Džulijan Sends za RTS: Ljudi, nažalost, ne uče na svojim greškama

Tokom višedecenijskog trajanja na velikom i malom ekranu, bio je deo mnogih zvučnih ostvarenja – Ken Raselovog horora Gotik, američkog horora Vorlok, Oskarom ovenčane Ajvorijeve adaptacije Sobe s pogledom.

U korpusu važnih filmova su i Vatel, Boksing Helena, Igraj svoju igru 3, Napuštajući Las Vegas. Igrao je u predstavi Harolda Pintera koju je režirao Džon Malkovič. Na 48. beogradskom Festu, predstavio je svoj novi film Obojena ptica, Vaclava Mohula, koji je srpski festival nagradio za najbolju režiju.

Tokom Festovih dana uručen mu je Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, kao umetniku koji je ostavio dubok trag u svetu pokretnih slika.

U ratnoj drami iz Drugog svetskog rata o pogromu drugačijih, sa gradacijom uznemirujućih prizora – Obojena ptica, nastaloj prema knjizi Jiržija Kosinskog, Sends tumači seljaka koji se na početku jedne od „epizoda“ epopeje glavnog junaka, predstavlja kao pozitivac koji želi da pomogne jevrejskom dečaku.

Međutim, vrlo brzo gledalac se suočava sa najmračnijom stranom jedne ličnosti koju Sends ubedljivo interpretira u filmu.

Dobrodošli u Beograd, drugi put. Dobrodošli u RTS. Kada ste prvi put bili u našoj prestonici?

– Došao sam s drugom kao srednjoškolac, imao sam petnaest godina. Putovali smo po Evropi železnicom. Kad smo stigli u Beograd, morali smo izabrati hoćemo li u Atinu ili u Istanbul. Pošli smo u Atinu, pa smo putovali kroz tadašnju Jugoslaviju.

Svugde su bile Titove slike. Ljudi su bili jednako dobri, velikodušni i topli onda kao i danas. Veoma je lepo što 45 godina kasnije otkrivam takvu velikodušnost duha.

Obojena ptica je veoma ambiciozan projekat epskih razmera. Vrsta odiseje. Čini mi se da je to iskustvo bilo izuzetno bogato i kompleksno. Kako ste se snašli na tom mračnom putovanju?

– Jeste epskih razmera i jeste odiseja. Za one koji nisu gledali, to je priča o dečaku koji traži svoju porodicu krajem Drugog svetskog rata. Vaclav, reditelj, snimao je film tri godine i podelio je knjigu i scenario na devet poglavlja.

Napisao bi jedno poglavlje, snimio ga, pa tražio novac da uradi sledeće. To je od početka planirao, jer je želeo da dečak, Pjotr, poraste tokom snimanja. Meni su samo poslali moje poglavlje. Nije bilo mnogo dijaloga, ali dobio sam fotografije iz već snimljenih delova.

Video sam atmosferu, autentičnost kojoj je Vaclav težio. Video sam snagu kamere. I hteo sam da učestvujem. Mislim da je to veoma dubok i važan projekat. Želeo sam da budem u njemu.

Tokom karijere glumicli ste zlikovce, ali ova uloga je daleko telesnija. Glumite pedofila. Da li je priprema za ovu ulogu bila drugačija? Pjotr Kotlas koji glumi dečaka je tako čista i nevina duša...

– Tako je nerafinisan i otvoren, saradnja sa njim bila je vrlo prirodna. Ne mogu reći „laka“, jer projekat nije bio lak, ali zbog njega je bila prirodna. Pripremam se da glumim lik – lik čini loše stvari, ali ja se ne pripremam da glumim lošeg čoveka.

On odlučuje. Mogao je odlučiti da čini dobro, ali nešto u njegovoj psihi, u nedostatku morala, odgovornosti, zrelosti, tera ga da čini loše. Mislim da često u ratu, kad se slome strukture i društveni poredak, ljudi donose odluke koje inače ne bi donosili.

