Nauči grenlandski – ko stigne do kraja, ima udah olimpijskog šampiona

Udahneš duboko kada započneš reč, kao da hoćeš duboko da zaroniš, a do polovine reči - već se daviš. Ko stigne do kraja, taj ima udah olimpijskih šampiona!I to nije bila jedina glista-reč koju je pokušala da me nauči! Ali, lepoj i ljubaznoj Najviv nije red da se čovek protivi. 

Sreo sam je na ulici i zamolio da me uputi do muzeja. Već tada je bilo jasno da je blagoglagoljiva:

„Ideš levo, pa poludesno, zatim polupravo i malo nazad, a onda polulevo i niz stepenice, pa desno i tu si, hmmm... samo da razmislim da li je 'levo' i na engleskom 'levo'..." (Eskimsko-aleutski jezik, koji se govori na Grenlandu, zove se inuitski i ima više lokalnih varijanti. Skoro je identičan inuitskim jezicima koji se koriste u Kanadi, na Aljasci i u Rusiji. Rasprostranjeni preko dva kontinenta, sa malo govornika, ti jezici predstavljaju „dialect continuum", tj. neraskidivi niz dijalekata koji su nastali iz istog izvorišta. „Što smo geografski bliže, to se bolje razumemo", objašnjavala mi je Najviv, „a što je dijalekat geografski udaljeniji od nas, to nam je teže da raspoznamo značenje".

Učinilo mi se da je slična situacija sa slovenskim jezicima, recimo srpskim, hrvatskim i bugarskim, koji su nam blizu i koje razumemo skoro stoprocentno, dok su dalji jezici, na primer češki i poljski, malo veći izazov, s tim što u slučaju Inuita, između ostalog zbog malog broja govornika, još uvek nije došlo do pretvaranja mnogih dijalekata u zasebne jezike).

Kada je videla kako je pogledom molim da mi pojednostavi situaciju, odlučila je da me otprati, a sasvim spontano i da me nauči grenlandski.

„Molim te, pokušaj još jedanput", kao da je ludo zabavno tom strašnom rečju mučiti sirotog Srbina.

„Šta li ti to znači?", upitah.

„Ponovo su pokušali da sagrade radio-stanicu, ali izgleda da su još uvek za stolom za crtanje".

„Izgleda da će mi ta reč baš trebati u životu, posebno na grenlandskom", rekoh ironično.

Definitivno nemam sreće sa ženama, pomislih. Naiđoh na ovako lepu Inuitkinju, a ona odmah krenula sa torturom. To obično dolazi na red tek posle nekoliko meseci zabavljanja...

Njen engleski je veoma loš, iseckan i nepovezan, pa su pokušaji da mi prevede šta znače te reči koje su me upravo umalo udavile, bili nespretni i dugotrajni. Objasni mi donekle značenje, a onda ostavlja mašti na volju da popunim praznine...

Prvo smo se mlatili oko jedne reči u vezi sa popravkom starog sata, koju je jedva i ona uspela da izgovori, a zatim smo, iz meni nepoznatih razloga, prešli na radio-prijemnike. Mnogo strpljenja smo u ovo jezičko prijateljstvo uložili i ona i ja. Bila je šarmantna, nasmejana, sa beretkom na glavi i paperjastim krznencetom na kragni zakopčanoj do grla, vesela što je našla mazohistu koji je spreman da uči njen maternji jezik. Temperatura od svega nekoliko stepeni iznad nule nije nam smetala, ionako smo oboje imali na sebi ko zna koliko slojeva odeće.

Većina reči koje mi govori na inuitskom su komplikovane, a ima ih i koje ne bih uspeo da izustim sve da mi od toga život zavisi. Kada bi mi neko rekao da biram ili da mi ode život, ili da tačno kažem jednu od tih straobalnih reči, rekao bih bez premišljanja: dobro, što se proživelo, proživelo se...

Jedna od velikih razlika između inuitskog i indoevropskih jezika je sadašnje vreme, koje kod njih pokriva i prošlost, dok u drugim jezicima obično može da se koristi i za budućnost. Tako će Inuit reći „Ja sam tamo juče", i to njima neće biti ništa čudno, jer je za njih i jučerašnjica deo sadašnjosti! U ovom jeziku, takođe, nema polova, on ne poznaje muški, ženski i srednji rod, baš kao što je slučaj i u mađarskom. (To je važna sličnost inuitskog sa ugrofinskim jezicima).

