"Lav među gangsterima" kao podsetnik na "Poslednji obračun"

U filmu „Lav među gangsterima", Majkl Riči, dotle aktivan pre svega kao društveno angažovani reditelj čiji su radovi pod velikim uticajem evropskog - naročito francuskog i češkog - rukopisa, u sred svoje kanonske faze koja se bavila preispitivanjem američkog načina života i pogleda na svet, snima ekstravagantan i veoma nestašan krimić. 

Sa Li Marvinom u glavnoj ulozi čikaškog mafijaškog egzekutora poslatog u Kanzas Siti da raščisti posla sa lokalnim moćnikom kog igra Džin Hekmen, Riči polazi iz postavke kakvu su imali brojni slični naslovi. Međutim, onda je razrađuje kao višeslojnu kritiku urbane i ruralne Amerike, uvodeći gotovo psihodeličan odnos prema nasilju i brutalni cinizam u odnose među likovima.

Do kraja filma, „Lav među gangsterima" postaje nešto što gledaoci nimalo nisu očekivali, pa ne treba da čudi da je ovaj krimić iz 1972. danas možda i cenjeniji u Evropi među kritičarima, nego što je poznat u Americi među najširom publikom.

Otud gledaoce RTS 1 večeras očekuje prava poslastica, klasik američkog krimića za koji verovatno do sada nisu čuli.

Jugoslovenski film s druge strane nije imao mnogo krimića, ali sa njima je imao dobra iskustva. Ipak, ovako tvrdih i avangardnih kao što je „Lav među gangsterima" zbilja gotovo da nije imao. 

Pa ipak, 1968. godine u koprodukciji Avala filma nastao je jedan film koji bismo mogli gledati na sličan način kao „Lava među gangsterima". Reč je o filmu „Poslednji obračun" Alfija Kaltabijana koji je nastao u italijansko-jugoslovenskoj koprodukciji.

Na ovom filmu susreli su potpuno neočekivani saradnici - nedavno preminuli klasik filmske muzike Enio Morikone, jedan od temeljnih autora horor-žanra Dario Arđento i Jovan Janićijević, najpoznatiji po ulozi Burduša.

Već ovaj skup potpuno različitih ljudi deluje kao kuriozitet vredan pažnje da nema jedne bitnije stvari - „Poslednji obračun" je odličan film i pravi je zločin što nije dostupan kod nas i što ga nema u nekoj rotaciji na srpskim televizijama.

Našoj publici bi pre svega mogao biti značajan po tome što ovo nije tipična usluga stranim producentima formalno proglašena za koprodukciju. Naprotiv. Glavnu ulogu igra Ljuba Tadić, veliki prostor dobija i Rade Marković, značajne role imaju Janez Vrhovec i Olivera Katarina a Jovan Janićijević Burduš je upečatljiv kao jedan od negativaca. Dakle, naša publika bi imala veliko interesovanje za prvi susret sa ovim naslovom i uticak sa gleda naš film.

Ljuba Tadić kao Li Tedik 

Poseban kuriozitet je odluka producenata da naše glumce i pojedine autore potpiše engleskim pseudonimima radi lakšeg plasmana na stranom tržištu. Tako je Ljuba Tadić potpisan kao Li Tedik, Rade Marković kao Redi Markon i time se pridružuju našim rediteljima koji su često imali engleske pseudonime na izvoznin verzijama svojih filmova. Recimo, Hajrudin Krvavac je na nekim izvoznim verzijama svojih filmova potpisivan kao Tom Rejmaunt i Harold Kroford. 

Dario Arđento je napisao scenario za ovaj film i možemo ga posmatrati kao svojevrsnu preteču „Uhvati Kartera" sa Majklom Kejnom koji je izašao nekoliko godina kasnije. Priča prati umirovljenog gangstera koji počinje da istražuje smrt svoje sestre i nestanak njenog supruga, usput se uplićući u sukob sa surovom gansterskom bandom.

Film je izuzetno estetizovan i tu naročito treba istaći doprinos direktora fotografije Milorada Markovića koji je najširoj pubici najpoznatiji po crno-beloj fazi serije „Otpisani" i „Maršu na Drinu" Žike Mitrovića. Kaltabijanov film je u boji a Marković ga je snimio zaista impresivno, potvrđujući da je uz Đorđa Nikolića bio jedan od naših najboljih snimatelja akcionih scena. Uglovi snimanja, dinamika kretanja kamere, odnosi u kadru, sve to spada u sam vrh italo-krimića onog vremena.

Akciona scena na sportskom aerodromu je nešto čega se na nivou zamisli, pa i realizacije, ne bi postideo ni Majkl Riči u vreme „Lava među gangsterima". Markovićeva fotografija u ovom filmu ali način na koji su borbe koreografisane i osmišljene zaista čine da ovaj naslov bude među boljim akcionim ostvarenjima snimljenim kod nas.

Milorad Marković je bio aktivan u našoj kinematografiji od njenog ponovnog početka posle Drugog svetskog rata a radni vek je proveo i na Televiziji Beograd, za koju je radio brojne dramske forme.

Muzika Enija Morikonea, napravljena u saradnji sa njegovim redovnim saigračem Brunom Nikolaijem je unekoliko drugačija od zvuka po kom je najpoznatiji. Ona nije ključni adut ovog filma, ali jeste veoma prisutna i funkcionalna.

Glumljenje Amerike 

Beograd i Jugoslavija u ovom filmu glume Ameriku, rekao bih sasvim korektno i ne slabije od drugih evropskih lokacija u kojima su snimani italijanski falsifikati američkih bioskopskih proizvoda. Malobrojna kola američke proizvodnje su izvedena na ulice, ali ovo je ipak krimić koji se mahom dešava na dokovima, napuštenim fabrikama, raznim kazamatima čiji je izgled univerzalan. Scenografiju je vrlo solidno izveo Dragoljub Ivkov.

U istoriji našeg krimića, Ivkov je mnogo više od scenografa. Kao njen protagonista on je samo godinu dana pre „Poslednjeg obračuna" režirao film „Pošalji čoveka u pola dva", veoma ekscentričan i brutalan krimić pod snažnim uticajem francsukog Novog talasa.

Nažalost, „Poslednji obračun" je danas dostupan samo na nemačkoj kopiji, sa tamošnjom veoma ozbiljno urađenom nahsinhronizacijom. Kopija koju čuva naša Kinoteka je ruinirana, ali nadu ostavlja činjenica da je posle privatizacije Avala filma ovaj naslov ostao u njenom vlasništvu za prostor bivše Jugoslavije. Otud barem ima nekog poslovnog motiva da se učini nešto na rekonstrukciji ovog filma koji je na jednom mestu skupio tako neobičnu družinu.

Zavidim svima onima koji će gledati „Lava među gangsterima" po prvi put jer ni ne slute koliko ih dobar film čeka. A zavidim i svima nama koji tek treba da vidimo „Poslednji obračun" u punom sjaju.