Simijen – gde ima snega usred pustinje, drveće upija ljudsko zlo, a ptice ubijaju kostima

Planine koje su više od planina, jedinstveni predeo beli se kao Alpi, Andi ili Apenini, sa vrhovima koji prelaze četiri hiljade metara. Kanjoni i litice iscrtavaju iznenađujuće impresivan vidik koji ne oduzima, već dodaje dah, koji ne ostavlja bez, već dodaje reči književnicima. Možda svako mesto na planeti zaslužuje superlative, jer je sasvim dovoljno što postoji i šta ga Sunce, i samo u superlativu, greje, ali Simijen planine to zaslužuju još za trunku više.

Koliko je sve u životu promenljivo svedoči i njihovo ime. Naziv „simijen" na starom etiopijskom jeziku označava jug, pošto se one nalaze južno od Aksuma, drevne prestonice i središta etiopijske države. Kako se to središte pomerilo daleko na jug, u današnju Adis Abebu, planine su se odjednom našle severno od središta države, ali umesto da im promene naziv - promenili su značenje same reči, pa sad jug na etiopijskom znači - sever!

Jedan jedini uski kolosek vodi posred vrhova do udaljenih naselja: istim putem se ide, istim putem se vraća. Ceo predeo je pod zaštitom UNESKO-a, a tu je i najveći nacionalni park Etiopije uspostavljen zbog ekstremno bogatog biodiverziteta, pa je i saobraćaj ograničen. Čitava mreža malenih naselja povezana je uskim puteljcima koji se probijaju kroz rastinje, katkad prelaze tačno preko najviših vrhova.

Odlučio sam da ih obilazim peške, ali sam vremena imao malo, svega tri i po dana. Unajmio sam vodiča sa puškom (obavezna oprema zbog divljih životinja, ali često još divljijih ljudi) i krenuli smo da pešačimo od jutra do mraka. Koliko su ljudske noge maleno ali moćno oruđe nisam do tad bio svestan, niti sam verovao da ćemo zaista za tri dana prepešačiti skoro 70 kilometara veoma teškog terena.

Ptice koje ubijaju pesnike

Kao i svaki kutak prirode, tako su i Simijen planine pre svega džinovska učionica.

Za tri dana imao sam prilike da se upoznam sa najznačajnijim stanovnicima.

Kažu, ovde svoje gnezda svija više od sto trideset vrsti ptica: neke sam video u letu u daljini, mnoge sam čuo u žbunju kraj kojeg smo se verali po liticama, tek poneka mi se otkrila u punoj svojoj lepoti, na sekundu, pred mojim očima.

Ugledasmo ptičurinu raširenih krila čini se preko pola neba kako nešto ispušta u vazduhu, a onda se jurnu za tim što je ispustila. Kao da se igra dobacivanja štapa sama sa sobom! Dugog klinastog repa, širokih krila, velelepno je plovila po vazduhu.

„To ti je bradan, strvinar, čija krila mogu da budu i po tri metra u rasponu", podučava me vodič i dodaje: „To on razbija kosti! Ovaj gurman voli samo koštanu srž, pa iako je strvinar i jede leševe, meso skoro da ne dotače. A nije lako probiti kost da se iz nje izvuče srž, da bi to uradio najtvrđe kosti baca sa visine, kako bi se razbile o kamenje, pa onda zaseda na ukusnu večeru!" Čuda saznajem, čuda učim svakoga dana, gledajući oko sebe širinu prostora, šume u daljini, pravu tundru oko sebe i ove divne ptice.

„Slavni grčki pisac Eshil poginuo je na krajnje neobičan način. Legenda kaže da mu je orao, pomešavši sa kamenom njegovo ćelavo teme, bacio kornjaču na glavu, ne bi li je razlupao i pojeo. E to sa kornjačama redovno čini gladni bradan, te ako u ovoj legendi ima istine, onda mu je glave kornjačom došla upravo ova ptica, verovatno neka mlada, još neiskusna." Zaista, nije lako ptici da nauči šta je glava pesnika, a šta kamen, razlika je, tvrde neki, inače upitna, a da bi postali majstori svog posla, ptice od svojih roditelja, rodbine i prijatelja uče kako da razbijaju kosti čak sedam godina! 

Siva ptica crvene boje

Vodič još objašnjava da bradana ima u Etiopiji koliko ti duša želi, ali da je u Evropi ugrožena vrsta, gde su jedva uspeli da ga ponovo vrate u divljinu i, ali da je izuzetno redak, za razliku od iranske mitologije u kojoj naročito uspešno živi i donosi sreću svakome ko se nađe u njegovoj senci.

„Vidiš kako je crven", priča mi vodič i kaže, „to ti je čista varka, ova ptica je siva!"

