Boris Isaković: Ako ne budemo pravili serije kao „Porodica“, sve ćemo zaboraviti

Retko kada su ljudi u Srbiji bili tako jedinstveni u nekoj oceni, kao kada je u pitanju gluma Borisa Isakovića koji u mini seriji Porodica tumači lik Slobodana Miloševića. U razgovoru koji je vodio sa Ivanom Tatomir Čkonjević u Jutarnjem dnevniku, Boris Isaković priznaje da mu je veoma drago zbog toga.

Glumeći koju scenu u seriji ste zaplakali? Šta Vam je najteže palo?

– Naredne tri epizode nam donose, zapravo, srž onoga što se tamo događalo i čitav rasplet tog događaja. Emotivnih trenutaka jeste bilo. Možda bih izdvojio jedan koji tek dolazi, tako da vam neću o njemu mnogo pričati, ali taj odnos Slobodana Miloševića prema ćerki Mariji, tu su bili nekakvi vrlo turbulentni trenuci koji su se odigrali.

Koliko je teško dve decenije kasnije biti apolitičan? Kada glumite Slobodana Miloševića, sa pretpostavkom da ne treba ni da ga optužujete ni da ga veličate, gde tu nalazite granicu?

– Granica je u meri nekakve ljudskosti. Znate šta, bili mi političari ili beskućnici, mi smo uvek ljudi i to je ono što mi kao glumci vrlo dobro znamo. Onda nam bez obzira na nacionalno opredeljenje ili pripadnost nekom društvenom sloju lika koji tumačimo, on uvek ima dovoljno ljudskosti u sebi, to jest, uvek kod nekog čoveka možete da potražite nešto što je njegova mana ili što je recimo, njegov neki mrak koji ga je obuzeo, a s druge strane i nešto, što mi glumci nazivamo, ranjivošću i slabošću kod svih nas.

Kako ste se pripremali za ulogu i kako ste ljudski doživeli Slobodana Miloševića?

– To su bili trenuci u kojima je bilo pitanje života ili smrti. U tim trenucima je sigurno da ni čovek kao što je Slobodan Milošević ne izgleda isto kao za nekom govornicom ili na nekom skupu ogromnom pred desetinama i stotinama hiljada ljudi. Ovde je ta porodica u nevolji. Svaki čovek će u tom trenutku osetiti strah, bojazan za svoje bližnje, tako da to nikako nije smelo da se preskoči u igri, što se mene tiče. Ja sam se trudio da to tako predstavim. Kao i neke činjenice i informacije do kojih smo dolazili da je zapravo bio u velikoj meri, na određeni način, veoma zaljubljen u svoju suprugu.

Serija je dramska interpretacija stvarnih događaja, ali neke scene rezultat su i pretpostavke, kreativne obrade i umetničke slobode. Dokle je ta slobaoda išla upravo u tim trenucima o kojima govorite?

– Išla je iz mere našeg glumačkog, ali i ljudskog osećanja šta bi dva ljudska stvora u tom trenutku mogla da osećaju. Na kraju krajeva, to nije tako teško ni dokučiti. Videli smo u drugoj epizodi šta se dešava kada im je nasilno isključena struja, kada su ostali bez vode, kada su se našli u tom mraku, gde po dvorištu pršte meci i pucnjava se čuje. To su svakako trenicu kada svi mi jednako ragujemo.

Ko mu je bio veran do kraja?

– Najbliži saradnici, ali taj se broj posle toga sveo kako su išli pregovori. On je bio vešt pregovarač i o tome sam puno čitao. Često je uspevao da vrlo lako preokrene svoje, pa čak i političke protivnike, ali sada dolaze ti delovi pregovora kada ćemo moći da sagledamo i drugu stranu njegove ličnosti u pregovorima sa Čedomirom Jovanovićem.

Šta neko ko je rođen u postmiloševićevoj eri može da nauči iz ove serije i kakvu pouku da izvuče?

– Ako nešto stiže kao zamerka ja ih ne prihvatam jer je reditelj Bojan Vuletić tačno znao za koga je prvenstveno ciljana ova serija. Naravno da je za široku publiku, ali na prvo pitanje koje sam mu postavio zašto bismo ovo radili, on je spomenuo mlade ljude i o tome da nekakav dokument, mada ovo nije dokumentarni film, to je interpretacija uz nekakve činjenice, ali je zaista upućena mladima koji ne znaju ništa o tome.

Da li je prošlo dovoljno vremena za istorijsku distancu ili će tek budučnost reći pravi sud o odluci da Milošević bude uhapšen?

– Mi ako ne budemo pravili ovakve stvari, mi ćemo sve zaboraviti jer naša istorija je prepuna. Zato i mislim da ovo i ima svoju vrednost, jer na određeni način stvarno osvetljava taj prilično značajan događaj.

Koja je bila poslednja Miloševićeva poruka uoči hapšenja?

– Pobedili smo. To je ta misao, jer on je zapravo kada je bio pritisnut i u tesnacu kada se nalazio, on je počinjao nekako iracionalno, bar to tako spolja nama svima delovalo, da neki poraz proglasi za pobedu.