Žozefina Beker dobila mesto u Panteonu velikana Francuske

Na svečanoj ceremoniji u Panteonu kojoj je prisustvovao i predsednik Francuske, Emanuel Makron, akcenat je bio stavljen na zasluge Žozefine Beker kao borca Pokreta otpora, aktivistkinje i antifašiste, koja je pobegla od rasne segregacije dvadesetih godina iz Sjedinjenih Država na pozornicu pariskog kabarea, prenosi Gardijan.

Pripadnici francuskog vazduhoplovstva nosili su kovčeg sa šakom zemlje donetom iz četiri mesta gde je Beker živela – američkog grada Sent Luisa gde je rođena; Pariza, gde su njeni nastupi u muzičkoj dvorani podrili rasne i seksualne stereotipe i učinili je najplaćenijim izvođačem svog vremena; Šato de Milanda, u jugozapadnoj Francuskoj gde je živela; i Monaka, gde je bio njen poslednji dom. Kovčeg je stavljen u grobnicu u kripti Panteona, a na zahtev porodice, posmrtni ostaci su ostali sahranjeni u Monaku, gde je preminula 1975. godine.

Kako je saopšteno iz kancelarije predsednika Makrona, ovaj čin je bio priznanje da je Beker izuzetna figura koja je otelotvorenje francuskog duha, čiji je „ceo život bio posvećen potrazi za slobodom i pravdom“.

„Svaki put je bila na pravoj strani istorije – donosila je prave izbore, uvek razlikujući svetlost od tame“, naglasio je Makron u svom govoru, detaljno opisujući rasističko nasilje koje je doživela tokom odrastanja u Mizuriju. Takođe se osvrnuo i na komičnu genijalnost njenih pariskih kabaretskih nastupa koji su „ismevali kolonijalne predrasude“.

Rekao je da je tokom Drugog svetskog rata služila Francuskoj „ne tražeći slavu“ i da je kao aktivistkinja za građanska prava „branila jednakost za sve bez obzira na poreklo“. Iako je rođen kao Amerikanka, rekao je Makron, „niko nije bio više Francuz“ od Žozefine Beker.

Rođena u Misuriju 1906. godine, Žozefina Beker je napustila školu u 13, godini, a kao dete je bila svedok zastrašujućih nereda i nasilja na Afroamerikancima. Kao i mnogi drugi afroamerički umetnici koji su u to vreme stigli u Pariz, preselila se iz Sjedinjenih Država da bi izbegla rasnu segregaciju.

„Jednostavno nisam mogla da podnesem Ameriku, i bila sam jedna od prvih obojenih Amerikanaca koji su se preselili u Pariz“, ispričala je Beker u svom intervjuu za Gardijan 1974. godine.

U Pariz je stigla sa 19 godina i postala je čuvena po svojim nastupima, posebno plesanju čarlstona u kabareu Foli-Beržer u suknji od lažnih banana.

Sa usponom nacizma i izbijanjem Drugog svetskog rata, Beker se ubrzo pridružila antifašističkom pokretu. Još 1938. godine se pridružila grupi danas poznatoj kao Likra (Licra), istaknutoj antirasističkoj ligi.

Od 1939. radila je za francusku kontraobaveštajnu službu, pridružujući se otporu i posebno prikupljajući informacije od nemačkih zvaničnika koje je sretala na zabavama. Kao obaveštajac francuskog ratnog vođe u egzilu, generala Šarla de Gola, došla je do informacija o italijanskom diktatoru Benitu Musoliniju i poslala izveštaje u London ispisan na notnom zapisu njenih pesama nevidljivim mastilom.

Imala je pilotsku dozvolu u vreme kada je to bilo izuzetno za žene, i postala je poručnik u ženskom pomoćnom korpusu francuskog vazduhoplovstva.

„Francuska me je učinila onim što jesam“, tvrdila je Žozefina Beker. „Parižani su mi dali sve... Spreman sam da im dam svoj život“.

Kasnije, kao aktivistkinja za građanska prava, bila je jedina žena koja je govorila na Maršu na Vašington 1963. pre čuvenog govora Martina Lutera Kinga „Imam jedan san“. Nosila je francusku vojnu uniformu.

U Francuskoj je takođe vodila borbu protiv diskriminacije, i usvojila je dvanaestoro dece iz različitih etničkih grupa i zemalja širom sveta kako bi formirala, kako je nazvala, „duginu“ porodicu, koju je odgajala u svom zamku u regionu Dordonj. Verovala je da će njihovi životi pokazati da „rasna mržnja nije prirodna. To je izum čoveka“.

Žozefina Beker je tek šesta žena kojoj je odata počast u svetovnom hramu „velikana“ Francuske Republike. Ujedno, ona je četvrta osoba koja nije bele boje kože a koja je dobila mesto u Panteonu pored: Feliksa Ebuea, guvernera Francuske Ekvatorijalne Afrike, koji je ušao 1949. godine; književnika Aleksandra Dime, od 2002. i pesnika i političara Emea Sezera, koji je unet 2011. godine.

Za održavanje ceremonije je izabran 30. novembar jer je to bio datum kada je Beker stekla državljanstvo Francuske sklapanjem braka.

Žozefina Beker je umrla u 68. godinini od moždanog udara samo nekoliko dana posle velikog nastupa u Parizu kojim je obeleženo pola veka njene karijere.

U jednom intervjuu za francusku televiziju je izjavila: „Ne volim reč mržnja... Nismo stavljeni na Zemlju zbog toga, već da bismo razumeli i voleli jedni druge“.