Tamo gde oko vidi ono što mozak ne može da zamisli

Biti turista u Egiptu, u organizaciji Ambasade i ministarstva turizma ove zemlje verovatno predstavlja san miliona putnika širom sveta. Odabranoj, nevelikoj medijskoj delegaciji novinara iz Srbije taj san je ovog meseca, uprkos pandemiji i svim drugim ograničavajućim okolnostima, ostvaren treći put.

Zahvaljujući gospodinu Alguvejliju, u besprekornoj organizaciji egipatske ambasade, dvanaest novinara iz Srbije, od 28. novembra do 5. decembra boravilo je u Hurgadi, Luksoru i Kairu, mestima koja predstavljaju najzvučnije simbole onoga što spaja egipatski turizam i kulturu.

Kao što piramide nisu kamen nego simbol, tako ni Egipat nije zemlja nego ideja, stara nekoliko hiljada godina. Ima mnogo zemalja i u Africi i u Aziji, većih i bogatijih, ali nikad nijedna u celokupnoj ljudskoj istoriji nije uspela da zauzme ono mesto koje je uvek pripadalo samo Egiptu.

Od Aleksandra Makedonskog preko Antonija i Kleopatre, do Napoleona i Hitlera, svaki je veliki imperator želeo da vidi kako izgleda svet sa vrha Keopsove piramide. Važnost geografskog položaja, bogatstvo istorije i, pre svega, veličina njegove kulture učinili su da Egipat i danas, kao i nekad, predstavlja silu koja privlači putnike iz celog sveta magijom koju nije teško objasniti.

Hurgada -  turistička prestonica nadzemnog i podvodnog sveta

Kad sletite na aerodrom u Hurgadi imate utisak da ste došli u samo srce pustinje, iako se nalazite na svega nekoliko kilometara od mora. Taj nesvakidašnji ambijent, tako različit od onoga što viđate svaki dan, učini da odmah shvatite kako se nalazite na drugom kraju sveta gde je sve pomalo drugačije nego u vašoj rođenoj zemlji. 

Hurgada je najznačajnije letovalište Egipta i veoma živa prestonica oblasti koja se, tako poetično zove: Crveno more. Guverner Crvenog mora, gospodin Amur Hanafi, pozdravljajući goste iz Beograda rekao je da Egipćani doživljavaju Srbe kao veoma blizak narod, sličnog mentaliteta i veoma izražene gostoprimljivosti.

Naglašavajući podatak da je region Crvenog mora od početka ove godine, uprkos pandemiji korona virusa, posetilo 22 000 državljana Srbije, on je pozvao naše građane da i novogodišnje i božićne praznike provedu u Egiptu. U danu kad smo sa njim razgovarali temperatura u Hurgadi bila je 25 stepeni.

Delegacija iz Beograda, smeštena u veoma luksuznom hotelu „Kontinental", najpre je obišla grad, elegantnu pravoslavnu koptsku crkvu i raskošnu Al Mina Džamiju, koja podseća na skupu rođendansku tortu, a, nakon toga, provela dan na krstarenju brodom na kome su se njegov vlasnik Ašraf Sarkis i diskretna, veoma ljubazna posada istinski potrudili da nam sve bude na usluzi.

Ljubitelji ronjenja imali su priliku da se uvere u bogatstvo i šarenilo podvodnog sveta Crvenog mora, najpoznatije i najbogatije na svetu. Vreme je bilo sunčano, more je bilo toplo, vazduh je bio svež. Samo je sivo, peščano ostrvo na horizontu, koje podseća na izbledelo brdo peska na nekom dunavskom šlepu, govorilo da se, ipak, nalazimo daleko od Evrope.

Svitanje u pustinji

Iz Hurgade u Luksor putovali smo kroz pustinju, četiri sata, ranim jutrom, putem koji povezuje more i Nil, dve najvažnije egipatske vode. Svitanje jutra u pustinji je jedna od onih stvari „koje morate videti pre nego što umrete". Prvi zraci sunca, koji padaju koso i oštro na senke ogromnih peščanih dina, u ambijentu koji više podseća na Mesec nego na planetu na kojoj smo se rodili, nose u sebi neku neponovljivu sliku, divan, jedinstven doživljaj u kome se rađa novi dan. 

