Fest preporuke 7: Sam svoj otac i japanska mafija

„Prva ljubav”

Priznajem, kao student sam bio pasionirani fan Takašija Mikea, ali ga već više od desetak godina nisam pratio onoliko prilježno koliko bi trebalo.

Jedan od razloga za to je što su mu filmovi postajali sve bliži mejnstrimu po ambicijama, a nije odustao od hiperprodukcije, pa su rezultati, nažalost, ponajviše ličili na neki nerazrađen i nedorečen pokušaj da se snimi nešto što više liči na druge autore.

Kako je Mikeov lični pečat bledeo tako sam sve manje gledao njegove filmove, tako da više nisam siguran da li sam nešto značajno propustio.

Ove godine na Fest dolazi potentan Takaši Mike, njegov 103. film.

Ovaj naslov ima dva bitna kvaliteta, osoben je, crnohumoran i sporadično šokantan kao kanonski Mikeovi radovi, i što je još važnije, zanimljiv je kao celina, a ne kao mnogi njegovi radovi na nivou scene ili dve zbog kojih se upušta u pravljenje celog filma.

Mike naravno nije otkrio taj pristup stvarima.

Fasbinder je svoj bogati opus delom razradio upravo na takvom odnosu prema materijalu, nije ga zanimalo dugotrajno sazrevanje ideje – čim bi pronašao ono što ga interesuje stupao bi u snimanje.

Kao mnogi najveći umetnici, Fasbinder, nažalost, nije dočekao godine u kojima bi ga mogle iskvariti starost ili izazovi ulaska u mejnstrim, a Mikea su sustigle obe muke i sa njima se nosio delimično uspešno.

U Prvoj ljubavi vraća se miljeu u kom smo ga zavoleli, a to je jakuza-film, priča o obračunu u podzemlju i mladom bokseru koji u paklenoj noći pokušava da spase mladu prostituku zlatnog srca za kojom tragaju dve bande kriminalaca iz tokijskog kvarta Šinđuku.

Uprkos tome što su Korejci u ranim Mikeovim radovima važili za nedisciplinovane jakuze preke naravi, u ovom filmu se oseća blagorodan i umirujući uticaj južnkorejskog krimića.

U vreme Mikeove kanonske faze, Fest je bio otvoren prema Takešiju Kitanu, ikoni japanskog filma i u domenu autorstva i glume. Mike je tada bio zanemaren. Kasnije su do nas dolazili njegovi mahom manje važni filmovi ili pastiši koje je snimao u zapadnoj koprodukciji.

Sada publika Festa ima prilike da ga vidi u odličnom izdanju, i što je još važnije – sa filmom koji komunicira sa najširom publikom.

„Medeni“

Medeni Alme Har'el je autorski projekat glumca Šaje Labafa, svojevrsni autobuografski rad u kome se ovaj momak, koji se teško poneo sa velikom slavom koju je stekao vrlo mlad, suočava sa traumama odrastanja.

Sam nastanak filma prepun je anegdota koje pokazuju da je Šaja trenutno sklon radikalnim potezima.

Recimo, prava da prikazuje svog oca na filmu regulisao je tako što mu je obećao da će ga igrati Mel Gibson, holivudski velikan takođe mučen demonima poslednjih deceniju i po.

Na kraju je režiju prepustio Almi Har'el, a oca je zaigrao on lično.

Rezultat je osvajač nagrade na „Sandensu“ koji je prepoznat kao Labafov hvale vredan umetnički rad i uspešan autokatarzični gest.

U savremenom američkom filmu, taj fasbinderovski odmetnički duh koji u Japanu gaji Takaši Mike, baštini pre svih Džejms Franko.

Čini se da je i Labaf na putu da mu se pridruži kao slavni glumac koji se odrekao statusa superstara da bi mogao da kroz umetnost istražuje svoje opsesije.

Medeni je energična priča o mladiću koji je holivudska zvezda, krojena po onome što je Labafov glumački opus i nestašna reputacija, od setova najskupljih akcionih blokbastera, do boravka u pritvorima i na lečenju od bolesti zavisnosti.

Od prvog kadra Labaf uspostavlja snažnu vizuelnu metaforu sajle koja omogućava holivudskim glumcima da lete kroz vazduh i budu superheroji kao pojavu koja snažno vuče njegovog junaka i izbacuje ga iz ravnoteže, od prvih dečjih rola do sloma.

Na tom putu bez ravnoteže nalazi se i dečakov otac, izvor svih njegovih trauma, oportuni gubitnik koji misli da zna sve, ali zapravo samo parazitira na svom talentovanom sinu.

Labaf je napravio izuzetnu kreaciju igrajući fikcionalizovanu verziju svog oca. Potpuno je poništio dečački šarm koji ga je učinio poznatim i suvereno se plasirao u domen prestižnih uloga kakve inače igraju Edvard Norton ili Džoni Dep.

I što je najvažnije, ovaj diplomski ispit je uvažila i američka filmska javnost, dajući mu novu priliku u domenu nezavisnog filma.

Alma Har'el gradi svoj vizuelni izraz kao spoj snolike estetike savremenog američkog nezavisnog filma kom Medeni produkciono pripada, ali sa tempom i energijom visokooktanskog akcionog filma u kom je Labaf izgradio karijeru.

Stoga, Medeni ne samo da zaslužuje mesto u Glavnom takmičarskom programu Festa, već može da bude uzbudljiv i onima koji su mnogo više zainteresovani za filmove po kojima je Labaf inače postao slavan.