Kad je Nigerov start ostavljao jahača bez sedla...

Direktor požarevačke ergele Ljubičevo, Mirko Stojanović uveren je da se sjaj može vratiti, ukoliko bi se radilo na obnavljanju kulture uzgoja konja i konjičkih trka, što je danas u svetu ozbiljan biznis, imajući u vidu da se prometi u klađenju i aukcijama konja mere u milionima evra.

Najstarija, najtrofejnija, najveća i jedina državna ergela u Srbiji danas ima oko 70 konja, od toga dvadesetak trkačkih, uglavnom su mladi, ždrebad do dve godine, koji još nisu osetili trkačku stazu i pokazali brzinu i izdržljivost, ali ih za to uzgajaju i pripremaju.

Ekipa Tanjuga je ispred štale zatekla džokeje kako tuširaju mlade konje posle jutarnjeg treninga, a najtrofeniji jahač ljubičevske ergele, Željko Ilić, čiji dan počinje u četiri sata ujutru, kaže da mu je najveće zadovoljstvo to što radi sa mladim konjima, koje priprema za trke.

Uči ih svemu što treba, a najvažnije je, kaže, da se ne uplaše, što je ključ da na stazi budu najbolji.

Za ljubičevske konje se smatra da imaju dobar potencijal, na čemu u Ljubičevu gaje nadu da će ergela sa njima, na nekim narednim takmičenjima, ostvariti dobre rezultate.

Mlade nade ljubičevske ergele su Salah Aldin, Rojal Vorld, Endži, Trauma, Livija, koje će, možda, jednoga dana biti poput Ljubičevca, osvajača tripl krune, čija statua krasi ljubičevsku oazu, Vićenca, zvezde Pehara predsednika Republike 1980. godine i Nigera, za koga su pričali da je bio „trkač za svet, a ne za nas“.

A otkud uopšte ergela kod Požarevca, to objašnjava Jelena Milenković, turistički vodič, koja kaže da je Ljubičevo davne 1853. godine osnovao knez Miloš Obrenović, čija je žena, kneginja Ljubica, prema nekim tumačenjima, želela da njihovog bolešljivog sina, kneza Milana, skloni od „gradske prašine“.

Ergeli je ime Ljubičevo dao drugi knežev sin, Mihailo, u čast svoje majke.

I u Prvom i u Drugom svetskom ratu ergela je pretrpela velika razaranja, u Prvom su, zajedno sa srpskom vojskom konji pošli putem Krfa, dok je u Drugom okupator sve dobre pastuve odveo.

„Odmah posle Drugog svetskog rata, ergela doživljava svoj procvat tako što je postala vojna ergela, ukazom Ministarstva narodne odbrane. To je trajalo svega pet godina, jer se vojska odrekla ergele i tako je trajala opadajuća putanja sve do 1964. godine dok na inicijativu turističkih radnika nije osnovana manifestacija Ljubičevske konjičke igre“, rekla je Milenkovićeva.

U godinama nakon toga, ljubičevski konji bili su redovni učesnici državnih takmičenja i najčešći osvajači brojnih trofeja, a neki od njih danas krase trofejnu sobu i čine zavidnu kolekciju ergele.

U kolekciji Ljubičeva ima više od 300 pehara, među kojima su pehari Derbija, Trke predsednika republike, a kasnije kralja Aleksandra, Trke grada Beograda.…

Ipak, ergela je sve kroz decenije lošije „stajala“, dok pre tri godine nije došla na ivicu opstanka.

Trenutna finansijska situacija je stabilna, dugovi koje su ostavili prethodni vlasnici su vraćeni, računi odblokirani, konji, kaže direktor Stojanović, „u punoj snazi“, sa dovoljno zaliha hrane.

Obnovljen je manjež, koji nije bio u funkciji 25 godina, uređena trofejna sala, a čeka ih obnova dve štale i zatvorenog manježa, za šta je država izdvojila 40 miliona dinara. Time bi, kaže direktor, bila kompletno renovirana infrastruktura cele ergele.

Prilagodili su se i novim trendovima i izgradili avantura park, trim stazu i teretanu na otvorenom.

Iako se Ljubičevo podiglo na noge, konjički sport u Srbiji ne stoji baš najbolje.

Stojanović kaže da su mnoge ergele ugašene, druge pred gašenjem, a one koje posluju uglavnom su bez motiva, jer danas nema pravih trkačkih takmičenja.

„Da bi konjički sport bio razvijeniji u Srbiji i stao rame uz rame sa evropskim, neophodno je da sistem kladionica bude razrađeniji“, smatra Stojanović, jer je, kako ističe, konjarstvo ozbiljan biznis, osim što je velika ljubav prema jednoj od najlepših životinja.