Dok sam gledao taj prizor, u džepu svog autobuskog sedišta imao sam knjigu putopisa Zuke Džumhura, u kojoj ovaj slikar, pisac i karikaturista kaže da se „jedino pesnici ne boje pustinje". Ne samo da se ne boje nego joj se i raduju, jer pustinja, kao i sve druge veličanstvene prirodne pojave, u isto vreme inspiriše i pokazuje da je svevišnji najveći od svih umetnika.

Pustinja, koja bi trebalo da simbolizuje pustoš i siromaštvo i za savremenog putnika - namernika, kojeg zovemo turistom, predstavlja bogatstvo, jer se u njoj najčešće nalazi ono čega nema u mestima u kojima živi najviše ljudi koji danas putuju: jedinstveni ambijent, mistika, tišina i mir, tako neophodan u našim prebukiranim gradovima i banalnim životima.

Pored puta su promicali novi, do pola dovršeni gradovi i seljaci na poljima, u dugim, sivim galabijama, koje smo do sada viđali samo na filmu i u masovnim scenama iz televizijskih dnevnika. Što smo se više približavali Nilu sve je bilo više zelenila i ljudi u tim starim, tradicionalnim, dugim haljinama, sasvim suprotnim od onoga što bi čovek, po našem uverenju, trebalo da nosi na visokim temperaturama.

Luksor- više od savršenstva

Luksor je stara egipatska prestonica. U njemu se nalaze neka od najvažnijih arheoloških nalazišta starog Egipta. Grci su ovaj grad zvali Teba. U njemu se nalazi impresivna palata Karnak, najveći svetski muzej na otvorenom i drugi po veličini religijski kompleks na svetu.

Hram u Karnaku, sa Alejom sfingi i Salom Stubova, koja se sastoji od 134 kamena stuba, od kojih su neki visoki 21 metar, predstavlja spomenik kulture, veštine i snage, u izvesnom smislu moćniji i snažniji od najpoznatijih antičkih hramova.

Pred svakim od ovih monumentalnih stubova osećate se sićušni kao što se svaki Egipćanin osećao sićušnim pred Bogom Sunca, kome je posvećen ovaj hram, a na svakoj od njegovih 12 kapija, koje predstavljaju ulaze u pojedine palate i dvorane, osećate da se nalazite pred samim vratima istorije umetnosti.

U tom neobičnom ambijentu monumentalno deluju čak i lokalni Egipćani, obučeni u svoje duge svečane odore, nasmejani i raspoloženi da se, uz odgovarajuću simboličnu nadoknadu, fotografišu sa vama.

Dolina kraljeva - grobnice koje govore

Nedaleko od Luksora nalazi se čuvena Dolina kraljeva, mesto na kome su skoro 500 godina, od 16. do 11. veka pre nove ere, duboko pod zemljom, građene grobnice za faraone. To je mesto na kome su priroda i čovek zajedno možda postigli najviše u umetnosti, uzvišena kombinacija ekskluzivnosti, mistike i tajne.

Uprkos tome što su neke grobnice opljačkane još u antičko doba čovek ima utisak da se ono što je najvrednije još uvek nalazi u njima. Hodnici oslikani starim egipatskim simbolima, zidovi sa neverovatnim slikarskim motivima koji opisuju putovanje Boga Sunca tokom 11 sati noći, bočne prostorije posvećene pticama, ljubavi i muzici, grafiti na starogrčkom latinskom i koptskom jeziku, kameni sarkofazi jedinstveni u svojoj monumentalnosti, predstavljaju doživljaj koji zaista nije lako opisati.

Dolina je korišćena za sahrane egipatskih kraljeva od 1539 do 1075. godine pre nove ere. U njoj se nalazi 64 grobnice. Uobičajeni plan svake grobnice sastoji se od jednog ili dva hodnika koji se spušta u pogrebnu prostoriju u kojoj se nalazi sarkofag.

Prolazak kroz te hodnike moguće je, na izvestan način, uporediti sa prolaskom kroz hodnike Vatikanskih muzeja, s tim što grobnice u Dolini kraljeva predstavljaju takvo jedinstvo sa okolnim krečnjačkim, kamenim i peščanim ambijentom, da vam se čini da su oduvek bile tu, da nisu proizvod ljudske ruke nego da su i same deo tog ambijenta.

Kairo - svi nekuda idu, a niko ne žuri

Nakon Luksora putovali smo u Kairo, savremenu prestonicu Egipta i kulturni centar celokupnog arapskog sveta. Između Afrike i Azije, između pustinje i mora, između raskoši i skromnosti, između vere i sekularizma, Kairo predstavlja megalopolis od 15 miliona stanovnika, na prvi pogled sličan svim drugim velikim gradovima. 

