Rovinj 2020: Moralni bankrot

I zaista, opšte je poznato da u Crnoj Gori tog mirisa uopšte nema, što je čudo posebne vrste, ali u to nećemo sada da ulazimo, ostavljamo to prirodoslovcima. Tamara (tako se zove mlada reporterka HRT-a, saznaćemo to kasnije, prepoznavši je na ekranu) je zacvrkutala zahvalu i pustila nas da nastavimo dalje ka obećanim plažama. Ali, šta smo to na njima našli?

Nema prošlosti u geometriji prostora

Duga i sadržajna istorija mojih boravaka na hrvatskom moru seže u rane šezdesete; naučio sam da plivam, otac je bio nadležan za to, sa nepune tri godine, u Dubrovniku, potom je tu bilo Selce kod Crikvenice, i sva podrazumevajuća mesta mitske obale koju smo tada zvali „našom". Druga polovina sedamdesetih i prva polovina osamdesetih, najbolje godine te države, bilo je udarno vreme; moje pajtaše i mene, mlade, u naponu snage, zapamtila je Novalja na Pagu (kada još nije bila centar noćnog života pomenute obale), Zelena laguna u Poreču, Novigrad, Dubrovnik, Selce, Rijeka, Pula (ah, Pula!)... A onda su tom obalom zaduvali vetrovi rata, čineći od nje poprište naših najslađih uspomena i stvarajući žal za bivšim životom koji se nikad neće vratiti, kao još jednu potvrdu Nabokovljeve misli da se prošlost ne može naći u geometriji prostora već samo u geometriji uspomena.

Sa takvim bagažom, upoznavši u međuvremenu, kako bi to rekao Crnjanski, onu koja će mi postati žena, vratio sam se u Istru leta 2003, istoga onoga leta kad je Hrvatska ukinula vize za ulazak građanima Srbije, u rovinjski stančić kojega je, kao najvažniju stvar osim same sebe u naš brak unela ona koju sam uzeo za ženu. (Tada sam se prvi put suočio sa tim gradom; tolika mladalačka putešestvija, toliki kilometri uzduž i popreko te obale, toliki poljupci, a nikada ne svratiti u Rovinj; geografija je, međutim, kumovala tome, jer se, naime, putniku namerniku uljuljkanom u sedište nekog od autobusa riječkog „Autotransa“ ili „Zagrebačkih transporta“ na putu niz obalu pred Rovinjem isprečava prirodna prepreka u vidu Limskog kanala. Put, naime, zaobilazi Rovinj, ako hoćete da vidite Rovinj morate da idete u njega, nikakav longitudinalni put vas neće usput odvesti tamo).

Isprativši, dakle, sve mȇne novovekog rovinjskog shvatanja turizma skoro od samog početka veka pa do danas, rasterećen pritom teškog taloga uspomena mladosti koje bi mom poimanju stvari natrunile suviše nostalgičnog praha u vezi sa tim gradom, ovaj reporterski zapis počinjem kontatacijom da je Rovinj 21. veka, odeven u čauru kamenih fasada i pločnika sa razapetim vešom koji se suši između zgrada, tipični reprezentant turizma shvaćenog kao surovog poprišta na kome se davalac usluga ima obogatiti jer, zaboga, poseduje takav dragulj turizma, a korisnik istih usluga ima biti opelješen do poslednje pare i ispraćen što pre odavde e da bi ustupio mesta sledećim korisnicima koji čekaju u redu za pelješenje, radosni što su našli parking, radosni što su, eto, uopšte tu, škljocajući telefonima na sve strane, bez naročitog smisla, reda i značenja.

Beograđani i Rovinj

Notorna je činjenica da su Rovinj onakvim kakav je ostao upamćen u kolektivnoj svesti jugoslovenskih turista načinili Beograđani koji su 50-ih godina od sirotinjske naseobine čije su kamene kuće propadale bez izgleda na opstanak, počevši da otkupljuju taj stambeni prostor, nesebično podarili novi život posrnulom gradiću. Nezaboravne su anegdote koje su tokom druge polovine 20. veka obeležile ovaj grad a čiji su protagonisti bili Borislav Mihajlović Mihiz, Antonije Isaković, Janez Vrhovec, Mića Tomić, beogradski advokat Dragiša Jovanović i sin njegov, takođe advokat Miša, pisac knjige Vechia Rovigno, adio, u kojoj je opričao te anegdote čiji je akter i sam bio, i o kojima je od oca i navedenih protagonista slušao. (Naslov knjige inače je naslov klapske pesme koja na svoj način govori o prohujalim rovinjskim danima, čiji je prevod sa italijanskog Stari Rovinju, zbogom, i koje na jutjubu, ako ćete verovati, nema.) Antonije, Mihiz i društvo, uključujući i žene, iskočili bi na Katarini iz jutarnjeg brodića, onda bi muškarci poslali žene na plažu, a oni zaseli u hlad terase hotela, na šareni mermer, naručili prvi litar ledenog vina i izvadili špil karata. I onda bi ih žene uveče terale da se dignu od tog stola, jer već pada veče i postaje hladno...