Kraj Drugog svetskog rata bio je tako haotičan, to je bilo takvo bezakonje da su ljudi pokazivali najgore u sebi. A film je, iako govori o tom periodu, jednako relevantan danas. Film je vrlo savremen, mogao bi se odigravati na bilo kom kontinentu danas.

Reditelj Vaclav Mohul rekao mi je da je želeo da film bude više od još jedne drame o holokaustu ili o Drugom svetskom ratu. Izjavio je kako je ciljao na nešto savremenije. Mislite li da je film relevantan i za današnje društvo?

– Mislim da je Vaclav bio apsolutno u pravu, nije pravio istorijski film već veoma vitalan film za današnjicu. Ako pogledate konflikt na Bliskom istoku, u Africi, u Južnoj i u Severnoj Americi – u Istočnoj Evropi, mislim na Ukrajinu pre koju godinu – situacije u kojima se ljudi ponašaju prema drugima s idejom da neće biti kažnjeni otrežnjava i rastužuje.

I važno je osvetliti je. Moj prvi film zvao se Polja smrti, o građanskom ratu u Kambodži, o Polu Potu i Crvenim Kmerima. Ljudi izgleda ne uče. Možda ako nastave da razmišljalju, ako se budu sećali da imaju odgovornost da odlučuju, dobro ili loše. Možemo samo da se nadamo.

Ali vratiću se na vaše ranije pitanje, Sandra, o liku i kako se pripremam. To je kombinacija vaše inteligencije kao glumca, čitanja scenarija, razgovaranja s rediteljem, i sopstvenog istraživanja, ali i mašte i instinkta, koju hrani sredina.

Moje scene snimili smo u veoma hladnom novembru u južnoj Češkoj. U šumi. Živeo sam u seoskoj kućici. Bilo je lako osetiti izolaciju, usamljenost lika kojeg sam glumio, koji je, na neki način, samo tražio ljubav - na vrlo perverzan način.

U Obojenoj ptici govorite izvesnim „sveslovenskim dijalektom". Slovenski jezici su poznati kao teški, I čini da ste se dobro izborili sa tim?

– Nije bilo mnogo dijaloga, ali bio sam baš rešen da ga naučim. Imaš slobodu - imao sam dobrog pomoćnika za fonetiku. Bilo je vrlo zanimljivo glumiti sa slobodom slovenskog dijalekta. Daje filmu veliki kredibilitet. Veruješ u to mesto, iako nikad nije potpuno sigurno gde je to. Deluje veoma stvarno.

Kad smo kod neobičnijih iskustava, sarađivali ste sa mnogo sjajnih reditelja, uključujući Dejvida Kronenberga, Dejvida Finčera, Džejmsa Ajvorija, Vima Vendersa i Dženifer Linč. Boksing Helena je u svoje vreme bio veoma sporan film, a sada je kultni klasik. Mislite li da je s godinama postao popularniji?

– Mislim da je Boksing Helena postao popularniji. Bio je vrlo sporan kad je izašao, odbacivan. Ali zbog novih medija, ostao je u opticaju i ljudi su počeli da ga gledaju kao mračnu priču o vilama. A ljudi vole priče o vilama, one traju. I jeste, ponovo, neverovatno relevantan film za danas.

Film se dotiče upravo onih tema koje izlaze na otvoreno proteklih godina. Mislim da je Dženifer napisala nešto vrlo vidovito. Mnogi ljudi prilaze da pričamo o tom filmu danas. Mnogo više danas nego u vreme kad je izašao. Ali ljudi žele da pričaju o njemu jer se bavi tim temama na zaista fantastičan način.

Igrali ste u Sobi s pogledom Džejmsa Ajvorija. Fantastična glumačka postava – Megi Smit, Džudi Denč, Denijel Dej-Luis i Helena Bonam Karter. Da li vam je to omiljeni film?

Svakako je to bio neverovatno važan film za mene i izvanredno uživanje. Taj film izdržava vreme. Nedavno sam prikazao taj film studentima – nisu se ni rodili kad je snimljen. A tako je svež i savremen i trajan... to je veliko zadovoljstvo.

