Kako je Grenland primio hrišćanstvo

Najstarija istorija Grenlanda, zapisana u slavnim vikinškim sagama, govori i o sudbini Leifa Eriksona, sina Erika Crvenog, po kojem je kompanija Erikson dobila ime.

Tog vrlog Vikinga norveški kralj je zamolio da proširi hrišćanstvo po Grenlandu, ali se on na putu kući izgubio. 

Da odredište nije uvek cilj, njegov život najbolje svedoči. Tako izgubljen, uspeo je da spase posadu jednog trgovačkog broda sigurne smrti, te su mu nadenuli nadimak „Erikson Srećni“, a on je, nemajući pojma gde se nalazi, odlučio da opravda nadimak i nabasao na do tada nepoznato tlo – današnju Kanadu, te postao prvi Evropljanin koji je kročio na tlo američkog kontinenta, pet stoleća pre Kolumba! 

Istoričari tvrde da je u ovoj „zemlji zelenih pašnjaka“ – Vinland, osnovao naselje, ali su detalji o tom njegovom pohodu, u skladu sa Eriksonovom sudbinom, izgubljeni tokom milenijuma. 

Preko majke do crkve

Erikson je rado poslušao svog kralja i među svojim sunarodnicima na Grenlandu širio hrišćanstvo. 

Najteže je uvek bilo biti pop u svom selu, pa ga rođeni otac, koji je vladao tim naseobinama, nije uzimao za ozbiljno. 

Kažu da su majke i pre više milenijuma bile osetljivije na molbe sinova nego očevi. U Eriksonovom slučaju to se pokazalo tačnim, pošto je majku Tjodhildu uspeo da ubedi da primi hrišćanstvo. 

Majka se na glavu popela svom mužu, koji je postajao samo još tvrdoglaviji, a legende pričaju  da je ona bila toliko uporna da se zaključala u sobu i odbila da mu daje pristup ženskim čarima sve dok se ne predomisli ili joj barem ne dozvoli da sagradi crkvu! 

Očajni Viking morao je da potpiše kapitulaciju pred tvrdoglavom ženom, ali ne potpunu: pristao je da sagradi crkvu, ali dalje od naselja i na takvom mestu da je on iz svoje kuće i dvorišta ne vidi.

Sedam kvadrata za Hrista

Bilo mi je žao tog čoveka. Odjednom mi više nije bila toliko strašna njegova grubost, upornost, snaga. Jedan od najhrabrijih i najpoznatijih Vikinga u istoriji morao je da poklekne pred svojom ženom, pa čemu onda ja da se nadam?! 

Ovu najstariju crkvu i prvo vikinško naselje na Grenlandu arheolozi su otkrili tek početkom šezdesetih godina prošlog veka. Setih se aforizma mog prezimenjaka, književnika Petra Lazića: „Arheolozi tragaju za ostacima ranijih kultura kao da ostaci današnje kulture nisu dovoljni.“

Graditi bilo šta na Grenlandu ni pre hiljadu godina, ni danas, nije lak zadatak. Mnogo ljubavi, upornosti i snage bilo je potrebno da se podigne ova prva crkvica. 

Pod su popločali divnim crvenim kamenom koji otkriva tačnu unutrašnju površinu ove svetinje: dva puta tri i po metra! 

Istoričari tvrde da se na tako malom prostoru gurkalo i po više od dvadeset ljudi. Oko drvene konstrukcije bili su nabijeni slojevi zemlje sa travom.

Vrata u brdu

Uputili smo se ka rekonstruisanom vikinškom naselju gde se može ući u repliku stare crkve i jedne vikinške kuće. Svi objekti, u osnovi od drveta, delimično su ukopani i spolja u potpunosti obloženi isečenim komadima zemlje sa travom radi bolje izolacije. 

Slojevi zemlje nabijeni su skladno, kao kolačići i palačinke koji se vremenom spajaju. Trava nastavlja da buja i u potpunosti prekriva krovove i deo spoljašnjih zidova, pretvarajući objekte u brdašca, koja kao da su spontano izrasla iz zemlje. Divan i originalan način gradnje! 

Ulazim kroz vrata kao da ne ulazim u kuću već u unutrašnjost brda… 

U rekonstrukciji nekadašnje kuće Erika Crvenog napravljen je konfuzni muzej u kojem su spojeni predmeti i tradicije Vikinga i Inuita. 