Taj i takav Rovinj (mada, zaista: je li to i danas takav Rovinj? Videćemo da nije) taj, dakle, i takav Rovinj za turiste iz Beograda danas ne mari previše. Ruku na srce, ovaj i ovakav Rovinj ni za koga osim za svoj džep i svoju stražnjicu više ne mari. Vrlo je to banalna vrsta multikulturalizma koja podrazumeva da ne praviš nikakvu razliku među ljudima, da su, naime, svi dobri da budu samleveni u tvojoj turističkoj mašini koja cedi i poslednju paru i koja će svakom posle ceđenja dati ledeni osmeh i rutinsko „hvala". Svi smo mi ovde ravnopravni, dovedeni na svoje letnje gubilište sa koga ćemo otići preplanuli, zbunjeni i opelješeni, smetenih utisaka o tome gde je bila ona crkvica koja je bila tako ljupka, i gde smo ono jeli ribu koja začudo nije bila zamrznuta, a možda i jeste bila ali kraće od ostalih.

Ovoga čudnog leta sa donekle ispražnjenim vidicima, u Rovinj se slilo do sada ubedljivo najviše gostiju s naših strana. Beogradski govor, teme i naglasci po prvi put u veku čine dominantnu leksiku na plažama (posebno na plažama). Iako nekih beogradskih lica koja su se ovde odomaćila ovog leta nema, tu je velika zamena u liku kohorte mladalačkih i sredovečnih društava koja premeću šišarke da prostru peškir i podvriskuju kada gladni galeb počne da kopa po njihovim torbama. Međutim, ni u jednom od bezbrojnih turističkih raporta na bilo kom od hrvatskih televizijskih kanala, ni pomen o tome nećete čuti: govori se samo o austrijskim, italijanskim, nemačkim turistima kojih uostalom više nema.

Škola rovinjskog turističkog boravka počinje, dakle, u ratu sa ovdašnjim galebovima, velikim kao ćurke, večito gladnim i agresivnim, sviklim na obilate ostatke rovinjske fabrike sardina, jugoslovenskog i hrvatskog prehrambenog giganta „Mirne“, koji se u noćnim satima izlivaju u more u krugu fabrike. (Odavno ti ostaci nisu dovoljni za ishranu narasle kolonije belih proždljivih ptica. Sa njima se osoblje Maistre bori na inovativan način: prevaziđeni način ribarske kontrole galebljeg rađanja koji se sastoji u razbijanju jaja pokazao je, naime, veliku falinku: čim ženka galeba vidi polupana jaja, ona odmah - snese nova. Tako da je sada drevni način inoviran izradom velike količine plastičnih jaja koja oblikom i težinom imitiraju galebova jaja, koja potom bivaju podmetnuta u ptičja gnezda, izlažući ih tako dugotrajnom ležanju na plastici iz koje se, međutim, ništa ne izleže. Galebovi naslute posle godinu-dve da sa tim gnezdom nešto ne valja, pa naprave novo. I onda se ljudi daju u potragu za novim gnezdom...)

Loši gosti Svete Eufemije

Legenda koja spada u one kojima je racionalnom čoveku teško da doslovno poveruje, pripoveda da je ogromna crkva Svete Eufemije, koja dominira čitavim vidikom Rovinja, tako očigledno prevelika za maleni gradić, sa belim kamenim tornjem višim od 50 metara, sagrađena kada je, godine 800, do obala ribarskog mesta doplovio (?) mramorni sarkofag u kojem su meštani prepoznali telo svetice žrtvovane početkom 4. veka u maloazijskom gradu Kalcedonu. Prepoznavanje je izvršeno po tome što je lešu u sarkofagu nedostajala jedna ruka, ona koju je, tako o tome svedočće sačuvani zapisi, u areni Kalcedona petnaestogodišnjoj devojci i potonjoj svetici Eufemiji odgrizao lav kojem je, kao hrišćanka, tokom Dioklecijanovih progona hrišćana, bačena i tako žrtvovana, pri čemu je ostalo zabeleženo da su sveticu životinje usmrtile ali joj nisu pojele telo. Kao izraz divljenja i zahvalnosti tadašnji Rovinjezi pohranjuju njen sarkofag u crkvicu Sv. Jurja koja se već tada nalazila na vrhu rovinjskog uzvišenja, i koja tada biva preimenovana u crkvu Svete Eufemije. Dva veka kasnije, zbog sve većeg broja hodočasnika, preteča kasnijih turista, Rovinjezi podižu nesrazmerno veliku crkvu koja i danas, posle mnogih dogradnji, popravki i zemljotresa koji su je oštećivali i rušili, predstavlja nezaobilazni vizuelni reper rovinjskih vidika sa čijeg se tornja na čijem se vrhu nalazi bronzani kip svetice, po predanju koje nije lako proveriti, za vedrih dana može videti Venecija.

