Din Rid, čovek kojeg je komunizam sprečio da postane Elvis

Na Dan mladosti u Kanu biće održana premijera filma Elvis Baza Lurmana u kom Tom Henks igra menadžera Elvisa Preslija, Pukovnika Toma Parkera koji je vešto i nemilosrdno vodio njegovu karijeru. Rokenrol šezdesetih je Henksovo veoma izraženo interesovanje i u svom rediteljskom debiju To što radiš iz 1997. godine bavio se usponom i padom jednog izmišljenog američkog benda iz prvih dana rokenrola. To je bio izvanredan film koji je pokazao da je Henks možda čak i darovitiji kao reditelj.

Ipak, Tom Henks je želeo da igra jednu rokenrol zvezdu koja je negde na razmeđi benda Vonders iz njegovog filma To što radiš i Elvisa Preslija. Bio je to Din Rid, američki pevač i glumac koji je posle izdanja za Kapitol i saznanja da mu pesma u Čileu bolje prolazi nego Elvisovi hitovi otišao na južnoameričku turneju, tamo se inficirao prvo latinoameričkom levicom a posle i komunizmom, potom nastanio u Argentini, odakle ga je hunta proterala u Italiju, krenuo sa nastupima po SSSR-u, da bi se na kraju nastanio u Istočnoj Nemačkoj gde ga je sačekala misteriozna smrt 1986. godine.

Priča o Dinu Ridu je jedna od onih životnih situacija u kojima shvatamo kolika entropija vlada u svetu kinematografije ili estrade.

Zašto Din Rid nije postao zvezda a postao je neko drugi, to sad zaista ne možemo baš da utvrdimo. On je prošao školu studija „Vorner Braders“ za mlade talente gde ga je zapravo učitelj glume prepoznao kao materijal za političku obradu i kao mladog momka iz američke unutrašnjosti inicijalno zaradio idejama levice.

Šta bi bilo, da nije bilo 

To su bili poslednji dani studio-sistema gde su sami studiji pripremali svoje zvezde, školovali ih za medijske nastupe. Rezultati su često bili neočekivani. Recimo Teb Hanter u kog je takođe „Vorner Braders“ polagao tolika očekivanja da je zbog njegove pevačke karijere osnovao diskografsku kuću, i osmislio ljubavnu vezu sa Natali Vud kako bi zaintrigirao javnost, razotkriven je kao gej i ubrzo je izbačen iz Holivuda u mahom italijansku produkciju.

Tom Henks je dugo želeo da igra Dina Rida, u biografskom filmu pod naslovom „Kamarad Rokstar" i tvrdio da Rid nije bio veliki pevač ili veliki glumac. Ipak, po izgledu, Rida bi u to vreme mnogo pre dočarao Henksov saradnik iz filma „To što radiš" Kris Ajzak nego on sam.

Kada danas gledamo Ridove materijale shvatamo da je on zbilja bio dovoljno kompetentan izvođač čiji je zadatak i ovako i onako bio da „iznese“ ono što je industrija produkovala za njega, bilo da je filmska ili muzička. Podsetimo, to su rane šezdesete, vreme u kom je rokenrol više reproduktivan nego autorski.

Šta bi bilo da je Rid ostao u Holivudu ostaje da nagađamo. Elvis je Kralj i Kralj je samo jedan, ali sva je prilika da bi Rid uz podršku industrije bio njegova dosta solidna varijanta i kao filmska i kao muzička zvezda.

Posle uspeha iza Gvozdene zavede, Rida su nazvali „Crvenim Elvisom", pošto on to formalno i jeste bio. Pevao je između ostalog i Elvisove pesme a ostvario je i filmsku slavu. Međutim, on je tamo bio ipak i nešto više od Crvenog Elvisa. Naime, on je na filmu kombinovao Dve Persone - Crvenog Elvisa u pevačkim filmskim ulogama - često u istočnonemačkim vesternima i Crvenog Roberta Redforda, po socijalnom angažmanu.