„Pa kako je siva, kada vidim svojim očima da se crveni?", razmišljam, a on ne čeka moje pitanje, već odgovara: „Farba se, a naročito to čine ženke", kaže, kao da me začikava: „Voli da se posipa blatom, a kod nas je zemlja crvena sa jakim pigmentima, i tako faktički oboji svoje krzno". U tom trenutku ugledah na nebu kako kao neko džinovsko crno-sivo klupko pada sa neba, a onda se razdvoji i odlete na dve strane! „To se ptice udvraju i igraju, spoje kandže jedna sa drugom, pa zajedno padaju sa visina u ljubavisanju!", objašnjava vodič.

U daljini jedno stablo liči na usamljenog čoveka koji stoji na ledini. I čeka Godoa. Sreću, nesreću, bilo šta. Postoji, i to mu je svrha. Ne znaš da li je blagoslov božji lepota kojoj daje dodatni smisao, ili je prokletstvo da se tako bori sa prirodom i živi, uprkos svemu i svakome, pa i uprkos nama, prolaznicima. Stali smo u njegov hlad, i stajaćemo u hlad mnogog takvog drveća koje se rasulo po planini pa svako za sebe živi i svedoči da su čuda moguća.

„Ovo drvo... njega ne diraj po svaku cenu! To je ganvara, vrsta akacije, u čijim stablima, korenju i krošnjama žive zli duhovi. Kada se zli dusi isteruju iz ljudi, oni najviše vole da se skuće u ovom drveću. I onda miruju, i onda niko nema problema - ni mi ni oni, sve dok neki nesrećnik ne uzme da drvo poseče! E, bar da zli duh hoće da donese nesreću tom zločincu, ali ne, zao duh je podmukao, on nanosi sreću nevinom i slabom, nekada celo selo unesreći..."

Ali, to što se nikako drvo ne sme poseći, ne znači da se ne sme - zaseći! Uze moj vodič priručni nožić, zareže koru, kad poteče beli gust mlaz, kao jogurt, niz ruku. Za čas izvadi papir iz džepa, i naškraba neka slova sa nožem, koristeći to mastilo.

„Ovo mleko je sveto! Od njega ozdravljaju bolesni, ono štiti od vradžbina, ono može zlog duha iz čoveka da istera i u drvo da ga zarobi!", kaže mi mršavi vodič tek zašao u petu deceniju života. Dade mi belešku sa, kako kaže, rečima pravoslavne molitve, koja će me ispisana mlekom ovog drveta, da me štiti na putu. 

Majmuni preljubnici

Iznad dve hiljade metara visine drveće je retko: kad pogledamo u niziju ponegde se vide šume, ali oko nas imamo sreće ako spazimo usamljeno sveto stablo. Planinske visoravni čine se kao božji stolovi sa kojih je raspremljena bogata trpeza i ostao tek žućkasti stolnjak sa ponekom zelenom mrljom i božjim blagoslovom - životinjama koje se služe retkom zaostalom hranom. Što se više krećem, to je pogled bogatiji, prostraniji. Dokle god se vidi nižu se brda i dolina, nižu se litice i poneka šumica. Uglavnom je sve pusto, kao da je sastrugano nekim džinovskim brijačem, a opet prelepo i bogato skrivenim životom.

Ušli smo u majmunsko carstvo. Na desetine jedinki bilo je svud oko nas, iznenada, načičkani po travi kao kakvo nisko rastinje sa nogama, rukama i crvenim grudima. Neki su sedeli spokojno, drugi su se parili, treći jedni druge timarili i češljali. Šta znače reči „majmunska posla" saznao sam na jednoj visoravni. Većinom su mi okretali leđa pa sam im jasno video pozadine i međunožja, iako je pravo zadovoljstvo videti im čupava lica i crvene grudi na kojima kao da im je srce izašlo kroz kožu, pošto je to poznata vrsta gelada sa specifičnim izgledom grudi.

„Prvi i jedini put u svetu van čovekovog, naučnici su dokazali da varanje postoji i među životinjama upravo ovde, među ovim gelada majmunima", priča mi vodič, a ja u čudu jedva čekam nastavak priče. „Oni su podeljeni po grupama i kada mladi majmun koji po hijararhiji ne bi smeo da se pari sa određenom ženkom, to ipak učini, tokom parenja oni će se sakrivati i neće uzdisati kao što bi inače uzdisali, da ih drugi ne otkriju, a ako ih glavni mužjak otkrije, dobiće batine, što je prvi slučaj da je u nauci dokazano da i životinje kažnjavaju za prevaru i sakrivanje. Još je jedna činjenica dokazana: ako se promeni alfa mužjak, više od dve trećine trudnoća će ženke prekinuti, svojom psihom i telom će spontano izazvati pobačaje, kako bi novi mužjak njima bio zadovoljan. Ali kad se slatki majmunčići rode, nije neobična ni krađa beba od strane ljubomornih majmunica, pa ovde majke imaju pune ruke posla".