Posle svih zemljotresa i podrazumevajućih nepodopština kojima Vreme podvrgava ljude i gradove, Rovinj trenutno, poput ostatka sveta, preživljava dane respiratorne pandemije koja, međutim, na njegovom statusu ostavlja reklo bi se dublje tragove nego u pomenutom ostatku sveta. Rovinjezi, inače prethodnih godina veoma osetljivi na svoj ekonomski dohodak i večito nezadovoljni istim, skloni da uvek imaju prigovor na sezonu a jedan od glavnih prigovora je taj da su im opet u grad došli loši gosti, sada su nekako zaćutali. Konsterniranost kataklizmom je ovde, međutim, proizvela pomalo, sa ekonomske strane gledišta, neočekivan odgovor celog sistema. Rovinj je, naime, odlučio da ni za stopu ne odustane od svog zacrtanog ekonomskog profita pa su tako unisono, svi ti ugostitelji, od vodećeg, hotelskog giganta „Maistre“ koja drži sve rovinjske hotele i temelj je gradskog bogatstva do najmanjih restoratera odlučili da, potpuno suprotno svim ekonomskim rezonima iz oblasti ponude i tražnje - znatno poskupe svoje usluge. Samo su neki od privatnih iznajmljivača aprtmana bili razumni i cene spustili.

Pa je tako prevoz „Maistrinim“ brodićima do ostrva Katarina i Crveni otok, na kojima su najlepše plaže ovog grada, poskupeo sa 35 kuna na 50 za Katarinu odnosno sa 50 na 70 za Crveni otok. (Radi se o povratnoj karti, što će reći da je prevoz za dvoje do Katarine do koje se može doplivati - 125 metara od Velikog mola, za tačnost odgovara Google Earth - sada 100 kuna. Za pretvorbu u dinare sve cene u kunama valja množiti sa 16. Odnos kune prema evru je 7,3 kuna za jedan evro). Boravak vašeg automobila na glavnom parkingu (ulazak u Rovinj je zabranjen i preprečen rampom, neka čitalac pogleda niže u tekstu detaljnije objašnjenje rovinjskih parkirnih zavrzlama) sa 5 kuna po satu je poskupeo na 9 kuna po satu (sic!) što je poskupljenje od 80 odsto. Prosečna kafa u kafeima košta 8 kuna dok je kugla sladoleda 9 kuna.

Ostrvo Katarina je posebna priča: tamošnji Maistrin hotel ne radi ove sezone ali kontejnerski restoran na plaži radi pa je u njemu kartonska porcija sladoleda, sa plastičnom kašičicom, kakve se kupuju po samouslugama, i sa količinom sladoleda koja odgovara jednoj kugli u kafeima, zacenjena na 50 kuna. Na rovinjskoj pijaci je isto: grožđe, da spomenem samo taj artikal, u samousluzi košta 9 kuna a na pijaci je - 35 kuna. Grožđe je naravno i tamo i vamo jedno te isto: izgledom kao plastično, ukusom ne mnogo različito od plastičnog.

Sve ostalo što možete da zamislite, osim gore navedenih izuzetaka u liku pojedinih iznajmljivača apartmana i vrlo retkih poslastičarnica, prati ovu stopu poskupljenja: od nedavno sagrađenog Grand Park hotela Rovinj sa 5 zvezdica i veličine nosača aviona (svi u Rovinju će vam, kada govore o tom hotelu, sa određenim ponosom spomenuti te zvezdice), do poslednje špaće (podrumski prostor u kome se toči najjeftiniji alkohol; spazio - ital. prostor). I niko se, ni u tim prostorima od nula do plus beskonačno zvezdica niti van njih, neće ni zapitati o tome koliko je to logično, ili ekonomski opravdano, da o moralu i ne govorimo; rovinjski majstori turističkog ceremonijala zacrtali su još prethodne godine svoj predviđeni profit i on se mora dostići, ovako ili onako; sa turističkim podbačajem od 30 odsto u odnosu na prethodnu godinu što je zvanična cifra (slobodnim okom reklo bi se da je podbačaj negde oko 50 odsto), Rovinjezi ne pomišljaju na popuštanje cenovne politike. Trafike, kafei, giganti trgovine i mali preduzetnici ujedinjeni su u politici besprizorne naplate i dizanja cena, koje od života - ne samo letovanja nego i života - čine agoniju preživljavanja. Na ovoj je obali zauzet stav da će oni koji su preživeli koronu, pa se potom odlučili da pokrenu svoja jedra i na kraju kroz sve tegobe medicinskih testiranja kao i strogu kontrolu hrvatske granične policije doprli do hrvatskog dragulja turizma morati da plate za sve one koji koronu preživeli nisu ili su naprosto ovoga leta ostali kod kuće.