Ridova životna priča je stoga potpuni galimatijas raznoraznih ne samo ideoloških uticaja i okolnosti - uostalom odrastao je u tvrdom konzervativnom domu u Koloradu, a završio je u DDR-u, već i vrlo čudna smesa kulturnih uticaja.

Subverzivno finsko meso 

Naime, Rid je pošao u Čile kao tinejdžerska zvezda diskografske kuće „Kapitol" i rekao bih da se on nikada nije nije „otkačio" od Amerike i tokova koji su postojali u njoj. Otud on istovremeno po SSSR-u i DDR-u izigrava „lojalnog Amerikanca" koji je ustao i pridružio se revoluciji, peva kaubojske i rane rok klasike iz vremena reproduktivne faze rokenrola na globalnom nivou, ali isto tako je svestan da se u samoj SAD dešavaju Dilan i Fondina deca, Redford i Biti i pokušava da uključi i nešto od toga u svoj umetnički rad.

Arhive KGB-a danas otkrivaju da je SSSR namerno ispitivao potencijale uticaja zapadnih medija i popularne kulture na populaciju preko signala finskih televizija koje su se videle u baltičkim državana. Isto tako arhive CIA danas pokazuju da su oni uložili ogroman trud da naročito tokom osamdesetih ruše SSSR preko tih signala.

Primera radi pravili su kuvarsku emisiju u kojoj su naročito fetišisitički snimali meso kog je nedostajalo na rafovima sovjetskih radnji. Te finske emisije stvorile su takvu silnu iritaciju da je sovjetska štampa pisala tekstove u kojim je prikazane šnicle diskreditovala kao specijalni efekat.

Ipak, šezdesetih godina, SSSR je pokušao da živi mimo rokenrola. Međutim, omladina ga je čula i nije bilo nazad. Mikrofoni iz telefonskih slušalica su kradeni u gradskim govornicama da bi se koristili u pravljenju električnih gitara domaće radinosti a ploče su piratizovane na bačenim rendgenskim snimcima.

Kada je rokenrol postao nezaobilazan, država je počela da organizuje vokalno-instrumentalne sastave pod svojom kontrolom, a Din Rid koga sovjetska delegacija sreće na jednom severnoevropskom omladinskom festivalu - u tom trenutku špageti vestern epizodista koji po Italiji povremeno ide na proteste protiv rata u Vijetnamu, ispostavlja se kao sjajno rešenje.

Od mikrofona do kalašnjikova 

Din Rid iza Gvozdene zavese pronalazi komunistički odgovor na američku industriju zabave. Kada mu mecene u DDR recimo dopuste da snimi film „Pevač" o ubistvu čuvenog čileanskog protestnog pevača Viktora Žare, on mora da se pojavi i kao raspevani kauboj u nekom istočnonemačkom vesternu. Slično kao što i Robert Redford malo snima „Tri kondorova dana", malo „Žaoku" ali vremenom uspeva da se izbori da uglavnom snima angažovane filmove.

Ogromne turneje po zemljama istočnog bloka donose visoke tiraže. Iz toga proističe enormna popularnost u kojoj Din Rid uživa, obožavateljke u svakom mestu u kom se zaustavi mu delimično zaokupaljaju pažnju ali njegova ambicija je veća. Zato kada ne snima muziku ili filmove, može se sresti kako u Libanu hoda sa „kalašnjikovim" u ruci. Druženje sa Arafatom ima balans u pevanju šlagera na istočnonemačkoj televiziji.

Rediteljski debi Dina Rida, pomenuti istočnonemački televizijski film o tome kako je Viktor Žara živeo i na kraju nastradao kao čileanski angažovani kantautor, možda najbolje opisuje njegove umetničke ambicije. U ovom filmu, Rid sad već kao žitelj DDR nastupa kao muzičar i glumac.

