U čemu je magija brašna iz vodenica potočara – stari izum izdržava teret vekova

Stare vodenice, potočare, specifičan su deo materijalne kulture, imaju istorijski i društveni značaj. A u razvoju seoskog turizma, njihova obnova može biti višestruko koristan projekat, smatra Nacionalni tim za preporod sela Srbije i zato pozivaju opštine da pomognu domaćinima u nameri da obnove ta stara postrojenja.

Upisane u sećanja i predanja vodenice , ipak nisu potpuno nestale iz stvarnosti – nekako su izdržale teret vekova, sve prednosti tehnoloških izuma, i ponudile zrno svoje magije – onaj važan začin brašnu za proju i hleb, pa i životu.

„Koliko to bilo korisno u tadašnje vreme, da se samelje kukuruz, da se samelje pšenica, toliko to i danas može da bude korisno – koliko je bilo lepo tada, u to vreme, toliko će to i danas biti. Sve više se okrećemo selu, i to je dobro što radimo, vodenica je, kažem kao crkva, kao škola, toliko skopčana sa našim životima, da ne bi trebalo prosto zaboraviti to. A mnogo razloga ima da se to obnovi“, kaže Ljubivoje Ršumović, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije.

Više od 700 preostalih vodenica u Srbiji, svedoče kako voda, kamen i drvo u savršenom spoju čovekovog izuma, i u potpunom skladu sa prirodom, mogu dati kvalitetno brašno od celog zrna.

„Bilo sa sela ili iz grada, ili dalje ili bliže, svakome se svidelo, kažu mnogo lepo. Svraćaju i razgledaju, kupuju brašno... atrakcija“, ističe Stojan Đurđević, vodeničar iz sela Buci na Jastrepcu.

Sve traženije brašno iz potočara 

Društvo vodeničara Srbije, rešeno da vodenice ne budu samo atrakcija, promoviše svoje majstorstvo na vodi, seoski turizam i među rafovima naših trgovina sve traženije – brašno iz potočara.

„Svaka je imala štalicu ispred, ispregnu se kola, volovi, naloži se vatra i čeka se svoj red meljave. Ugovarala se i veselja, radovi, jednostavno, bila je kultno mesto. Želja nam je bila svakako, da otrgnemo naš stari zanat od zaborava, da ljudima pokažemo i dokažemo da vodenice imaju smisla da postoje i dalje, da proizvode zdravu hranu“, navodi Milan Pavlović, predsednik Društva vodeničara Srbije.

Kad stigne žito, to je trijumf rodne godine i celokupnog uloženog rada na njivama. Kad ode pod vodenički točak pa se kućama vrati kao brašno, to znači da gladi neće biti. Zato je kloparanje te vode, vitla i teškog kamenog točka, bio uvek zvuk koji ohrabruje – jer znači život.

Dok melju heljdu, kukuruz, pšenicu, raž, ječam, ovas, a potoku vrate vode koliko mu i uzmu, vodenice lepotom i svojom novom pričom, od zaborava i propadanja ne brane samo sebe – već i sela.

broj komentara 1 pošalji komentar
(četvrtak, 13. avg 2020, 08:48) - anonymous [neregistrovani]

ideja

Mogu uz malu modifikaciju da budu i elektrane. Uz manju modifikaciju, mogu da pored mlevenja zrna biljaka, proizvode i struju. Takođe mogu i nove vodenice da se naprave koje bi bile mini hidroelektrane, umesto ovih nakaradnih tzv minbielektrana koje se sada prave po našoj zemlji.