Ukusi sveta u Beogradu

Beograd ima više od 20.000 restorana i barova, dovoljno da svaka država na svetu ima svoj kutak. Ali morate da se potrudite i uđete u skrivene uličice da biste osetili različite egzotične ukuse.

Zemlja vina i hrane, a nije Francuska, dobrog gostoprimstva, a nije Italija, na granici Evrope i Azije. Ovde se gost ceni, jer kako se veruje, dar je od boga. Četiri Gruzina prešla su surovi Kavkaz i u centar Beograda doneli tajne gruzijske kuhinje.

Hadžipuri je tradicionalno gruzijsko jelo od testa, ukusom podeća na gibanicu. Hleb se cepka i umače u jaje i sir, ne mogu mu odoleti Rusi, najčešći posetioci. Ukusi su jedinstveni i specifični za to podneblje – sos od šljiva, sok od kruške i nane, različite vrste mladih sireva, suluguni sir, koji prave i sole pastiri na vrhu Kavkaza. Taj sir nije prešao malo kilometara da bi došao do naše trpeze.

„Hadžapuri je spesifično testo sa dodatkom sira, sir je specifičan, zove se sologuni sir, to je gruzijski sir. Dodaje se puter, dodaje se jaje, to je najzastupljenije jelo u Gruziji, ili što bi rekli gruzijski hleb“, navodi Tomaz Čkoize, vlasnik restorana.

U Kapetan Mišinoj ulici svoj mali kutak pronašao je i Japan. Miris luka i soje širi se Dorćolom. Ovde se treba naoružati štapićima. Kuvar se ne ljuti ako ne znate da ih koristite, već ako vratite polupunu porciju, koji god specijalitet japanske kuhinje da izaberete – ramen, vagi, tarijaki ili nudle. To nije po bontonu. Tajne začine nisu hteli da otkrivaju.

„Ova jela što spremamo su 100 posto originalna japanska. Znači, ovu kuhinju je postavio Japanac koji dolazi na svaka dva meseca u proveru kvaliteta, da ne bi kvalitet hrane opao. Ljudi koji prvi put dođu ovde pomisle ko zna šta će da jedu, u stvari je ukus najnormalnija hrana“, naglašava Nikola Vujović, šef kuhinje.

Nisu ovo jedini egzotični ukusi u Beogradu.

Ako želite da probate specijalitet star 10.000 godina, ne morate da prelazite 10.000 kilometara da biste ga probali, jer se u centru Beograda krije tajni recept za ovaj specijalitet Meksika. Ovde gosti dolaze i ako žele da probaju ljutu i začinjenu hranu.

Habanera je najljuća papričica koju možate probati u Srbiji, i do tri stotine hiljada jednica na skali ljutine. Ali niko se nije nikada naljutio zbog ljutog sosa. Kukuruz, pasulj, papričica, avokado, sve su to ukusi i boje koje dominiraju na tanjiru.

„Ranije je meksička kuhinja bila bazirana na povrću, ali kolonizcijom ubacilo se meso. Mi ćemo danas spremiti enčiladu. Specifična je po tome što se tortilja potapa u ulje, jako kratko, samo da smekša i puni se sa različitim filovima po želji“, objašnjava šef kuhinje, Dragoljub Milinović.

I baš tako, po svačijoj želji, Beograd se trudi da bude svet u malom, da za skoro dva miliona građana, turista, slučajnih prolaznika, ljubitelja kulture i kuhinje bude mesta, da se svako oseća kao kod kuće, ili ako ne može da otputuje, oseća kao u srcu drugih metropola.