I reakcija je naravno krenula: i turisti pa čak i ovdašnji živalj počinju da dižu glas protiv svojih turističkih žreca: jedna rovinjska mama na društvene mreže je prethodnih dana postavila sliku nosiljke u kojoj je njena četvoromesečna beba dok je u prvom planu fotografije brodska karta naplaćena mlađanom putniku u vrednosti od 30 kuna za relaciju do Crvenog otoka (puna cena, rekosmo to, 70 kuna). Na to je reagovao rovinjski gradonačelnik Marko Paliaga otvorenim pismom rukovodstvu Maistre sa apelom da za bebe i uopšte decu do 6 godina razmotri mogućnost oslobađanja od plaćanja brodarine. Iz Maistre do sada nema nikakvog odgovora...

Serđo

Indisponirani ovakvim linijskim prevozom do Katarine na kojoj svih ovih 17 godina teku naši morski dani, moja žena i ja smo još pre desetak godina, čim se na dokovima Rovinja taj pridošlica pojavio, prešli u Serđovu brodicu. Serđo je Splićanin, koga je nekakva ruža vetrova iz Dalmacije donela u Istru gde je upoznao svoju potonju ženu i - tu ostao. Govori trista na sat, elementarno duhovit kako samo Dalmatinci umeju da budu. Svoje prijatelje vozi samo za Katarinu na kojoj i sam pliva, do prošle godine jednim neopisivo smešnim brodićem, a ove godine manjim čamcem, pozajmljenim, plastičnim. Vozi samo kad mu se vozi, i one koji mu se sviđaju. Onome ko mu se ne sviđa samo odmahuje rukom: Nema ništa! Na pitanja o tome da li je on konkurencija Maistri, Serđo odmah skoči: Ma šta, šta Maistra, pa nije ovo njihova obala, obala pripada svima, ne mogu oni naplaćivati obalu!

Na početku, na prvoj ovogodišnjoj vožnji, ja ga ispipavam pa ga pitam o etičnosti tog sveopšteg poskupljenja, i šta on kao trezven čovek, antiglobalista, misli o tome. On mi potom opisuje kako je svoj obrt (posao) stavio na led, a taman se prošle godine registrovao za prevoz a i brodić je izneo na suvo, da sačekaju, i obrt i brodić, bolja vremena. Potom mrmljajući objašnjava nešto o životu i preživljavanju, tako da za njegov komentar mogu samo da citiram po sećanju Serđove prethodne misli u kojima je Serđo bio beskompromisni branitelj radničke klase i ismevač srpsko-hrvatskih klišea ponašanja i kompleksa, što je tu kratku plovidbu uvek činilo beskrajno zabavnim i sadržajnim ritualom letovanja.

Žvane

Od iskona poznata kao mešana sredina u kojoj je fluktuacija stanovništva bila vidljiva i čitavom podneblju davala pečat, Istra je u socijalističkom, jugoslovenskom periodu svoje istorije tu svoju odliku dovela do perfekcije pa tako danas ovuda tumaraju i tu žive pripadnici svih mogućih naroda, uz dominantne Hrvate i Italijane koji čine većinu i prepoznatu i priznatu albansku manjinu koja ima i svoje „predstavničko vijeće“.

Došao iz Bosne početkom osamdesetih, taj majstor znalac svih zanata jedan je od markantnijih predstavnika radničke klase Rovinja. U ovoj reportaži njega ćemo zvati Žvane. U dubokoj unutrašnjosti sumračnog kafea, dok klima otrovno širi leden vazduh po nogama, Žvane srče kafu čekajući da se rampa na ulazu u Rovinj digne za njega, rezidenta ovog grada, e da bi mogao da na ugovorene radove u jednoj kafani unutar limitirane zone unese alat, da ne mora da u rukama tegli sve te bušilice, brusilice i ostale šrafcigere od njegovog dela parkinga, onog gde parkiraju meštani.

Rampa će se dići u 15 časova, i ostati takva za njega 60 minuta; on će dakle morati da se negde na 58. minutu svog boravka vrati kroz rampu da automat zabeleži izlazak, da okrene oko rotonde i opet uđe u grad na svoj novi sat. U toku nedelje Žvane na svojoj magnetnoj parking karti ima 4 ovakva jednosatna ulaska u grad. Za današnju popravku vodovodnih instalacija u restoranu utrošiće celu jednonedeljnu kvotu ulazaka u grad. Ostali modaliteti ulaska – jutarnji, do 9 sati, i kasnovečernji oko ponoći – izmiču mom pamćenju, suviše je to komplikovano. 