Znao sam da je na liticama i na vrhu planine uzbudljivo, ali ne i da je ovako zanimljivo! Jedna od najlepših visoravni na svetu krije brojne tračeve i životne situacije, a čini se prazna! Vodič objašnjava da stanovništvo ne voli ove životinje, pošto im upadaju u njive i jedu, ponajviše ječam. Kako se oni samo spokojno igraju na liticama najviših afričkih vrhova, a jedan korak ih deli od provalije, a drugi od - mene! 

Kako sam hteo da „ubijem" vodiča

Putić prolazi čas kroz zelenkastu travu, čas kroz sasušenu, kao kakvo životinjsko krzno, i spušta se niz liticu, postepeno, kao kroz naslage torte, sve dok se pred nama ne otvori pogled na mlaz koji se sa ogromnom snagom baca sa visine visoravni skroz u podnožje. Taj vodopad je naša sledeća stanica, odakle kreće uspon, čini se, do neba. Njemu se ne može prići: to je samo jedan veličanstveni mlaz koji iz raseka između stena hrli ka dolinama. Taman sam mislio da i o njemu napišem hvalospev, kad moj vodič prokomentarisa: „Mene to podseća kao da planina piški, štaviše, kao da se upiškila pošto voda tako vlaži klisuru". Ko zna koji mu je ovo put da ovde dolazi: njemu je ta scena uobičajena, a priznajem, pomalo je i moje oduševljenje uspeo da primiri dok hodamo ivicom provalije, dok se u duši budi želja da poleti.

Ulazimo u polusasušenu šumu dugačkih stabala i grana sa malo lišća, ali sa puno mahovine koja čini da drveće izgleda kao skup duhova, da je živo, da svoje čije dugačke ruke pretvorene u sasušene grane, poseže za nama. Staza je prepuna ogromnog kamenja po kojem se teško hoda, koje nas značajno usporava.

„Ovde žive duhovi mojih predaka", kaže, ali nema vremena da objašnjava, pošto nailazimo na veliki uspon.

„Ti mene hoćeš da ubiješ! Ti nisi normalan!", počeo je vodič da viče na mene dok smo se penjali, gubeći dah. Nije mi bilo jasno o čemu se radi, ali mi je brzo objasnio. Zbog kratkog vremena koje imam na raspolaganju, mi smo za jedan dan prepešačili ono što je uobičajeno za dva dana, i mada sam mu ja plaćao po pređenoj putanji, on se na ovom mestu setio svog prijatelja.

„Tako je pre dve godine ovde bio jedan Nemac, isti kao ti, dva dana u jednom, i mom prijatelju koji ga je vodio capnulo je srce na ovoj uzbrdici, sad se druži sa anđelima", reče i nastavi da bogoradi i da me grdi kako sam iz daleke Srbije sve do Etiopije došao sa jedinim ciljem da ga toliko napregnem, da će i njemu stati srčka.

Sad izbora svakako nema ni on ni ja, idemo dalje, do vrhova! Kako nije bilo ništa što bih mogao da uradim u tom trenutku da ga oraspoložim, dok se penje uz ivicu provalije sa mnom, ja sam, kao što to dolikuje čoveku 21. veka, napravio nekoliko selfija - za uspomenu. Sad kad pogledam taj uspon, priznajem da ga razumem, pa čak bih imao šta i da dodam njegovom bogoradanju na sopstveni račun. 

Umorni turisti i spavanje na nogama

Lagao bih kada bih rekao da su usponi meni bili lagani: stajao sam i odmarao se, naprezao do krajnjih fizičkih i psihičkih granica, ali sam želeo da iskoristim šansu i vidim što više božijih lepota, a one su se pred nama ređale svakim sekundom, svakim korakom sve novije, drugačije i veće.

Drveće na jednoj litici uspelo se do samog vrha visoravni a na visoravni - nijednog nema! Tačno se može videti kako visina, kako vazduh, kako priroda odlučuju o tome gde je kome dom, dokle ko sme kročiti. Usamljeno drveće me i dalje iznenađuje i oduševljava: ponekad vitkog neobičnog tela kao da je skromnu skrušenu krošnju pružilo Bogu u šaci kao dar, a ponekad tako velike i bogate krošnje kao da živi u Amazoniji a ne skoro na četiri hiljade metara visine.

Ubrzo dolazimo do kampa sa nekoliko šatora u kojem noće svi turisti koji su se ovih dana zaputili ovim područjem. Nema nas mnogo, ali nema ni volje za druženje: svi smo prepuni utisaka i toliko umorni, da spavamo na nogama i pre nego što dodirnemo čvrstu prostirku u šatoru. Retko gde se spava tako slatko kao na planinama: umor i lepota višestruko nadomešćuju svaku neudobnost i pružaju odmor i san kakav se pamti.