Starost je relativan pojam, važan je kvalitet života

Mora li starost da boli, ko su njeni verni pratioci i možemo li sve da preokrenemo u svoju korist?

Starenje je sveprisuprtni i nezaobilazni proces u živom svetu, prirodno, spontano, progresivno menjanje u životnom ciklusu svake jedinke. Kada za nekoga kažemo da je star je nešto što što zavisi od više faktora, a kriterijumi se u polsednje vreme sve više menjaju.

Uobičajeno, još uvek se smatra da starost počinje u 65. godini, što je veoma relativno, smatra dr Dragana Kuljić Obradović rukovodilac Klinike za neurologiju KBC „Dragiša Mišović“.

„Kao što možemo u svakodnevnom životu da vidimo ljude koji su i sa 70, 80, pa, čak i 90 godina vrlo vitalni i mogu da obavljaju sve svoje funkcije. Opet, s druge strane, imamo ljude koji mnogo ranije, pogotovu hronični bolesnici, zadovoljavaju kriterijum da pripadaju grupi starih ljudi“, navodi doktorka.

Demencija i Alchajmerova bolest se najčešće smatraju pratiocima starosti, a kao i kod svih drugih bolesti, najvažnije je uočiti na vreme prve simptome. Doktorka Kuljić Obradović naglašava da je presudna uloga porodice koja mora na vreme da primeti svaku promenu. Zaboravljanje je jedan od ključnih simptoma, i to zaboravljanje imena, važnih događaja i nedavne prošlosti.

„Ukoliko neko može da izrecituje pesmicu koju je učio u trećem razredu osnovne škole, a ne može da se seti šta je juče ručao ili sa kim se družio, onda su to značajni pokazatelji da nešto nije u redu“, dodaje doktorka.

Bitan pokazatelj je i otežano snalaženje u prostoru. Na primer, mada su nebrojeno puta bili u poseti nekom prijatelju, pogreše ulaz, ne znaju na kom spratu treba da izađu iz lifta i slično. No ključno je to da li neko funkcioniše na onom nivou na kojem je funkcionisao ranije.

„U ovim našim podnebljima smatramo da ljudi koji pređu 65 godina, pa po zakonu idu u penziju, da više ne moraju da budu aktivni, a to uopšte nije tačno. Znači, kada primetimo da neko ne funkcioniše na prethodnom nivou, ali ne samo radnom, nego i socijalnom, u odnosima s porodicom, u svojim obavezama koje ima u kući, druženju s prijateljima, onda počinjemo da se brinemo ako to stanje traje duže i nije povezano sa nekim drugim akutnim oboljenjem“, objašnjava gošća Jutarnjeg programa.

Demencija se može sprečiti i usporiti

Bilo bi važno da pažnju usmerimo pre svega na sprečavanje i zaustavljanje demencije, nego na načine kako da sa njom živimo. Način da to postignemo je aktivnost, stalna interakcija sa ljudima, obavljae što više aktivnosti, učenje nečeg novog.

„Svi faktori za rizik nastanka demencije su isti kao i za šlog. Imati zdrave životne navike, biti fizički aktivan, zdravo se hraniti i biti što više u interakciji sa ukućanima jer će oni prvi primetiti ako se nešto dešava, a na taj način će se sprečiti i napredovanje bolesti“, naglašava doktorka Kuljić Obradović.

Gošća Jutarnjeg programa, gospođa Zagorka Anđelković, penzionerka, pravi je primer osobe koja se pridržava svih saveta koje je navela doktorka.

„Već 12 godina sam sa grupom od nekoliko komšija i istomišljenika započeli priču prvo sa bibliotekom, zatim sa Dečjim kulturnim centrom smo napravili Međugeneracijski centar. Od pre tri godine imamo i fondaciju koja se bavi kolektivnim stanovanjem starih. To bi bila neka ekološka urbana zajednica u kojoj bismo imali svoj kutak i zajednički kutak i gde bismo imali izuzetno smanjene troškove života, jer znate kolike su penzije“, navodi gospođa Anđelković.

U Srbiji trenutnopostoji samo jedan dom za smeštaj lica obolelih od Alchajmerove bolesti i to u Futogu, i samo jedan dnevni boravak za obolele od demencije, u Novom Sadu. Doktorka Kuljić smatra da je to nedopustivo malo jer postoje podaci da u svakoj populaciji četiri do šest odsto starijih od 65 godina oboli od demencije. Pošto je naše stanovništvo sve starije, logično je da broj obolelih se iz godine u godinu sve više uvećava.

„Važno je da to budu specijalizovane ustanove da ljudi znaju da je osoblje pripremljeno na sve izazove koje nosi briga o pacijentima sa Alchajmerovom bolešću ili demencijama uopšte. Dnevni boravak bi bio izuzetno važan i nešto što je neophodno Beogradu, jer bismo tako pružili pomoć onima kojima je potrebna, a sa druge strane, pomogli porodicama koje su u ogromnom problemu“, kaže na kaju gostovanja u Jutarnjem programu doktorka Dragana Kuljić Obradović.

broj komentara 2 pošalji komentar
(sreda, 05. avg 2020, 10:16) - anonymous [neregistrovani]

Svaka cast

Svaka cast

(sreda, 05. avg 2020, 07:19) - Deda Stavra [neregistrovani]

Deda Stavra

Ja Imam 92 godine, svaki dan trcim 45 minuta i pravim vezbe posle trcanja. Osecam se fenomenalno, jedem sta hocu a redovno koristim i domacu rakiju uz umerenu kolicinu piva.
Radio sam naporno u inostrastvu i otisao sa blizu 2000 evra u penziju sa 49 godina, sagradio kucu u rodnom kraju ali ipak sam smogao snage i motivacije i ako izradjen da nastavim sa zdravim zivotom.
Kada danas pogledam ovu omladinu, nemaju motivacije ni za sta a i gojazni su previse.
Veliki pozdrav