Ja samo znam da me svakog leta čeka, kao i sve turiste i stanovnike zabranjenog rovinjskog grada, parkiranje po obodima urbanog tkiva, gde prestaje naplata i gde se ponekad ukaže neko slobodno mesto kojim ne remetite saobraćaj jer će vas u protivnom odneti pauk, niti gazite po prostoru namenjenom pešacima jer vas na to obavezuje elementarno lepo vaspitanje.

Prvih godina to traženje parkinga koji je u proseku od našeg stana u Starom gradu udaljen pola sata hoda bilo je za mene agonija. A onda sam, u dolazećim godinama, sa narastajućom mudrošću pređenih kilometara, asfaltnih i životnih, uspeo da tu potragu u kojoj sam sebi ličim na izgladnelu zver koja u preriji ganja posustalog zeca pretvorim u uživanje: vozikam se predgrađem i posmatram bašte, kapije, ulaze... i tako se napokon ukaže to slobodno mesto.

Žvane živopisno govori o sadašnjem trenutku Rovinja, o vlasnicima poslovnih prostora koji izdaju taj svoj prostor i uzmu novac pa potom iste noći promene bravu i izdaju isti prostor drugom zakupcu (sic!). Kad onaj prvi zakupac dođe po svoje, gazda ne da pare nazad, i upućuje zakupca na sud, koristeći nezamislive izgovore. Kad se dotaknemo cena, Žvane pripoveda o stranom trgovinskom lancu gde su mnoge stvari triput jeftinije od domaćih trgovinskih lanaca, pa prelazi na geopolitiku: otkriva mi pripovest o nekakvim pilećim batacima kojima su se ljudi ovde potrovali, a kojima navodno rok trajanja nije bio prošao, da bi se potom ispostavilo da su oni bili u roku trajanja u Švajcarskoj, gde im je taj rok istekao pa su onda prepakovani, zamrznuti i besplatno dati na odvoz u Hrvatsku jer se Švajcarcima više isplati da poklone i odvezu meso nego da ga spaljuju, pa su tako bataci na ovoj obali dobili i novo pakovanje i novi rok trajanja. Žvane se smeje glasno, odzvanja ledeni mramorni kafe u rovinjsko popodne. Mi smo, Žvane, u toj Evropskoj uniji inače viđeni kao deponije smeća, kažem mu ja. I pilećih bataka, dodaje on.

Nezadovoljan je kako se naša sveopšta situacija razvija, priseća se (ima dovoljno godina za to, stariji je od mene) kako je bilo u socijalističko vreme, kad se nije smelo baš ni slobodno zapevati, dok danas možeš i da pevaš i da kažeš svašta - ali te niko ne ferma. Druže Tito, ne može se više/ jedan radi a četvoro piše, citira mi stari slogan koji se, eto, nije baš smeo glasno pevati, ali su ga oni ipak pevali, još tamo, u Bosni. Danas, međutim, u skladu sa sveopštom gluvoćom sistema koga ne interesuje šta bi bilo ko ima da primeti i da se požali, niko, kaže Žvane, više ne peva. Ranije su se znali i potuć, i zapjevat, kaže Žvane, danas se ni ne tuku ni ne pjevaju. Otpijamo u tišini, smrznutih stopala, dok sunce, daleko na zapadu, tone u more.

Pilot i čamdžija

U grču poslednjih pokušaja da se sezona spasi, već pominjani rovinjski gradonačelnik pokrenuo je još jednu inicijativu, podržan u tome od ostalih istarskih gradonačelnika kao i istarskog župana: uputio je apel Vladi Hrvatske da se kod vlada Italije, Austrije i Nemačke izdejstvuje preinačenje odluke tih zemalja o stavljanju Hrvatske na crvenu listu zemalja odakle kada se vratite u domovinu morate da idete u samoizolaciju, već da se Istra, zbog malog broja obolelih u ovoj regiji, sa tog spiska - izuzme. Vrlo inovativna zamisao sa egzotičnim ukusom profitnog, strogo kontrolisanog secesionizma, kod Italijana i Austrijanaca nije naišla na odziv, ali je Nemačka, motivisana na to ko zna čime, odlučila da tom zahtevu udovolji pri čemu nije jasno da li je uopšte Vlada Hrvatske o tome uputila bilo kakav dopis u Berlin. Bilo kako bilo, za Nemce povratnike iz Istre sada je potrebno, ako ne žele u kućni pritvor, da dokazuju gde su tačno boravili u Hrvatskoj i kojim su se putevima kretali u povratku.