U toj papazjaniji teško mi je bilo da raščivijam šta od predmeta pripada Inuitima, a šta Vikinzima. 

Dvor bez ključa

Na zidovima je postavljeno mnoštvo inuitskog pribora za lov, često vešto i inventivno napravljenog.

Tu je i razboj za tkanje, verovatno jedan od najvažnijih izuma u istoriji, ali sa pomoćnim priborom (snovalo, češalj, kukica, rastegljivač) napravljenim od ogromnih komada ribljih kostiju!

Kuća se sastoji od predsoblja koje služi kao kuhinja, glavne sobe sa ognjištem u kojoj živi i spava i po desetak duša i jedne minijaturne sobice, veličine koliko krevet u njoj, u kojoj spava vladar sa suprugom. 

„Ovako je izgledala tipična vikinška kuća, a ovako ženska soba, u koju se Tjoldhilde zaključala. Tada nije bilo ključeva, legenda tvrdi da je ona, kada su kuću gradili, tražila da se u ovoj sobici napravi posebna drvena sklopka koja omogućava da se prostorija zaključa iznutra.“

Iznad predsoblja nalazi se galerija na kojoj su spavala deca, zato što je ta galerija iznad kuhinjske vatre i tu je naročito toplo. Sem intime vladara i vladarke, sve ostalo je otvoreno i javno, svi poslovi, ceo život zasnovan je na grupnom deljenju dobra i zla. 

„Obrati pažnju na metalne držače za vrata“, reče mi vodič. „Gvožđe je tada bilo naročito retko, uglavnom donošeno iz Norveške. Na Grenlandu nema ove rude. Po nekim nevešto kovanim predmetima, naslućujemo da su Vikinzi, možda, i ovde imali svoju kovačnicu.“

„Ali ja sam video inuitske predmete od gvožđa u nekim muzejima“, rekoh. „Da li su gvožđe preuzeli od Vikinga?“

„Pre više od deset hiljada godina jedan meteor zario se u dubine večnog snega i leda. Naši preci, neustrašivi istraživači ledenog prostranstva, pronašli su taj meteor pre oko 1.200 godina. Otkrili su da sadrži čvrstu supstancu vrlo pogodnu za pravljenje šiljaka za oruđa.

Tako da su oni koristili gvožđe 200-300 godina pre dolaska Vikinga i njime i trgovali – ovakva oruđa pronađena su na udaljenosti od više hiljada kilometara, sve do delova severne Kanade.“

Meteorom u lov na foke

Zamišljam davnašnje Inuite kako otkrivaju ostatke meteora, od njega prave oružje, zatim po ogromnom ledenom prostranstvu i okeanu love bele medvede, kitove i foke… 

Od kože foka prave čizme, delovi fokine utrobe zgodni su za šivenje torbi, što sve mogu da vidim u ovoj kući-muzeju.

Kada ulove belog medveda, oderu ga i bukvalno ulaze u njegovu kožu, koju samo prekroje u odelo. Kada se obuku za izlazak, izgledaju kao čovekoliki medved, tako da im jedva nos i oči vire iz medveđe kože. 

Zatim posećuju jedni druge, prelaze ogromne udaljenosti po ledu, snegu i minusu od kojeg se vrti u glavi, da bi zatim, uz ognjišta, u svojim igloima ili kamenim kućicama, razmenjivali legende, bajke i – delove meteora!

Nevidljiva sela

Vijugavi usamljeni put, jednako usamljen kao ledena santa na fjordu, ukrašava predeo. 

Na vrhu obližnjeg brda od dve palete napravljena je improvizovana klupa. Prefarbana je plavom bojom samo delimično i prilično nevešto. Izgleda da je farbe nestalo na pola posla, a nova iz Danske stići će za koju godinu... 

Čitav niz belih cvetova prati put, prkosi zimi i uklapa se u boje trave, fjorda i neba.

Linije puteva celog sveta naročito me privlače, pa zastajem, hodam, fotografišem. Njihova vijuganja i beskraji osvojiše moju dušu, pa mi je fotografisanje puteva postalo hobi.

Na ogromnom, grubom prostoru ljudske naseobine deluju neobično veštačke i privremene. 

