Osnovao je Indoneziju, a mačke nazvao Hitler, Musolini i Tito

U prostoriji punoj pomračine i neizvenosti, kada se nije znalo hoće li se potpisnici Proklamacije nezavisnosti dugo nanositi svojih glava, bilo je dvadesetak duša. 

Svoj potpis na dragocenu odluku koja je uspostavila Indoneziju kakvu danas znamo hrabro su pristali da stave samo Sukarno i Hata. Sukarno je svojom rukom Proklamaciju pisao, dok je njen tekst Hata - diktirao.

Bio je to preloman trenutak između japanske okupacije i povratka Holanđana u svoju koloniju, avgusta 1945. godine. Brod budućnosti svoje države u kojoj živi više od 300 različitih naroda raštrkanih na 18.000 ostrva, zauvek su ovo dvoje hrabrih ljudi usmerili u pravcu jedinstva i nezavisnosti.

Na sreću po njegovu ćerku Halidu, sa kojom upravo ispijam indonežanske čajeve, Hata nije dugo čekao i posle 10 časova 17. avgusta 1945. godine, kada je pročitana Deklaracija o nezavisnosti Indonezije, mogao je da se pozabavi i svojim ljubavnim životom.

„Samo tri meseca kasnije oženio se devojkom koju je za njega izabrao Sukarno. Moja majka je bila čak 20 godina mlađa od njega. Oni se nisu uživo družili, možda su se jedino na nekom skupu sreli, ali joj se on dopadao, znala je o njemu iz novina i sa radija. Kada joj je moja tetka savetovala da se ne udaje za starca, majka je samo rekla 'On se meni jako dopada!'" priča mi Halida setno se sećajući velike ljubavi svojih roditelja. 

Nijedno ostrvo nije dovoljno daleko 

Postoje ljudi čija energija, misao i život traju vekovima i koji postaju sinonim za zemlju iz koje su.

To je slučaj sa Muhamedom Hatom, dekicom čiji lik se može videti i na najvećoj indonežanskoj novčanici. Međutim, van Indonezije, lik i delo ovog velikana nisu dovoljno poznati. U Srbiji su, moglo bi se reći, sasvim neopravdano - sasvim nepoznati.

Hata je prvi put privukao pažnju medija još 1927. godine, tokom studija u Holandiji kada je proveo šest meseci u zatvoru zato što je uređivao tajni časopis posvećen nezavisnosti Indonezije.

Na suđenju se spektakularno branio, a u svom govoru, koji je postao slavan pod nazivom „Slobodna Indonezija", još tada je rekao: „Indonezija i Holandija mogu da sarađuju jedino ako je Indonezija nezavisna i ako se tretira kao ravnopravan partner, a ne ako ima status kolonije, u protivnom su naši interesi suprotni, i mi ne možemo sarađivati."

Time je, zapravo, pozvao Indonežane na pasivan otpor kolonizatoru, slično Gandiju.

Halida Hata sa velikom ljubavlju priča o svom ocu: „Kada se vratio u Indoneziju on je čak tri puta proganjan na udaljena ostrva, u neku vrstu zatvora na otvorenom. Na ostrvima Banda, okružen jednim od najdubljih okeanom na svetu, sa sobom je poneo samo 16 tovara knjiga! Tamo je otvorio školu u kojoj je obučavao mlade Indonežane. Toliko su neki roditelji imali samosvesti i želeli obrazovanje za svoju decu, koje je tada bilo veoma ograničeno, da su čak sa Sumatre, tri hiljade kilometara daleko od mesta na kome se on nalazio, slali decu u njegovu školu!"

"Ali, ni to nije Holanđanima bilo dovoljno daleko. Poslali su ga na Papuu, usred prašume i onda mu ponudili da tamo za kolonijalnu kancelariju radi kao ćata! Obećali su mu nešto novca i brz povratak kući. On im je odgovorio: 'Da sam hteo da za vas radim, radio bih u Džakarti i to za mnogo veću platu'", priča Halida.Mnoge Hatine rečenice i misli postali su sinonim za odlučnost, hrabrost, jasan i posvećen životni put. A sve to bez nasilja i agresije, ali ne i bez odlučnosti. I ne bez znanja.

