Serija Squid game – krvava alegorija koju ne možete da prestanete da gledate

Gotovo nikad nisam kupovala kartu za prevoz dok sam studirala, švercovala sam se svakog dana. Kontrola me je hvatala, a tad sam lagala kao da mi život od toga zavisi. Bilo je previše zabavno da to ne bih radila, a i nisam želela da plaćam kad niko ne plaća. Sve dok prvi put nisam platila kaznu i novac bukvalno bacila u vetar. Izabrala sam da se opametim i prestala da se švercujem.

To je bila samo jedna sitna, zabavna, svakodnevna igra, u kojoj niko nije stradao. Neki se, međutim, odvaže i na mnogo opasnije igre. Bilo da su na to bili prinuđeni, bilo da su tako sami izabrali. Takva je priča i kod glavnih likova serije Squid game – Igra lignje.

Likovi u seriji imaju različite životne priče – okoreli kladioničar, (na prvi pogled) vrlo uspešni menadžer, starac sa tumorom mozga, kriminalac, devojka koja je pobegla iz Severne Koreje.

Svi imaju jednu zajedničku stvar – prezaduženi su i očajnički im treba novac. Da bi do njega stigli, moraju da pobede u dečjim igrama.

Jednostavno je, ali… Ko ne pobedi, biće mrtav.

Poistovećivanje sa bezizlaznom situacijom 

Retki bi pristali da igraju na život i smrt zarad novca. Oni koji su, međutim, pali na dno društvene lestvice i ne vide izlaz, pristaju bez razmišljanja. Zbog surovosti savremenog sveta, nije malo onih koji se prepoznaju u životnoj situaciji likova u seriji.

„Vi danas imate ekstremnu egzistencijalnu nesigurnost, poslovi više nisu toliko izvesni, mnogi ljudi su pod kreditima, ogromnim kreditima, maltene u dužničkom ropstvu, kao i likovi koji se takmiče u toj igri. Možda se dobar deo te globalne populacije pronašao, naravno, nisu ljudi u tako ekstremnim situacijama, ali dobar deo je uspostavio liniju identifikacije na tom egzistencijalnom nivou”, ističe sociolog Nemanja Zvijer.

U Igri lignje takmičari učestvuju dobrovoljno. Iako im je novac na prvi pogled važan, važnija im je sama pobeda, toliko nedostižna u spoljašnjem svetu, u kom su za sistem niko i ništa. Međutim, da li je u takvu igru moguće ući samo slobodnom voljom?

„Ovi likovi ovde nominalno imaju izlaza, u smislu da ne moraju da učestvuju ako većina izglasa da ih puste, međutim, očajnost njihovog položaja u takozvanom normalnom svetu je tolika da su oni na neki način ipak primorani, to im je jedina šansa. To je, dakle, jedna situacija sa kojom mislim da i naš gledalac može da se naročito dobro poistoveti”, smatra pisac Dejan Ognjanović.

Iako serija na prvi pogled prikazuje savremeno korejsko društvo, u kom svako, barem deklarativno, može da se popne do vrha, ali isto tako, i da se surva na dno, njena radnja mogla bi da se odigra u bilo kojoj zemlji.

„Svi na globalnom planu smo u manje-više sličnoj situaciji, svima je posao nesiguran, ovo je sada prekarijat, on podrazumeva nesigurnost radnih mesta. Ljudi ne mogu normalno da kupuju, moraju da uzimaju kredite da bi neke osnovne egzistencijalne stvari sredili, na primer stambeno pitanje, a kad uzmete kredit, vi ste onda zarobljeni na 30 i više godina. I praktično ste u ropstvu, a to je situacija koja karakteriše većinu razvijenijih zemalja danas", smatra sociolog.

Odakle dolazi megapopularnost serije

Kad god uđete na Instagram, nezaobilazan je mim (šaljiva fotografija) sa motivima iz serije. O njoj se priča, u prodavnicama se pojavljuju gedžeti kojima je tema serija, nastavnici širom sveta apeluju da deca ne smeju da gledaju seriju.

Javnost je podeljena. Za jedne je najbolja serija svih vremena – nova, drugačija, duboka, odvažna kritika savremenog društva, psihološki brutalna više nego vizuelno, estetski i tematski odvažna. Za druge, one koji se ne bave analizom pozadine, Igra lignje je već viđena distopija sa previše nasilja, krvi, pohlepe, izdaje, koja ne pokazuje ništa dobro u čoveku.

A dok se javnost svađa, ruke trlja kompanija Netfliks. Seriju je na ovoj striming platformi pogledalo više od 111.000.000 korisnika širom sveta.

„Ta njena globalna prepoznatljivost i komunikativnost je verovatno deo odgovora na toliku popularnost, pa čak i u Srbiji, gde svakako korejski filmovi i produkcija jesu nešto što je prepoznato od strane najzaluđenijih filmofila, ali ne širokih masa, ali očito je da je serija uspela da komunicira i sa onima koji traže dobar sadržaj nevezano za to odakle on dolazi", smatra pisac Dejan Ognjanović.

Lavina se, čini se, pokrenula još prošle godine, kada je južnokorejski film Parazit osvojio Oskara za najbolji strani film.

„I jedno i drugo bave se veštinama i taktikama tih malih običnih ljudi, načinima na koje oni pokušavaju da prežive i da nađu svoje mesto u svetu bogate manjine. Jedan francuski teoretičar je davno formulisao to kao taktike preživljavanja, Mišel Deserto, obični ljudi pokušavaju da tokom svakodnevnog života prevare sistem, tim nekim običnim svakodnevnim taktikama”, smatra sociolog Nemanja Zvijer.

U celoj seriji pred likovima je čitav niz iskušenja, zavisno od igre. I to rešavanje moralnih dilema, biranje između različitih opcija, prikazivanje junaka kao ne nužno loših kako je delovalo na početku, mamac je da se nezasito bindžuje.

„Gledaoce stavlja u poziciju da se zapitaju šta bi uradili u datoj situaciji, dokle bi bili spremni da idu, koga koliko i kako da prevare, da sapletu, doslovno ili figurativno kako bi uspeli i preživeli”, napominje Dejan Ognjanović.

Obuveni u iste bele patike, obučeni u iste zelene trenerke, takmičari su u Igri lignje ravnopravni u svojoj borbi. I ta dečja igra je jedino mesto na kom može biti jednakosti i ravnopravnosti. Posle dolazi do raslojavanja, gde se drastično menjaju šanse za pobedu.

Da li biste u belim patikama i zelenoj trenerci igrali žmurke na ulici? Ko pobedi, dobiće milione i neće morati da radi i snalazi se do kraja života. Ko izgubi… Na raspolaganju su sva sredstva.