Veliki gradovi su kao neki daleki rođaci. Ipak, samo u Kairu vozači automobila koriste sirene umesto migavaca, samo u Kairu sa prozora svoga stana možete videti piramide, samo u Kairu vaše cipele, od pustinjskog peska, posive za dan - dva, samo u Kairu svi nekuda idu, a niko ne žuri...

U Kairu nam je zamenica ministra turizma u vladi Egipta, lepa i senzualna Gada Šalabi, priredila radnu večeru u hotelu Šeraton. Ona je rekla da egipatske vlasti, u vreme aktuelne pandemije korona virusa, posebno brinu o bezbednosti turista. 

I zaista, ne samo na svakom aerodromu, nego i u svakom hotelu i svakoj drugoj važnoj instituciji svakome ko ulazi meri se temperatura i niko nije izuzet od izuzetnuh bezbednosnih procedura. Kad uključite televizijski prijemnik u svom hotelu, najpre morate da pogledate obaveštenje o higijenskim merama, pa tek onda možete da pređete na televizijske programe. 

Egipat ima manji broj zaraženih u odnosu na broj stanovnika od mnogih drugih zemalja. Gospođa Šalabi, koja je bila u Beogradu na otvaranju ovogodišnjeg Sajma turizma, rekla je da je korona virus pogodio celokupnu privredu, posebno turizam, s obzirom da postoje regioni u Egiptu, kao što su Hurgada ili Šarm el Šeik, koji potpuno zavise od ove privredne grane.

Broj turista iz Srbije, u odnosu na ranije periode, doživeo je poslednjih godina veliku ekspanziju, od 18195 turista 2017. godine ta cifra je narasla na 57950 gostiju prošle godine. Uprkos tome što je pandemija korona virusa privremeno zaustavila tu ekspanziju avion kojim smo odlazili i vraćali se iz Egipta bio je popunjen do poslednjeg mesta.

U Kairu smo posetili džamiju Muhameda Alija, pravoslavnu koptsku crkvu Svetog Đorđa, Hanel Halili bazar i stari egipatski muzej, u očekivanju novog, koji treba da bude otvoren do kraja ove godine. Mnogo toga nismo uspeli da vidimo, jer Kairo nije grad koji se može upoznati za tri dana. 

Dok smo jedne večeri, u beskrajnoj koloni vozila, našim luksuznim, turističkim autobusom prelazili sa jedne na drugu stranu Nila, naš saputnik, nekadašnji turistički vodič i pisac knjige „Bukirano" Nebojša Jojić, citirao nam je divnu misao srednjovekovnog arapskog filozofa Ibn Halduna: „Normalno je da ljudski mozak može da zamisli više nego što ljudsko oko može da vidi. To je istina koja važi svuda, osim u Kairu. U Kairu ljudsko oko može da vidi više nego što ljudski mozak može da zamisli“.

I zaista, Kairo vas na prvi poged fascinira obiljem različitih, ponekad nespojivih, živopisnih utisaka o kojima dugo razmišljate i pokušavate da ih sredite u svojoj glavi. Ti utisci vam se mešaju sa vašim sopstvenim očekivanjima i zvucima ezana sa okolnih džamija, tako da ste ponekad oduševljeni, ponekad iznenađeni, a ponekad sasvim zbunjeni.

Dok se vaš sopstveni hotel ne razlikuje od bilo kojeg drugog u Evropi, na ulici vidite saobraćaj u kome nema semafora, u koptskoj crkvi ikonu Svetog Đorđa sa tekstom na arapskom pismu, velike svetleće ekrane sa najsavremenijim reklamama i siromašne četvrti sa starim, oronulim višespratnicama na čijim krovovima vise bezbrojne satelitske antene koje su kod nas odavno izašle iz mode. Ulicom se kreće sve što ima točkove, od bicikala do nekih egzotičnih vozila koje ne možete videti na evropskim drumovima.

U nekim kvartovima imate utisak da se sve prodaje na ulicama, a na drugom kraju grada vidite raskošne palate, francuske parkove, salone i butike najčuvenijih svetskih modnih brendova.

O vazduhu u Kairu, Dejan Tiago Stanković u svojoj novoj knjizi, kaže da je „toliko suv da kad se istuširate ili izađete iz bazena ni u hladovini ne morate da se brišete ni kostim da menjate. Operete li veš, prostrete ga na štrik i, dok se okrenete po sobi, on je već suv.

