Najmanji auto u koji je moglo da stane najviše ljudi – čuveni fića puni 66 godina

Bio je najpopularniji automobil u Jugoslaviji. Gotovo da nema porodice koja šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka nije vozila fiću.

„Moraš da voliš da bi to vozio. Drugo objašnjenje nemam. Dosta ljudi me pita šta ti je tu zanimljivo? Ne znam, ta mehanička vožnja, taj zvuk, sve je drugačije nego na novim kolima. Prođem ulicom, ne može da se ne okrene niko, bukvalno se svi okreću, mašu. Generalno privlači pažnju, verovatno zato što je tako mali, simpatičan“, pokušava da objasni Miroslav svoju ljubav prema fići.

Dalibor Stojanović je svog prvog fiću iz 1979. kupio pre 10 godina. Ima još dva. Sa jednog uzima delove, kako bi drugi stalno bio u voznom stanju.

„Prvi put kada sam se, da kažem, zaljubio u ovaj auto, je zapravo kada sam gledao film Nacionalna klasa i taj auto je bio dosta promovisan u tom filmu i po onim trkama je bio nekako auto koji se bori kroz blato, prljav je, i opet je bio jako lep“, kaže Dalibor.

Od blata do zvezda i oldtajmera. Profesorka informatike iz Užica od dede je nasledila fiću, i nerazdvojni su gotovo deceniju.

„Ceo svoj život se vozim u 'fići' iako sam mogla u 'ladi specijal', ali nekako je slađi auto, manji i, pravo da vam kažem, ženstveniji. Mi svuda stižemo, to nam nije problem i lep je. Na otvorenom putu idemo nekih 110. Nije tako mali auto. Moja baka kad uđe na zadnje sedište, ona kaže: ‘Jao kako je komforan ovaj auto'. Tako da, kako se ko navikne“, smatra Emilija.

Poslednji fića je sa proizvodnih traka kragujevačke „Zastave“ sišao 18. novembra 1985. godine i bio je crvene boje.

Udruženje ljubitelja fiće

Kako navodi gost Beogradske hronike, Slavoljub Bataveljić, cilj Udruženja ljubitelja fiće je da sačuvaju ovaj kultni automobil od zaborava, jer je fića brend automobilske industrije na balkanskim prostorima.

„On je udario temelje Zavodima 'Crvena zastava‘ kao razvojni, početni proizvod, a u Fabrici automobila je na desetine novih automobula, ali temelje te proizvodnje je udario fića“, tvrdi Bataveljić.

Za sebe kaže da fiću voli zato što pripada toj generaciji, a i radio je na proizvodnim trakama u Kragujevcu još od 1971. godine.

„Zadovoljstvo je što u fiću možeš da uneseš deo sebe. Što možeš da ga napraviš. Da ga kupiš od nekoga ko ga je sklonio u neko ćoše, uzmeš, restauiraš i praviš kao neko svoje remek-delo. Kao umetnik kad pravi svoju sliku, tako i ja svog fiću“, objašnjava sagovornik Ane Manojlović.

Sve to je prilično skup hobi, napominje Slavoljub Bataljević, jer nema dosta rezervnih delova, a fiće su veoma tražene. Na evropskom tržištu dostižu cenu i do 10.000 evra.