Teško je reći da li mi je omiljen – radiš značajne projekte, ali život ide dalje. Volim da živim u sadašnjosti i bliskoj budućnosti. Snimio sam film sa Paolom Vitorijom Tavijanijem, koji je, mislim, davno prikazan u Beogradu – sa Nastasjom Kinski. To je bio veoma važan film za mene lično.

Često radim s Majkom Figisom. Sve što sam uradio s njim ostavilo je traga na meni. Kad radiš na jednom filmu, to prožme i sledeći koji radiš. Zato što stalno učiš i filtriraš znanje i iskustvo kroz zanat.

Tokom karijere mnogo ste radili i na televiziji, u serijama 24, Benši i u skorije vreme Gotam i Vil. Toliko sjajnih glumaca gravitira ka televiziji?

– Nikad ne smem da kažem šta bih voleo da radim, zato što reagujem na ono za šta me pozovu. Gledam mnogo evropskih filmova. Mislim da mi je Netfliks glavni snabdevač. Tako gledam filmove.

Nikad nisam imao televizor, pa ne gledam TV, ali znam da se snimaju sjajne stvari. Gledao sam 24 na videu.

Hoću da vam kažem za film koji sam snimio prošle godine u Mumbaju, o učitelju baleta. Ode da predaje balet u Mumbaj, otkriva dvoje mladih plesača i uzdiže ih u visine. Jedan je sad u Kraljevskom baletu, drugi još traži trupu.

Film je priča o njima, zove se Yeh Ballet. Netfliks ga je kupio. Premijera je bila prošle nedelje. Na sedmom mestu u svetu je na Netfliksu.

Glumac ste koga je eklektična karijera vodila od prestižnih ljubavnih filmova do subverzivnih nezavisnih filmova i mračnih TV serija. Šta Džulijan Sends voli da gleda?

– Volim da gledam filmove koje su snimili autori - volim da reditelj ima svoj, jedinstven pristup – ne zanimaju me strip-filmovi, „Marvel“ i Di-Si. Kad bi me zvali, otišao bih, ali volim da gledam filmove koji imaju scenarija, likove, dobru fotografiju. Iako se većina filmova više ne snima na traci. Tehnologija se toliko razvila da digitalne kamere mogu izgledati veoma dobro.

Sarađivali ste sa mnogim sjajnim glumcima. Sa kim ste i danas u kontaktu? Džon Malkovič vam je jedan od najboljih prijatelja?

– Zajedno smo radili Polja smrti, pomenuo sam ga. Šesnaest nedelja u Jugoistočnoj Aziji, a imaš 23 godine i snimaš prvi film – to veoma zbliži ljude.

Ostali smo veoma bliski. Druge prijatelje koje stekneš usput, ne vidiš godinu –dve, pet godina. Ali kad ih vidiš, to je divan osećaj, kao da uopšte nije prošlo vreme. Video sam ovde Dejvida Tjulisa. Bio je to baš lep ponovni susret.

Kad radiš s ljudima na veoma intenzivan, dubok način, to izvanredno obogaćuje, ali ne znači i da morate stalno biti u kontaktu. Glumci žive putujući. Ali s Džonom jesam stalno u kontaktu.

Živite na relaciji Los Anđeles - London?

– Da. Ali domovi su za glumca samo baza. Uglavnom putujem.

I konačno, šta je sledeće? Čemu se radujete?

– Raduje me što je izašao Yeh Ballet, radujem se što ću idućeg meseca u Engleskoj glumiti kameo s divnim Terensom Dejvisom u filmu koji snima o pesnicima iz Prvog svetskog rata.

Divan scenario. Raduju me i neke stvari za koje još čekam da vidim hoće li se ostvariti, pa ne smem da ih otkrivam. Idem na turneju s novim komadom o pesnicima Kitsu i Šeliju. Glumim Šelija u filmu Kena Rasela Gotik, s Gabrijelom Birnom, još jednim prijateljem, koji je glumio Bajrona.

I Kits, Šeli, duhovi i ljubavnici verovatno je nešto s čim ću otići na Edinburški festival u avgustu.

Gospodine Sendse, hvala vam na razgovoru za RTS.

– Hvala vama, bilo je zadovoljstvo. Hvala Beogradu.