александре Зец. Дан послије објављене су и фотографије осумњиченика.

Полиција је извијестила да је 12. децембра (1991) ухићен Небојша Ходак, а дан послије Муниб Суљић, Синиша Римац и Игор Микола, док је Сњежана Живановић, тада трудна Миколина супруга, ухићена 16. децембра. Убојице су пуштене јер давању исказа у којем су описали и нека друга звјерства нису назочили њихови адвокати.

Травестија суђења

Мислим да је ликвидација Михајла и Марије Зец те њихова најстаријег дјетета, 12-годишње Александре, једно од најсрамотнијих поглавља новије хрватске повијести. Тај случај, можда јасније него други, доводи у питање обрамбени карактер такозваног Домовинског рата (ја разликујем сегмент који је грађански рат, унутар СФРЈ, и онај након што је Хрватска стекла самосталност и добила међународно признање). Починитељи су били припадници специјалних постројби који су, поновимо, ослобођени због процедуралних грешака. Неки су након тога напредовали у каријери, неки су одликовани, што наводи на могући закључак да су људи убијани по налогу неке инстанце државне власти. Убојице су припадали јединици под заповједништвом Томислава Мерчепа, касније познате и по надимку „Мерчепови ескадрони смрти", која је убијала Србе и у Пакрачкој пољани. 

Све што су учинили те ноћи, мерчеповци су након ухићења неколико дана послије детаљно испричали истражној суткињи. Изгледало је као да ће правда лако бити задовољена, али умјесто тога догодила се травестија која баца љагу на почетке хрватске државе. За осуду нису били довољни ни свједоци који су видјели Римца како убија Михајла Зеца, ни искази свједока којима је Микола признао убојство. Није било важно ни што је вјештачење показало да је оружје одузето од петорке идентично оружју којим је почињено убојство, а ни то што су у комбију нађена влакна из одјеће Марије и Александре Зец.

Синиша Римац постао један од тјелохранитеља министра обране Гојка Шушка па је 30. маја 1995. примио орден Николе Шубића Зринског, високо признање за „јуначки чин у рату" из руку предсједника Фрање Туђмана. Схватио сам то као афирмацију тог недјела и пожељни начин понашања. Против тога сам се побунио, не само као новинар и теолог, него тада и као потпредсједник Хрватског хелсиншког одбора за људска права и теренски истраживач који ће међу првима након „Олује" писати о злочинима над преосталим Србима и о масовној пљачки и уништавању њихове имовине. Тешке увреде и пријетње смрћу ме прате од тада све до данашњег дана.

„Случај Зец"

Уз спомен на Александру и на њене родитеље, дужни смо се сјећати стотине остале дјеце убијених тијеком унутрашњег рата и агресије на Републику Хрватску. Срамота је да још не постоји улица или трг Александре Зец (што жели направити, тако сазнајемо, и нови предсједник загребачког СДП-а, професор Правног факултета Свеучилишта у Загребу Виктор Готовац). Предлажем, није то сарказам, да се по тој дјевојчици можда назове садашња Авенија Гојка Шушка у Дубрави (која пролази испред бивше болнице ЈНА). Или загребачки Трг Фрање Туђмана. Али, полако, нека се ХДЗ не дигне на стражне ноге, довољна ће бити једна улица на Трешњевци и плоча, на завоју близу мјеста убојства, у име нас - грађана Града Загреба. Довољно би било да Град Загреб почисти тај дио напуштенога и спаљенога дома, да се направи мала шетњица, да се поставе клупе за одмор и за размишљање, можда испод или у близини спомен плоче. 

Један мој пријатељ и сурадник на порталу „Аутограф", професор емеритус Института за физику Мишо Милун је написао: „Смакнуће обитељи Зец и све што се касније с убојицама дешавало дубоко је срамотно и представља голему мрљу на савјести Републике. Због тога је важно сјетити се мале Александре и њених родитеља и одговорних за њихову смрт".

