Film „Ljudi i sile“ – kako zaceliti rane na Balkanu i zašto ne smemo da gajimo nesreću i mržnju

Zoran Dobrić kaže da su reakcije na film bile izvanredne i da je ostvarenje imalo rekordnu gledanost. Tema je veoma škakljiva, posebno za Austrijance, jer se govori i o masakrima po naređenjima austrijskih generala i austrijskih vojnika u redovima Vermahta u Srbiji.

„Film je sjajno primljen. To je za mene bila potvrda da u Austriji ljudi stoje vrlo jasno na onoj drugoj strani – protiv fašizma“, naveo je Dobrić.

Jako bitno pitanje u ovom celoj stvari jeste, kako kaže, kultura sećanja. U Austriji postoji jedna ambivalentna situacija.

Sa jedne strane, posle mnogo godina niko nije osuđen za nacističke zločine iz Drugog svetskog rata, a sa druge strane postoji jedna snažna kultura sećanja i borba protiv svih fašističkih pobuna ili namera da se zločini zaborave.

„Više od 4 godine sam aktivno radio na pripremi i prikupljanju podataka iz arhiva u Berlinu, Londonu, čitavoj Austriji, Hrvatskoj, Beogradu. Razgovarao sam sa fotografima koji su imali fotografije iz Drugog svetskog rata. Moram da priznam da sam na svim stranama, od Berlina pa do Zagreba i Beograda naišao na odobravanje i veliku pomoć“, kaže Dobrić.

Otkrio je i neke dokumente koji do sada nisu bili poznati. Tako se austrijski general Frank Beme, koji je bio glavnokomandujući okupacionih snaga u Srbiji od septembra do decembra 1941. godine, potpisao na dokumentu u kojem piše da je pod njegovom komandom ubijeno do 35.000 ljudi.

„Moj i radni naslov filma je Dva lica rata. On govori o dobru i zlu u vreme najvećeg mraka u Evropi u prošlom veku. Moja ideja je bila da pronađem nešto zajedničko svim tim ljudima koji su činili zločine, koji su bili žrtve zločina. U Austriji imate jako mnogo naroda i manjina i svi oni žive zajedno, a malo znaju jedni o drugima. Želeo sam da napravim film u kojem svako govori o svom učešću u zlu i dobru“, ističe Dobrić. 

„Svi istoričari govore isključivo o činjenicama koje se tiču njihovih naroda i njihovih zločinaca. Niko ne optužuje druge. To je po meni jedan od osnovnih načina da vas neko čuje ako imate nešto da kažete“, dodaje autor filma.

Kod istoričara nema dileme

Istoričari se apsolutno slažu sa svim činjenicama. Jedan od hrvatskih istoričara govori o tome da je NDH sistemski u saradnji sa hrvatskom katoličkom crkvom od 1941. do 1945. pokušala da, po sistemu trećina, jednu trećinu Srba pobije, jednu protera i jednu pokatoliči.

Sa druge strane, postoje vrlo jasni dokazi da su generali nacističke Nemačke izuzetno pomagali i borili se za to da se srpska deca po logorima spasu.

Iako u Srbiji postoji veoma kritičan stav prema hrvatskoj katoličkoj crkvi, Dobrić navodi da postoje jasni dokazi da je ta ista crkva od kraja leta 1942. godine spasavala srpsku decu.

Što se tiče konačnih brojki poginulih, autor filma kaže da na svim stranama postoji jako mnogo procena i da zbog toga nije hteo u to da se upušta.

„Takva diskusija može samo da izgubi. Mi danas ne znamo koliko je tačno ljudi poginulo u bombardovanju 1999. godine, a kako ćemo znati koliko ih je tačno poginulo i pobijeno od 1941. do 1945. Ja sam hteo da se bavim nepobitnim činjenicama, a to je da su počinjeni stravični i veoma perverzni zločini i da su oni činjeni u dugom periodu. Sa druge strane, hteo sam da i jedni i drugi pronađemo ton i razumevanje“, kaže Dobrić.

„Gajenje nesreće, boli, mržnje je jako strašno. To nije moj način i odnos. Ja uvek tražim rešenje. Po meni je rešenje da jedni drugima pogledamo u oči i da pokušamo da nešto što možemo zaboravimo, a da ono što ne možemo da zaboravimo, jasno i glasno kažemo, ali i da budemo spremni da saslušamo“, istakao je autor filma Ljudi i sile.