Ima čak osam padeža, ali samo dva su poznata i u srpskom, ostali predstavljaju pravu gramatičku vratolomiju za nas. (Nazivi padeža su: apsolutiv, ergativ, ekvativ, instrumental, lokativ, alativ, ablativ i prolativ. Pokušao sam da ih proučavam, ali sam ubrzo odustao).

Inuiti imaju samo tri vokala - od čije dužine zavisi značenje reči.

Ritmika reči je mnogo značajnija u ovom nego u drugim jezicima. Otuda se neretko dupliraju vokali i konsonanti. Ti dubleti se često brišu kada se njihova imena gradova, ljudi, pojmova pišu na srpskom, kako bi bila čitljivija. Ja, međutim, volim da ih zadržim, jer označavaju da se vokal produženo izgovara i daju naročit ton i mekoću govoru, a na papiru ta duplirana slova grenlandskim rečenicama daju poseban izgled. Tako, na primer, glavni grad se na srpskom obično piše „Nuk", ali zaprvo je „Nuuk", dakle u se izgovara jasno i dugo.

„Moraš mnogo da vodiš računa o ritmu i akcentu, da misliš na to kako svako slovo izgovaraš. Evo, probaj da kažeš ek-or-pok, to znači 'u pravu sam'". Ja kažem: e-kor-pok, promašivši akcenat na prvom slogu. Ona je počela da se kikoće. „E, pa sad si upravo rekao da brišeš svoju zadnjicu!" Ima smisla povezati to što neko tvrdi da je u pravu, sa brisanjem zadnjice, pomislih.

„I pazi na glas k (q)! To nije isto što i vaše k. Probaj kao da grgoćeš vodu u grlu. Ili kao da hoćeš da pljuneš, pa onako iz dubine grla treba da uzmeš pljuvačku... Hajde probaj!" Šta ću, slušam je, davim se i grgoćem...

„Hajde, napregni se kao da čistiš grlo, kao da pljuješ, ne boj se!", navija Najviv za moj grenlandski izgovor. „E to! Takooo! Baš taj zvuk koji praviš kao da se daviš dok teraš pljuvačku iz dubine grla, to je naše k! Bravo, bravo!", kaže oduševljena što sam se pravilno davio. Još nekoliko ovakvih glasova, pomislih, i sa mnom je svršeno.

Sve sam savladao kako-tako, dok nismo stigli do brojeva. Tu čovek mora stalno da računa kako bi pravilno izgovorio broj, a ja sam ceo život, barem do ovog trenutka, uspešno bežao od matematike.

„Nama nije trebalo tako mnogo reči, naš jezik ima brojeve samo do dvanaest, koliko nam je potrebno za vreme na časovniku. Sistem nam je zasnovan na računanju prstima... Dakle, postoje samo brojevi do dvanaest, a onda je prvi sledeći, logično, dvadeset, jer ko još uračunava sitne prste na nogama, i to po zimi, kada ne možeš ni da se izuješ! A reč za broj dvadeset ima značenje 'ceo čovek'."

„U redu, jasno mi je, a kako onda kažeš, recimo, osamdeset jedan?"

„Pa naravno, četiri cela čoveka plus jedan!"
Prosto kô pasulj. Prebranac.

„Mada, za brojeve od 12 do 20 sada često koristimo danske reči", kaže, a ja zaključujem da su i tim brojevima dodali poneki glas, jer tako ne zvuče u Danskoj. Stvarno, kako mi je rekla, potpuno logično.

„Oko sto hiljada ljudi na Grenlandu, u Danskoj, na Aljasci, čak i u Rusiji govori inuitski. Ali veruj mi da i kitovi i foke, morževi i beli medvedi, ako razumeju ijedan ljudski jezik, onda je to ovaj naš!", kaže mi Najviv. Dobro je da to znam, pomislih, jer do sada sam im se uporno obraćao na srpskom i čudio se što me ne razumeju.

Najviv me podučava kalaallisut, glavni od tri dijalekta, koji je 2009. godine proglašen za zvaničan jezik celog ostrva. Sinonim za taj dijalekat je i naziv „grenlandski jezik".