Kamera ga je volela i on u ovoj priči pleni na ekranu. Režija mu ipak nije bila jača stranu, uprkos ozbiljnom dotadašnjem iskustvu u špageti-vesternu i DEFA produkcijama u istočnoj Nemačkoj. S druge strane, ni produkcija nije na najvišem nivou što pokazuje da DDR nije imao nameru da reeksportuje Dina Rida na Zapad.

Otud, „Pevač" u sebi ima u sebi nešto inherentno „američko" i uklapa se u filmografiju istočnoevropske B-produkcije o kojoj se zapravo malo zna jer se iz tih kinematografija mahom tretiraju klasici.

Na Zapadu nije toliko poznat fenomen istočnoevropske produkcije koja je pokušavala da kritički prikazuje Zapad. Kao što je Holivud opisivao svet iz Gvozdene zavese, tako je to s drugim predznakom radio i istočnoevropski film. Uostalom, ako je Televizija Beograd radila televizijsku dramu Ernesta Kinoja o holivudskoj Crnoj listi, zašto ne bi istočni Nemci snimili film o ubijenom čileanskom kantautoru?

Pred kraj života, Din Rid je dosta vremena provodio u Americi, i njegovi prijatelji smatraju da je možda želeo da se vrati kući. Karijera iza Gvozdene Zavese mu je bila u krizi. Paradoksalno delom i zato što su nastupi „pravih Amerikanaca" i licencna izdanja njihovih ploča učinila da ceo njegov muzički rad postane suvišan.

Koncentrisao se na film. U koprodukciji sa Sovjetima pripremao je film o masakru kod Ranjenog Kolena. Projekat je nailazio na zastoje i sve češće je bio nezadovoljan posle susreta sa sovjetskim partnerima.

Neobične okolnosti samoubistva 

Pronađen je mrtav u jezeru u blizini svoje kuće. Zvanična verzija je da se udavio, ali su okolnosti bile dosta neobične.

Naime, pronađeno je oproštajno pismo koje je sugerisalo da je izvršio samoubistvo utopljenjem, ali je njegov sadržaj bio neobičan - recimo u njemu je insistirao da za njegovu smrt ne treba kriviti Eriha Honekera i vrh DDR. Neki njegovi prijatelji su verovali da je ubijen a sumnja je padala na razne potencijalne naručioce, u rasponu od Mosada do zapadnih i istočnih službi.

Novinarka Redži Nejdelson, po čijoj je knjizi i pripreman Henksov film smatra da je Ridova smrt ipak bila klasično samoubistvo proisteklo iz životne razočaranosti. Ako je ona u pravu, možemo reći da je Rid prva žrtva globalizacije - američka popularna kultura jeste pronašla publiku u celom svetu ali sve do osamdesetih „pravi Amerikanci" iz ovih ili onih razloga nisu mogli da dopru svuda. Otud je ostatak sveta počeo da produkuje „svoje Amerikance", falsifikate - od kojih su neki rodom bili iz SAD, kao Rid.

Rid je krenuo iz srca Holivuda, i najvećih kuća kakve su „Kapitol" i „Vorner Braders" ali je završio kao „lažni Amerikanac", prvo u italijanskim „lažnim vesternima", potom i iza Gvozdene zavese, postižući najveće tiraže za sovjetsku kuću „Melodija".

Došao je kao dah svežine sa Zapada a završio kao relikt Hladnog rata.

Da je imao više strpljenja, upravo je kao takav mogao napraviti karijeru kada je nekih desetak godina kasnije nastupio talas „ostalgije". Međutim, uspeh u popularnoj kulturi može da se desi samo ako izvođač veruje u ono što radi.

A Din Rid je izgleda sebe suviše ozbiljno shvatao da bi dočekao neumitnu fazu dekadencije i parodije. Zato je na kraju postao jedna od onih rok zvezda čiju životnu priču prati i misteriozna smrt koju fanovi i dalje uzbuđeno tumače decenijama kasnije. U kapitalizmu su i te stvari efikasne, rok zvezde shvataju da je „bolje da sagore nego da izblede".

U komunizmu baš i nije tako, pa je Din Rid i izbledeo i sagoreo.