Uveče, na povratnoj plovidbi sa Katarine, Goran, Beograđanin, pilot velikih aviona u našem nacionalnom prevozniku, opet zadirkuje Serđa, to im je uigrani igrokaz: pilot nagovara Serđa da doda gas (na čamcu je motor od 40 KS koga Serđo tera sa minimalnim gasom), da uspravimo nos precizan je Goran; Serđo samo mrmlja, pilot u maniru dece kad se u parku začikavaju dobacuje da Serđo ne sme da da gas, da ne ume, Serđo samo pilji u daljinu pred nama, onda Goran moli da mu Serđo da čamac da ga on uparkira, to mu je želja, hoće da uparkira čamac, smatra da je to vrhunac veštine, lako je uparkirati avion, Serđo kaže da ne da, na kraju Goran traži kormilo u ruke, i Serđo mu daje, kaže Drži lagano, čamac ide sam, ali Goran odmah izvodi nagli zaokret ulevo, ja koji se vozim napred na pramcu skoro padam u vodu, Serđo dreči i otima mu kormilo, Goran kaže da se ne bismo prevrnuli jer nam je mala brzina, zašto kapetan drami... Na izlasku iskačem sa pramca na mol i dovikujem Serđu da ne daje kormilo više nikom, on okreće čamac u još jednu turu do Katarine, čujem ga: Da, jesi ga vidio... Ovamo, na molu, Goran se grohotom smeje. Galebovi se vitlaju nad nama i vrište, tim pticama konstantno nešto nije po volji, na obližnjem krovu dvojica se tuku da stanu na jednu antenu...

Restoran koji ne služi vodu

To veče smo u Torkolu, porodičnom restoranu na jednoj od rovinjskih pjaceta, iza nekadašnjeg kina Beograd a sadašnjeg Multimedijalnog centra. Te smo ljude tokom prethodnih godina zavoleli i činilo se da je privlačnost bila obostrana, otac i ćerka i sin i bratovljevi sinovi a povrh svega stara majka, 97-godišnja matrona koja u ponoć jede školjke i posmatra preostale goste. Kažem, bili smo bliski, tih prošlih godina često smo bili na ovoj terasi. Ali sada ta ista lica užurbano prolaze pored nas, kao u metrou, kao na aerodromu, niko nam se ne smeši i gazda nas pita imamo li rezervirano. Nemamo, kažem i gledam ga direktno uoči, da vidim hoće li me prepoznati, makar po glasu, ili po obrvama, ili po ušima, neka me prepozna kako hoće samo da me prepozna. Koliko vas je? pita on. Troje, odgovaram iako je to vidljivo. Moja žena i naša rovinjska prijateljica ćute; i one su očekivale bar jedno dobro veče od personala. Gazda je mojih godina, i vidim, lepo vidim, kako mu oči lete ukrug dok kalkuliše taj magični broj: troje. Koliko će to biti popijenog vina, koliko ribe, isplati li mu se da nas pusti ili da restoran pred nama i dalje vodi kao rasprodat za to veče. Onda žustro sa tri prsta dohvati papirić sa stola sa oznakom „Rezervirano" i kaže da sednemo. Okrene se i ode a našem stolu prilazi jedan od mladića, sinovac, pita šta ćemo piti. I kad prijateljica kaže čašu vode, dečko uvoštenim glasom odgovori: „Mi vodu ne služimo". Tajac. Svašta sam čuo po restoranima, ovo još ne. Pitam ga da ponovi, on ponovi, istom bojom glasa, pa dodaje kako se to odnosi na običnu vodu, ne na flaširanu. Aha, počinjem da shvatam. Na suncobranima koji šire platneni strop nad nama dominira logo vodeće hrvatske firme koja ništa ne proizvodi ali pakuje vodu u flaše. Obišao sam poneku zemlju u Evropi, kažem dečku, ali ovo nikad nisam čuo. Da, kaže mladić i gleda me. „Da"? Dok se ja pitam kakav je to odgovor, prijateljica kaže da će uzeti tu flaširanu vodu, da je to u redu. I tada dečko dodaje ako nam baš treba voda onda može unutra, u kafani, za šankom... i ne završava rečenicu. Šta može unutra, pitam zaintrigiran, da se pije sa česme, da se peru ruke, šta? Dečko ništa ne odgovara. Doneće potom tu vodu u flaši; flaša je plastična. I kad smo pojeli tu riblju platu koja je solidna, i te pohane lignje, i kruh naš nasušni i popili i vino i vodu i platili... ustali smo i krenuli. Niko nam od osoblja ne govori doviđenja; tiho je dok izlazimo.

Na kraju te večeri ćemo na Trgu Maršala Tita lizati sladoled u bašti poslastičarnice Batana, tačnije Viecia batana, što u prevodu sa italijanskog označava stari primerak tipičnog rovinjskog čamca sa ravnim dnom, koji se naziva batana. Red je u ovom tekstu reći da ta poslastičarnica ima najbolji sladoled i torte, najboljeg kelnera kog ste u životu videli imenom Marijan, i da od prošle godine oni, i u tome su retki, uz još samo pojedine kafedžije, i već spomenute vlasnike apartmana za izdavanje, nisu podigli cene ni za kunu. Marijan, zdepast kao pingvin ali okretan kao lasica, spuštaće vam sladoled na sto, objašnjavati izglede vremena za sutrašnji dan a kada mu se naša prijateljica požali na teškoće uspostavljanja neizbežne vaj-faj konekcije on će, ne prekidajući rečenicu, uzeti jednostavno njen telefon i početi da prstom šamara po ekranu i pre nego što završi rečenicu telefon će biti priključen na vezu. U Rovinju se možete osloniti na Marijana, taj vas neće izneveriti. Dok polazimo kući, svetla ribarskih koča koje su krenule u polaganje mreža sijaju u bistroj noći.

