Fijakeri, salaši, dođoši i bođoši, svega ima u tom Somboru

Bio je centar Bačko-bodroške županije, u njemu je osnovana Preparandija – najstarija srpska škola za učitelje. Grad je zelenila i salaša. U njemu su živeli i stvarali Milan Konjović i Laza Kostić.

Danas tu živi čak 21 nacionalnost – najviše je Srba, Hrvata i Mađara. Iako su različitih običaja, vere, kulture i jezika, svi su, kažu – Somborci. Sve ono što se, vekovima ovde zbivalo, stvaralo i gradilo, zauvek je od njega napravilo, kako ovde vole da kažu, gospodsku varoš.

Simbol grada je, ipak, zgrada Županije. Baš u njoj se nalazi čuvena slika Bitka kod Sente – najveće ulje na platnu u našoj zemlji.

„Velika je 7 puta 4 metra i sa velikim okolnim zlatnim ramom ima punih 45 kvadratnih metara. Somborci su skupo platili tu sliku – 12.000 srebrnih forinti. To je otprilike bio iznos za koji se moglo kupiti 40 jutara najkvalitetnije zemlje“, navodi hroničar Sombora Milan Stepanović.

Sedamdesetih godina 19. veka Sombor je imao Odbor za ulepšavanje grada. U to vreme nastaju i prvi gradski parkovi.

Sa preko 20.000 stabala drveća Sombor je proglašen najzelenijim gradom u Evropi. Ipak, Somborci se najviše ponose bođošima, koji su ovde zasađeni još 1903. godine.

Neki ih smatraju pomalo hladnima.

„To su uglavnom racionalni i staloženi ljudi. Možda malo deluju hladno na prvi pogled, ali je reč o veoma kulturnim ljudima. Veljko Petrović je rekao da je somborski paor najkulturniji seljak nekadašnje Jugoslavije“, ističe Milan Stepanović.

„Na pijaci još uvek imamo, uglavnom, žene koje obuku neke delove narodne nošnje po kojima možeš da prepoznaš da li je u pitanju šokačka nošnja, da li je došao neko čak iz Kupusine kod Apatina ili bunjevačka“, kaže Zdenka Mitić, v. d. direktora Turističke organizacije grada Sombora.

I zaista ko god dođe ovde ima osećaj da je u nekom drugom vremenu, a jedan od prolaznika rekao je nešto što nam se dopalo: „Mislim da je Sombor nekako uvek bio avangarda“.