Да, точно, Република Хрватске је 2004. (Санадерова Влада) платила милијун куна одштете преживјелима, Душану и Гордани Зец. Присилом. Да је, наиме, Државно одвјетништво наставило развијати тезу да држава не сноси никакву моралну и материјалну одговорност за „случај Зец", пред судским вијећем свједочио би тадашњи предсједник РХ Стјепан Месић. Читао би се транскрипт разговора његовог претходника Фрање Туђмана и Томислава Мерчепа. Адвокат преживјелих Анто Нобило (тужиоц у суђењу усташком злочинцу Андрији Артуковићу) доказивао би да су Марија, Михајло и Александра Зец жртве МУП-ова ескадрона смрти. Парница за одштету због троструког злочина из 1991. преокренула би се у домаћу варијанту правосудне приче о „злочиначком потхвату" из ХДЗ-ове прошлости, какав је описан у хашким оптужницама против хрватских генерала. Премијер Иво Санадер је платио нагодбу да се заташка сва та, неописиво енормна срамота Републике Хрватске. Да се парница наставила, предсједник Месић свједочио би, наиме, како је Фрањо Туђман, знајући за убојице, изјавио: „Пусти дечке, још ће нам требати". На првом рочишту, подсјећам, Државно одвјетништво тврдило је да Хрватска није дужна исплатити одштету за убојство из 1991, јер су припадници МУП-а егзекуцију обавили без службеног налога својих шефова и „изван раднога времена".

Тридесет година касније

И ове ћемо године, 7. децембра, 30-те од убојства чланова обитељи Зец, намјерно у црнилу ноћи, одржати комеморацију на мјесту гдје су убијене мајка и кћер. Да се не заборави - и жртве и убојице, наредбодавца, државног тужилаца и све оне који су омогућили да се „због процедуралне погрешке" починитељи пусте на слободу.

Један сам од покретача тих годишњих окупљања па разумијете да сам овај текст на тренутке приватизирао, то јест, дао сам особни став. Ово, дакле, није био само извјештај, већ и коментар, хибрид који није пожељан у новинарству, али си га ја допуштам јер је то лична ствар. Наиме, убијени су моји суграђани, на бруталан начин, и ја то сматрам личном агресијом режима Фрање Туђмана, и режима након тога, на сваког од нас, нормалних и мирољубивих грађана града Загреба.

Александра Зец нема споменик. Туђманови људи су је бацили у јаму за смеће. Али она се мени пред очима уздиже као најсвјетлији споменик, подсјетник на добро у људима насупрот ужасно ружном и гротескном споменику Фрањи Туђману у Загребу. Надам се да ће му на свој познати начин сви наши голубови оставити свој траг као знак времена јер је увалио ову земљу и наше људе у говна до гуше.

Пуно је таквих убојстава у данима утемељења Републике Хрватске, па и оно шефа осјечке полиције Јосипа Рајл-Кира. Хрватска је, то желим нагласити, вазда промашивала своју државну бит и била и остала управо комично неуспјешна у провођењу закона. Једном кад се није снашла, „кад је окренула главу од стравичног случаја да је нетко хладнокрвно смакнуо дванаестогодишње дијете, Република Хрватска наставила је беспомоћно гледати и безбројна друга злочинства" (Анте Томић) - убојства, силовања, преваре, крађе и запрепашћујућу дрскост да су хадезеовци весело опљачкали, крупно и ситно, свој народ.

Александра, Марија и Михајло покопани су у Горњој Драготињи, покрај Приједора, родном мјесту Михајла Зеца. Нека им је вјечна слава и хвала.

Мислим да, за крај, треба проговорити Горанова Јама:

Зар има мјесто, гдје још вриште дјеца,
Гдје има отац кћерку, мајку син?
Зар има мјесто, гдје ти сестра јеца,
И брат јој ставља мртвој на груди крин?