Jedino su trajna stara vikinška i inuitska zdanja. Inuitski domovi se, zapravo, izdaleka ne vide. Ma, jedva se primećuju i kad ste pored njih! 

Kuće su uglavnom od poređanog kamena ukopanog u zemlju, i samo malo vire iznad trave, koliko da imaju prozor. 

Izvolite kroz rupu

Dok vikinške kuće izgledaju kao brdašca sa dimnjakom, inuitske izgledaju kao gomila kamenja sa prozorom! 

Njihov krov je u potpunosti prekriven travom, kao i veći deo zidova. One nemaju ulaznih vrata. Ulaz je rupa u zemlji nalik povećoj rupi za lisice, koja se nalazi nešto dalje od objekta. 

Tu počinje tunel kroz koji je svaki pridošlica morao da propuže četvronoške da bi došao do glavne prostorije u kojoj se živi. 

Čini mi se da je tu bilo i zaglavljivanja možda i sa smrtnim ishodom, jer su prolazi izuzetno mali. To je urađeno kako bi se sprečilo gubljenje toplote, prilikom izlaska iz doma ili ulaska, tokom teških zimskih meseci. 

„Ljudi su zimi retko izlazili. Obično bi sagradili kuću i ostajali u njoj i po šest do deset meseci. Nisu se kupali. Unutra je smrad bio nesnosan“, kaže moj vodič i dodaje: „Kada prođe zima, onda jednostavno skinu deo krova i tako izađu i luftiraju kuću".

Kažu da su ovde porodice naročito povezane i da je zajedništvo snažno. Pošto je klima blaža nego na severu Grenlanda, na pašnjacima se mogu videti stada ovaca koje zapanjeno gledaju svakog posetioca. 

Zelena trava Grenlanda mog

Zbunjenim i lenjim pogledom, dok preživaju zalogaje, kao da mi poručuju: „Zar i ti, kukavna ti majka, zaluta u ove predele?! Hoćeš malo grenlandske travice?“

Jedna ovca se popela na sam vrh brda i gleda u mene i predeo kao beogradski Pobednik na ušće. U daljini traktor obrađuje zeleno polje, sakuplja im seno za zimu. Traktor i to polje su previše uredni, gotovo nerviraju svojom čistoćom i zategnutošću svake svoje linije.

Obilazim još jedan spomenik. Metalni Viking na najvišem okolnom vrhu, simbol ovog mesta čije ime nikako da upamtim, zapravo je spomenik Laifu Eriksonu, obučenom u srednjovekovnu mušku haljinu. 

U blizini napuštena poljoprivredna mehanizacija deluje kao odlična pozadina za snimanje nekog apokaliptičkog filma u stilu „ljudi su pomrli i ostavili za sobom gvožđurije, inače priroda je baš lepa i deluje kao da nikada nisu ni pravili haos planetom“.

Ostao je još sat do ponovnog dolaska brodića koji je napravio turu po okolnim mestima i sada se vraća u Nasarsuak. 

Odlazim zapitan šta je bilo prvo: kokoška ili jaje? Ko je na Grenland stigao prvi? Vikinzi ili Inuiti? 

Odlazim, a kuće ušuškane u zemlju i prirodu pojavljuju mi se pred očima kada zatvorim oči, kao i ta jedna, usamljena, ledena santa.

U društvu ledene sante

Pored info-centra ugledah divnu padinu koja se pretvara u šljunkovitu plažu. Bacio sam ranac i uživao u prirodi. 

Bi mi hladno od same pomisli da bi se na ovako divnoj plaži neko možda mogao okupati! Čak sam uhvatio bežični internet – ostalo mi je uplaćeno još desetak minuta! 

Taman da pročitam malo vesti iz Srbije i javim se roditeljima. 

Zatim utonuh u svežu grenlandsku travu, obasjan suncem (ali i dalje obučen kao na skijanju) i srećan kao retko kad. 

Za samo sat vremena, zubati sunčevi zraci su zacrveneli moje lice. 

Činilo mi se da više nismo usamljeni ni ja, ni ledena santa koja je plutala mirno tačno ispred mene. 

Da je sve oko nas, da smo i mi – lepota Božja. Osećao sam se kao najbogatiji čovek na svetu.