Obrazovanjem do oslobođenja 

„Mi smo namerno svom pokretu dali naziv „Pendikan" - „Obrazovanje". To nije bila nikakva greška. Ljudi koji nisu razumeli, smejali su nam se i govorili da naša politička partija zvuči kao škola. Ali, nama ne smeta da nam se smeju. Činjenica je da mi želimo prvo da steknemo obrazovanje, mi želimo da prvo idemo u školu, da učimo i ojačamo naš duh. (...) Nezavisna Indonezija ne može nastati samo (političkom) kampanjom. Mi moramo da znamo kako da ispravno radimo, od kampanje do organizacije. (...) Politički program mogu sprovesti jedino ljudi koji imaju znanje..."

Posle mnogo muka, borbi i neizvesnosti Sukarno je postao prvi predsednik Indonezije, a Muhamed Hata njegova desna ruka, prvi potpredsednik a zatim premijer najmnogoljudnije muslimanske zemlje na svetu.

Jedan američki posmatrač je u to vreme zapisao da je prvih godina nezavisnosti sve administrativne poslove, kompletno praktično, dnevno funkcionisanje nezavisne Indonezije, organizovao Hata.

On je osnovao Narodnu banku Indonezije i uz veliku muku namesto japanskog i holandskog novca uveo indonežansku rupiju; on je osnovao prvi indonežanski univerzitet u Jogjakarti...

Nesvrstanost i glas protiv Kosova

Ukratko: sve što je uradio, uneto je u temelj današnje Indonezije. Zato što je radio kvalitetno i posvećeno, taj temelj je čvrst i omogućava razvoj moderne države.

Indonezija je uskoro postala osnivač nesvrstanih zajedno sa Jugoslavijom, Egiptom i Indijom. Put ka toj politici takođe je ucrtao Hata još 1948. godine, dok je prvi Samit nesvrstanih održan u Beogradu 1961. godine.

U govoru pod nazivom „Kotrljanje između dva kamena" Hata jasno zacrtava pravac indonežanske spoljne politike, koji ova država i danas prati.

Hata zahteva da Indonezija ima svoje, nezavisno mišljenje o različitim pitanjima i da u međunarodnim odnosima bude aktivna, ali uvek prateći svoje interese, a ne interese Amerike, Sovjetskog saveza ili bilo koga drugog.

Ta doktrina nosi naziv„nezavisnost i aktivnost" i može se reći da je upravo po toj doktrini Indonezija 2015. godine glasala u vezi sa zahtevom za prijem Kosova u UNESKO.

Pritisci su tih dana bili ogromni, a indonežanski zvaničan stav za sve bio je - neutralnost.

Srbija gotovo da nije računala na njihov glas. Kada je došlo glasanje, glasali su protiv prijema Kosova u UNESKO, a iznenađenim Srbima su to ovako obrazložili: „Odluku smo davno doneli, ali nismo želeli da bilo ko vrši pritisak na to kako ćemo glasati!"

Imali su dobre učitelje. Imali su Muhameda Hatu.

Knjige, knjige pa supruga 

Pored svog političkog rada, Hata je poznat kao jedan od najposvećenijih indonežanskih bibliofila, a mene je upravo to dovelo u njegov dom. Njegova ljubav prema knjigama i znanju je legendarna.

Udruženje Adligat koje vodim, u okviru kojeg su otvoreni Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti, poseduje najveću zbirku knjiga i predmeta o Indoneziji u jugoistočnoj Evropi. A takva zbirka bez predstavljanja Hate ne može biti kompletna.

Besprekorno čist, prostrani dom još uvek je većinom identičan kao što je bio dok je Hata tu još uvek živeo. Staro i novo doba prepliću se u prostorijama, ostavljajući posetioce bez daha.

Originalni nameštaj koji je nabavio Hata i dalje je na svom mestu, kao i mnoštvo ukrasa. Tu je i uramljena novčanica koja još uvek važi, na kojoj se smeši zajedno sa Sukarnom. Ali kada se uđe u Hatinu biblioteku, koja se nalazi na spratu zgrade, ulazi se u drugačiji univerzum. Energija je tu drugačija, to je staro doba i tu Hatin duh boravi i danas. Ta prostorija je sveta.

Halida u meni lako prepoznaje očevu strast. „Kašalj, ljubav i ljubav prema knjizi ne mogu se sakriti", kaže mi uz osmeh i navodi kako je njena majka uvek govorila: „Hata ima tri žene.

Prva žena su mu - knjige. Druga žena su mu - knjige. Ja sam mu treća žena".

Cipele u novčaniku

Hata je živeo i umro veoma skromno. Za razliku od svih drugih u politici koji su se obogatili, često dovoljno i za narednih pedeset generacija, Hata je daleko više voleo svoju zemlju i svoj čist obraz od novca.