Sledećeg jutra, oko 11 sati, željan da u domaćoj atmosferi prijateljske kafane, sa zadnjim mislima o Branislavu Nušiću koji jednog dana, ušavši u beogradsku knjižaru Geca Kon usklikne: Gle, baš fino mesto za rad! i potom godinama ostane tamo nad svojim papirima dok mu šegrti Gece Kona prinose kafe i ugađaju mu na svakojake načine, željan da dakle u takvoj atmosferi opišem gornje dve scene, ulazim u restoran u podnožju naše zgrade, i kelneru kažem da bih unutra, dakle: unutra, u praznoj kamenoj odaji a ne u bašti na koju turisti jurišaju u prehrambenim špicevima, popijem hladno piće i malo radim za lap topom a taj mladi ali vrlo samosvojni kelner mi kaže da je to nemoguće, da se u restoranu mora jesti, da je tako odredio gazda. Ugušen razočarenjem kažem mu da sam komšija, da uopšte nije nikakva navala, da je kafana prazna, na šta on odgovara: Susjede, gazda je tako naredio, tako da je meni, koji kao i čitalac primećujem tu finu lingvističku distinkciju između komšiluka i susjedstva, ostalo samo da izađem napolje i da se na pisanje ovog i gornjih pasusa vratim gore u naše toplo potkrovlje, okruženo napuštenim prozorima i terasama.

Ulcinjska ponuda i očekivanja Monte Karla

I tako, dok se rovinjske kale, trgovi i bašte polako prazne i kosi uglovi sunca najavljuju kraj ove nesvakidašnje sezone, stojim još malo pod krošnjom osušenog drveta na Katarini i posmatram more sa puste terasice plažnog bifea koji je u obliku belog sanduka postavljen na travnjak kod tog drveta pre nekoliko godina. Serđo je tada besneo, mislim da je to bilo 2017, taj mu se potez, uklanjanje stola i postavljanje terase od veštačkih dasaka, posebno nije svideo od svih Maistrinih izmišljotina koje vode u blistavu turističku budućnost. Vodio me do tamo, to je 70 metara od mesta gde se moja žena i ja kupamo. Vidiš, pokazivao je rukom, vidiš, tu je bio stari stol od kamena, sjećaš ga se?! Gledao sam tada, pre tri godine, tu konfekcijsku terasicu od plastificiranih dasaka otpornih na kišu, nisam mogao da se setim stola koji je tu stajao navodno do prethodne godine, sve to kad se jednom promeni izbledi u čoveku momentalno. Onda mi je Serđo opisivao taj sto, pokazivao na krošnju u visini, i da... polako sam se prisećao sivog, patiniranog kamenog stola koji je do prethodne godine boravio ispod tog drveta kao neki stari znak. Tu sam, govorio je tada Serđo, povijao kćer, pokazivao je rukama dužinu od oko pola metra, ćerkin uzrast. (Ćerka danas ima 14 godina, prelepa devojčica živa kao vatra, samo vitla gradom). Da, rekao sam tada, šta su uradili sa stolom? Serđo je samo odmahnuo rukom i pokazao ka šumi; sto je, polomljen, ostavljen kao hrpa kamenja iza stražnjeg zida hotelskog magacina. A pod zaštitom je zakona, dodao je tada Serđo. Na moj upit o toj zaštiti, on mi je žustro odgovorio da je stol zapisan u arhivskim knjigama Rovinja, sa slikom, da je on gledao te knjige. I tako sada, leta 2020, odlazim da proverim da li je sto i dalje tamo; gusto napadale suve borove iglice toplo me bockaju po tabanima dok zalazim iza masnog zida i gle: sto je tu, u komadima koji kao da su preživeli zemljotres, strovaljen u senku svojih nekadašnjih dana, u bekstejdžu blistave rovinjske bine elitnog turizma, izložen galebovim nogama da po njemu hodaju a istini za volju uvek je to i bio, za galebove nema prepreke. Ono što se ove godine promenilo je to da se to ogromno mediteransko drvo kožnatih listova koje je nekadašnjem stolu decenijama davalo hlada ove zime osušilo. U Maistri verovatno, u žurbi projektovanja novih izvora profita, to zimus nisu ni primetili... a svetska zaraza je potom učinila da terasa opusti. Tišina je teška samo za onog ko ume da je čuje.

