„Kozje uši“ i kao mini-serija na RTS-u

Vojnovićeva je na konferenciji za medije u okviru Festivala filmskog scenarija ispričala zanimljiv splet okolnosti oko nastanka scenarija i istoimenog romana.

Ona je rekla da je prvo nastao sinopsis za film sa kojim je konkurisala kod Filmskog centra Srbije za razvoj scenarija, dobila je sredstva pa pošto niko nije od nje tražio da završio scenario, okrenula se romanu, da bi je u jednom trenutku kontaktiralo Ministarstvo kulture i zahtevalo da za sedam dana napiše scenario.

Napisala je scenario kojim nije bila zadovoljna, predala, niko ga nije pročitao i kroz dve godine opet konkurisala kod FCS, dobila novac za nešto što, kako sama kaže, kao da je pisao loš student i onda odlučila da ga prepravi i na osnovu njega je nastao film.

Ideju za priču je, kako je objasnila, dobila kada je ušla u sud u Beloj Crkvi, gde je rođena, i šokirala se kada je na zidu videla poternice kao na Divljem zapadu.

„Bilo mi je zanimljivo da vidim kako bi izgledalo da jednu tako opasnu osobu juri neko nemoćan, pa sam prvo razmišljala o dečjem filmu, ali nisam želela da uvlačim decu u tu groznu priču i onda sam odlučila da to bude starija žena koja nije ni snažna ni privlačna i nema moć“, rekla je Vojnović.

Glavna junakinja Stojanka, koju igra Gorica Popović, dovija se na različite načine boreći se za golu egzistenciju, svoju i svojih unuka, živi sa svim posledicama svojih pogrešnih odluka iz prošlosti i na isti način kako hvata zeca u šumi da bi prodala meso ili igra Loto, tako hvata i čoveka sumnjajući da je begunac za kojeg može da dobije novac.

Vojnovićeva je istakla da je film Kozje uši kao dokumentarno pozorište, sve je autentično.

„Ta beda i ta socijalna nesigurnost je nešto sa čim se ja susrećem u svom životu i životu svojih prijatelja. Ja ne srećem ljude o kojima se snimaju domaći filmovi, taj stilski nameštaj, đakuzi, skupoceni automobili i 'Bosova' odela. U moj pogled nikad ne upadne doterana devojka nego beskućno pseto“, rekla je.

Scenaristkinja i producentkinja kaže da kad god gleda Stojanku, umori se.

„Ona u svakoj sceni radi, nema nijedan trenutak dokonosti. Ako bismo sve vreme nešto radili, mi bismo svoje siromaštvo ako ne smanjili, onda bismo ublažili njegove posledice na naš psihički život“, smatra Vojnović.

Osvrnula se i na položaj žena u malim sredinama poput Bele Crkve, na shvatanje malograđanskog sistema po kome kada se žena uda, više ne izlazi iz kuće.

„U toj Beloj Crkvi u kojoj ima sedam jezera i tri reke, ko god se uda više ne ide na plažu osim dok su deca mala i to samo da bi vodila decu, jer inače kako da se skida da je svi gledaju. To sprečavanje ženske slobode spada u domen tihog terora“, objasnila je Vojnovićeva.

Ona je rekla da u Beloj Crkvi nema puteva, nade, ni ulaganja. Grad koji je u vreme osnivanja imao 12.000 stanovnika, sada ima 6.000 i više nije ni selo jer su ljudi zaboravili da se bave zemljoradnjom.

„Grad tone, sve se ruši i sve je odlično za horor. Sledeći put mi možda Filmski centar Srbije da novac da snimim tamo horor“, zaključila je Vojnovićeva.