Indonežani to pamte i znaju. I dalje se prepričava kako se mučio da pokrije račun za struju, kako je jedva skupio novac da ženi kupi mašinu za šivenje, kako je žarko želeo da nosi jedne brendirane cipele,čak toliko da je njihovu sliku isekao iz novina i nosio u svom novčaniku.

Ali ih nikad nije kupio - bile su preskupe, a pare, kada bi ih imao, uvek je ipak radije trošio na knjige. Zato se i može reći da je celo njegovo bogatstvo i duhovno i materijalno, sažeto u njegovoj biblioteci. 

„Knjige je toliko voleo da je za njega to bio jedini način da iskaže ljubav svojoj supruzi. U Indoneziji je bilo uobičajeno da mladoženja mladi pokloni zlato za venčanje.

Hata je tada napisao knjigu'Svet grčke misli' i nju je poklonio kao svoj bračni dar ljubljenoj. To je izazvalo zaprepašćenje mnogih. Naročito veliko zaprepašćenjeonih koji se ne razumeju ni u knjige, ni u ljubav izazvalo je to što je njegova tek venčana supruga poklon radosno prihvatila! Shvatila je ono što čak nije ni Hatina rođena majka, koju je ovakav poklon užasnuo, da su knjige ono najvrednije što Hata poseduje, vrednije i trajnije od svog zlata koje bi joj ikada mogao pokloniti, a da su grčki pogledi na demokratiju u velikom i njegovi lični stavovi", priča Halida.

Ljubav jača od sunca 

Hata je bio odan suprug i svoju ženu je jako voleo. I danas Indonežani, kao primer nepopravljivog romantika,pominju kako je on uvek hodao ili sedeo sa one strane sa koje sija sunce, kako bi mu žena uvek bila u hladu njegove senke. Za ljude koji žive u pojasu ekvatora, kojima je Sunca i toplote preko glave, to je najviši stupanj požrtvovanja i ljubavi.

Hata je obožavao životinje. Najčešće je udomljavao divlje mačke. Imao je mnogo mačaka, kojima je često davao zanimljiva imena kao što su Hitler i Musolini. Priča se da je jednu mačku zvao i Tito, mada se ćerka toga ne seća.

Činjenica je da je prijateljstvo Sukarna i Tita ostavilo dubok trag na Indonežane. Ovde se nekada školovanje nije moglo završiti bez da svi znaju puno Titovo ime, o čemu svedoči bivši ambasador Indonezije u Srbiji gospodin Samuel Samson.

Mnogi moji indonežanski prijatelji zovu se 'Tito'. Najčešće svoje ime ne povezuju sa Srbijom, ali kada ih pitam šta njihovo ime znači dobijam odgovor: „To je Sukarnov najbolji prijatelj, Josip Bros" (sa S!).

Prijateljstvo Sukarna sa Titom odrazilo se ne samo na Hatinu mačku, već i na njegovu porodicu. Jedan od njegovih rođaka je šezdesetih godina postao ambasador u Beogradu u novootvorenoj ambasadi, impozantnom zdanju za koje su posebno sa Balija donete velike figure od vulkanskog kamena, napravljenom da svedoči o prijateljstvu dve države i naroda.

Sudbina sada Muhameda Hatu ponovo povezuje sa Srbijom. Halida Hata je uputila molbu da Adligat pomogne savetima u organizaciji i čuvanju Hatine biblioteke, te u rekonstrukciji prostora u kojem se nalazi i na uspostavljanju Fondacije Muhameda Hate. Veliku čast i obavezu osećao sam dok sam pregledao veliku biblioteku, zapravo celu kuću-muzej koja nije dostupna javnosti.

Po običaju, bosonog, sedeo sam za Hatinim radnim stolom i listao knjige sa njegovim beleškama. Adligat je zamoljen da održi predavanje o našim iskustvima sa čuvanjem značajnih legata i zaostavština naslednicima Muhameda Hate. Velika čast i obaveza. Velika nova, veza naših naroda koja će ostati upamćena u istoriji. 

Hata je voleo knjige više nego bilo šta u životu. Često je trošio celu svoju platu na dobru literaturu. Kada je trebalo da kupe prvi erkondišn, što se smatra nasušnom potrebom u vreloj tropskoj klimi, on ga je stavio u - biblioteku! Često je govorio da bi radije bio u zatvoru sa knjigama nego na slobodi bez njih, jer gde su knjige - tu je i sloboda. Sa tim se moramo složiti.