Rovinjska turistička uzdanica koja bi trebalo da bude potrošačka Meka ovog grada, ulica Karera (Via Carera) zvala se nekada ‒ Beogradska. Preimenovana je još osamdesetih po karioli, prostim drvenim kolicima kojima su težaci, niz tu ulicu, dovozili robu u grad. U Kareri su najviše cene najma poslovnog prostora, jer tu su, ili bi tu trebalo da budu, najbolje radnje. Neshvatljivo zbog spomenutih ambicija Rovinja ka boljim gostima, ulica je sve do pre desetak godina imala podlogu od velikih komada starog kamena, sa zakrpama ispucalog asfalta i nekakvog kržljavog betona, sve dok u velikom zamahu koji je nas Beograđane podsećao na renoviranje Knez Mihailove iz 1987, nije renovirana kompletno, sa kopanjem tri metra u dubinu i zamenom svih instalacija od Rimljana do danas. Sada je Karera u belim pločama od kanfanarskog kamena, ali sa karakterom radnji koje asortimanom i čitavim štimungom neodoljivo podsećaju na tršćanski Ponte Roso iz zlatnih sedamdesetih 20. veka. S tim što je, ruku na srce, Ponte Roso bio Peta avenija za Kareru. I pored pomenute visoke cene zakupa, Karera je, valjda i zbog arhitekture, tih niskih plafona, uskih, zakrivljenih ulaza i duboko ukopanih prizemlja, zadržala ukus neke orijentalne kasabe kakve je opisivao Andrić koji je kao što znamo bio specijalist za Bosnu 18. i 19. veka.
Tužno je hodati tom sjajnom, osvetljenom ulicom, koja izdaleka podseća na italijanske gradove, u kojoj, međutim, iz blizine morate da gledate jeftine krpe kako lelujaju na žičanim ofingerima okačenim na eksere i zarđale kuke, svu tu plastiku i banalnu jeftinoću koja odgovara varošima u pasivnim krajevima a ne gradovima koji gaje svetske ambicije spram turističkog dohotka i plemenitosti roda gostiju koji ovde treba da sviju svoje letnje gnezdo. Takvoj željenoj klijenteli Rovinj do danas nije uspeo da ponudi nijednu elitnu kockarnicu, ako se u kockarnice ne računaju dva zadimljena, mračna automat kluba gde zalutali gubitnici potežu ručke i otpijaju oštra pića.

I tako, lišen svojih prirodnih korena i veza sa ljudima koji su ga načinili, (danas bi Antonije, Mihiz i kompanija bili verovatno isterani iz bašte hotela Katarina pa nek se kartaju na suncu kad neće da jedu), moralno bankrotiran i ozlojeđen na svoje goste koji su, je li tako, loši gosti, duše pogubljene u lavirintima željenog visokog turizma i niskog profila sopstvene ponude i svesti o ugostiteljskoj etici, čekajući kao Pepeljuga neke bolje goste koji će doći, koji moraju doći jer Rovinj tako želi, ne mareći za logiku koja kaže da ne možeš imati ulcinjsku ponudu i očekivanja Monte Karla, Rovinj ovog leta 2020. teče svoje turističke dane u tišini lišenoj italijanskog dovikivanja i dogovaranja o tome šta će se jesti, mangiare, mangiare, mangiare... lišen bilo kakve posebne atmosfere koja bi mogla da krasi ovakav grad, pretvoren u puki industrijski kompleks za sticanje profita bez obaziranja na etički kontekst tog turističkog profilisanja izvedenog po makijavelističkom principu po kom cilj opravdava sredstva.

Poslednjeg dana se sa Serđom, žena i ja, pozdravljamo na molu; vratićemo se sa jednim beogradskim prijateljem koji ovuda plovucka starinskom trabakulom kupljenom opet od nekog svog rovinjskog prijatelja. Serđo nam želi srećan put, da se vidimo dogodine, znate već... I sad je već veče, odlučujem se da pre povratka poslednji put zaplivam, sunce već zalazi. Dok ronim duboko, tamo gde je voda hladnija, i izranjam, vidim Serđov čamac kako zaokreće iza mola, vraća se u grad. Daleko smo, ali ja izdižem ruku iz vode, mašem kao davljenik, kao da mi treba ta slamka. Samo da mi odmahne, Bože, samo da mi Serđo odmahne. Čamac je daleko, i već će zaokrenuti kada se više nećemo moći ugledati, i tada... tada Serđo vidi moju ruku i visoko diže svoju, evo već i belog šešira u vazduhu i čamac polako odlazi od mene. Dobro je, mislim dok plivam nazad na obalu, i otvarajući oči pod vodom buljim u morsku vodu koja mi nudi izvitoperene oblike podvodnih stena, dobro je. Imaćemo gde da se, naredne godine, vratimo.