„Od svih domorodaca američkog kontinenta, od svih miliona ljudi i stotine jezika, jedino smo mi na Grenlandu uspeli da naš jezik na našoj teritoriji bude jedini u zvaničnoj upotrebi!", kaže mi ponosno Najviv. To ne znači da drugi jezici na njega nisu imali uticaj, naprotiv, savremeni grenlandski je prepun pozajmljenica iz danskog i engleskog.

Često se događa da cela jedna dugačka rečenica u indoevropskim jezicima ovde završi kao jedna jedina reč! Taj jezik je pun pravih bravura: spoji se nekoliko korena, njima se dodaju opisi, zatim prefiksi, sufiksi, infiksi, nastavci koji svi nijansiraju značenje na svoj način...

I na kraju dobiješ reč od desetine glasova koja može da posluži za ubijanje preambicioznog poliglote! Drugi jezici na dve strane opisuju ono što Inuiti kažu u jednom dahu! Šalu na stranu, zbog takve fleksibilnosti, zbog tako lakog nicanja novih reči, to je neviđeno prilagodljiv jezik, koji izmiče svakoj statistici!

Naučnici koji se bave opsegom jezika, brojanjem reči u jezičkim riznicama, svesni su da je inuitski tu izveo lagan slalom, sve ih je nadigrao: teorijski, u njemu postoji neograničen broj reči, od kojih većina još uvek nije iskorišćena, ali su tu, pritajene u jeziku i čekaju da budu otkrivene! (Grenlandski jezik spada u polisintetičke jezike, kod kojih se reči sastoje od velikog broja morfema, što omogućava stvaranje izuzetno dugačkih reči koje nastaju ređanjem i spajanjem i čitavog lanca različitih korena reči i afiksa. Upravo zbog toga Inuiti imaju beskrajno mnogo naziva za sneg, jer se svaki zamislivi opis dodaje korenima osnovnih reči za sneg, pa se tako dobijaju nove nijanse značenja. Među naučnicima postoji dilema da li je svaka tako nastala reč zaista nova).

Najviv je iznenađena kako malo inuitskih reči znam, a već sam pola Grenlanda proputovao! Rešena je da tu nepravdu ispravi. Uzela je svesku i olovku iz torbe i krupnim, pomalo kitnjastim, ženskim rukopisom, ružičastim mastilom ispunila nekoliko stranica rečima koje misli da moram da znam, jer bi mogle da mi budu od koristi. Iznenadila me je svojim izborom, koji je otkrio šta joj je u mislima, kao i šta je ovdašnjim ljudima važno.

U njenom nasumičnom rečniku nije bilo elementarnih stvari koje su potrebne putniku, a koje sam očekivao da vidim. Nigde nije pisalo, recimo, kako se kažu pravci kretanja ili kako da kažem da sam se izgubio, ili da tražim put. Ne, njen rečnik je plemenita mešavina prirode, ljubavi, inuitskih simbola, prijateljstva i dobrote! Kako se setila izraza koje smatra važnim, tako ih je napisala, ali je pritom pazila da mi ispiše kratke reči, pošto sam je zamolio da pokuša da me ne udavi dok ih sve naučim.

Naravno, nijedna ružna reč nije se našla na spisku, i bi mi krivo zašto Srbi uvek žure da strance što pre nauče sočnim psovkama bogatog srpskog rečnika, a mene jedna strankinja na drugom kraju sveta prvo uči kako da na njenom jeziku kažem ljubav, kit, foka, čudovište iz bajke, polarna svetlost, osmeh, ledena santa... Mnogo je reči koje bi trebalo da nauče stranci čim dođu u Srbiju, kako bi bolje pronikli u naše dubine, a bezobrazluka ionako u svetu ima previše.

Toliko mi je taj inuitski pojmovnik postao drag, da sam rešio da jedan njegov deo prepišem:

Aluu - Zdravo
Ajunngii? - Kako si?
Qujanaq - Hvala
Kusanaq - Lepo, divno
Ikiu - Pomozi mi (Ja sam nju zamolio da mi pomogne, pa se verovatno zato setila te reči.)
Apa - Poljubi me
Aap, naamik, immaqa - Da, ne, možda
Aasaq, ukioq - Leto, zima
Puisi - Foka
Nanoq - Beli medved
Qaqqat - Planine
Ilulissat - Ledene sante
Asavakkit - Volim te
Imaq - Okean
Suminnanneeerpit? - Odakle si?
Qangujullitit - Osmeh
Kammak - Prijatelj
Arfeq - Kit
Qimussit - Sanke koje vuku haskiji
Ataqqeqatigiineq - Poštovanje
Ulu - Grenlandski nož (Nacrtala mi je nož sa kratkom drškom i polukružnim, zakrivljenim sečivom.)
Qilaat - Grenlandski doboš (Nacrtala mi je i tradicionalni doboš, koji se koristi tokom izvođenja narodnih plesova.)
Nipilersuutit - Pesme
Asanninneq - Ljubav
Arsarnerit - Polarna svetlost
Aperilaa? - Mogu li nešto da te pitam?
Tupilak - Čudovište iz grenlandskih narodnih bajki
Tatiginninneq - Poverenje
Pinngortitaq - Priroda
Inutsialak - Dobra osoba

„Pišemo latinicom, mada naši rođaci u Kanadi imaju i svoj alfabet. Ranije je bilo teško da se nauči čitanje, ali je 1973. godine sprovedena velika reforma jezika i pisma, pa je sada kod nas stopa pismenosti među najvišim u svetu", ponosno ističe Najviv. Stotinak godina posle Vuka, Adelungovo „piši kao što govoriš" stiglo je i na Grenland. Čitati čak i najduže reči, zapravo nije teško, jer je pismo u velikoj meri fonetsko.

„Inuiti veruju da, ukoliko usvojiš ime preminule osobe ili životinje, možeš da preuzmeš deo njenih osobina, karaktera, identiteta. Zato su imena naših ljudi često preuzeta od predaka i životinja, ali smo iz istog razloga prihvatili i mnoštvo evropskih imena. Naši preci su verovali da, ukoliko prihvate ime, stiču i osobine Danaca - ali na mnogo dubljem nivou nego što bi to stranac pomislio", objašnjava mi Najviv. Da, moć jezika je velika.

Iznenadio sam se kada mi je rekla da je prvi rečnik grenlandskog jezika objavljen 1750. godine, a prva gramatika već 1760, i da ih je napisao danski misionar Pol Egede. Pored tako bogate istorije, pored 50.000 govornika samo na Grenlandu, Unesko inuitski jezik i dalje smatra ugroženim. Zato je odlučeno da se u osnovnim školama isključivo on predaje, a da deca kasnije uče danski, pa tek onda engleski. Većina dobro nauči danski, a sa engleskim muku muče...

Naučio sam i ja Najviv nekoliko reči srpskog i pričao joj o Srbiji. Upitala me je šta mi najviše nedostaje iz moje zemlje.

„Roditelji? Priroda? Komšije?", započela je niz, zamišljajući šta bi njoj najviše nedostajalo kada bi otišla na dalek put.

Moderne komunikacije čine da sa svima njima više komuniciram dok sam na Grenlandu, nego kod kuće. U Beogradu uvek trčim i jurim, završavam poslove, kao i svi drugi, pa retko imamo vremena za susrete. Kada sam daleko, jasnije osećam ko mi je važan, a internet omogućava dnevnu komunikaciju.

„Najviše mi nedostaje moj srpski jezik", kažem bez premišljanja. „Zamisli da odeš nekud i da mesecima ne progovoriš svoj kalaallisut. Ni jednu jedinu reč! Kucaš ga, čitaš vesti, ali je to sve sporadično i nedovoljno. Nema žive reči. Zato se brzo gube značenja. Čak i snovi počinju da se odvijaju na stranom jeziku. Kada se vratim, dugo ne mogu da se setim pravih reči. Sve mi dolaze na tuđem jeziku, koji nije deo mog identiteta. To je zbunjujuće, pogotovo za pisca!"

„Naši stari su nas uvek učili da čuvamo svoj jezik. Govorili su da, kada izgubiš reč, nastaje rana slična onoj kada kita probodeš harpunom. Možeš da preživiš, ali ostaješ osakaćen. To je kao da gubiš deo tela", kaže, i ja se sa njom slažem. Videla je da sam postao setan, pa je promenila temu.

„Gradski i Narodni muzej su ti tamo dole, u onom nizu starih zgradica... Uživaj u našoj istoriji i obrati pažnju na mumije", rekla je i dodala na inuitsko-srpskom „Dovigenija!", a zatim nestala.