Ostane li otvoren prozor, pa čak i na visokom spratu, ni pola sata ne prođe i možeš se potpisati prstom po površini stola." U to sam se uverio i sam, u svojoj hotelskoj sobi, sa divnim pogledom na široko prostranstvo Nila, koji mi se, ipak, činio mirnijim i užim nego Dunav u Beogradu.

Trgovina kao pozorišna predstava

Ljubaznost i osmesi na svakom koraku su ono što fascinira u celom Egiptu. Ne zna se da li su bili ljubazniji naši domaćini, turistički vodiči ili slučajni prolaznici kojima smo se obratili za neku informaciju ili pomoć. Za razliku od nekih delova sveta gde misle da vi treba da budete srećni i zahvalni što ste im došli u goste Egipćani pokazuju gostoprimstvo kakvo retko možete sresti na drugim mestima.

To gostoprimstvo nije teatralno nego spontano, oni se raduju vašem dolasku bez ikakvih kompleksa, u isto vreme dostojanstveni i srećni jer pripadaju jednoj staroj, velikoj, impresivnoj kulturi. Od vas, kao dragog gosta, oni očekuju ne samo da nešto vidite nego i da ponešto kupite. Za razliku od Srba, koji trgovinu, kao i svaki razgovor, često doživljavaju kao borbu na sve ili ništa, koja ne može da se završi bez pobednika, Egipćani doživljavaju trgovinu kao pozorišnu predstavu, u kojoj je lepota igre važna koliko i rezultat.

Dovoljno je da samo krajičkom oka bacite pogled na izlog ili prodavca i bićete izloženi seriji neverovatnih vokativa na svim jezicima istočnog i zapadnog sveta. Ne postoji ništa što biste u tom trenutku mogli da izgovorite, pa da vas egipatski trgovac ostavi na miru, jer on svako vaše ćutanje ili odbijanje doživljava samo kao početak igre, koja njemu postaje sve zanimljivija što se vi pravite više nezainteresovani. Strast koju Egipćani ulažu u trgovinu može se porediti samo sa najvećim porocima, koji često predstavljaju i najveća zadovoljstva.

Plato u Gizi- moć geometrije i snaga simetrije

Plato u Gizi, na kome se nalaze čuvene egipatske piramide, nalazi se ustvari u samom gradu Kairu. Nekada je to bio kraj pomalo udaljen od grada, ali, kako se prestonica širila, malo po malo, Kairo je došao do samih piramida i malo se čak proširio i sa njihove druge strane. 

Piramide u Gizi pokazuju koliko je čovek mali kad stane pored jednog kamena i veliki u svojoj želji da ostavi nešto iza sebe. Ono što najviše fascinira na ovom platou, međutim, nije veličina piramida, nego njihov raspored u prostoru, snaga simetrije i moć geometrije u jedinom od sedam svetskih čuda koje i danas postoji.

Nismo mogli da odaberemo bolji trenutak za posetu ovom najčuvenijem i najslikanijem mestu na svetu. Plato je bio skoro prazan, pogled je bio divan, kamile za turističko jahanje su se dosađivale u hladu, zajedno sa svojim vlasnicima. Snimili smo jednu zajedničku fotografiju, sa piramidama u pozadini, koju nikada nećemo zaboraviti.

Na kraju puta delegacija iz Srbije zaključila je da nikad nije bila na bolje organizovanom putovanju. Bilo bi divno kad bi i turisti iz Egipta ubuduće više posećivali našu zemlju, jer Srbija, sa svojim planinama, rekama, šumama i livadama, cela izgleda kao jedna velika oaza, u jednoličnoj, pomalo uniformisanoj pustinji savremenog sveta. 

Verujem da će ambasada Egipta, koja toliko čini za razvoj prijateljskih odnosa naših zemalja, učiniti nešto dobro i u tom smislu.

Dok smo mi bili u Egiptu ministarka kulture Maja Gojković i ambasador Alguvejli najavili su u Beogradu sporazum o kulturnoj saradnji, koji uključuje i zajedničku izložbu povodom 60 godina od osnivanja Pokreta nesvrstanih zemalja.

Taj potpis, koji najavljuje još intenzivniju kulturnu saradnju Egipta i Srbije, mogao bi da stoji i ispod ovog teksta, jer je naša poseta bila samo jedan mali deo te saradnje.