Biljke sa dva lica – lekovite i otrovne

Pošto se često dešavaju i slučajna trovanja iz neznanja, uvek je korisno pažljivo se informisati o biljkama koje rastu oko nas.

Ricinus

Zahvaljujući veoma dekorativnom izgledu, ricinus se često sadi u dvorištima. U našim klimatskim uslovima može da dosegne visinu i do četiri metra, a u Africi, gde mu je postojbina, dostiže i 30 metara.

Međutim, kako naglašava Momčilo Antonijević, novinar i narodni travar, ricinus je izuzetno otrovna biljka, možda i jedna od najotrovnijih nama poznatih.

„Lektin ricin koji sadrže semenke ricinusa je 6.000 puta otrovniji od cijanida i 12.000 puta otrovniji od otrova zvečarke. Ali, upotreba ricinusovog ulja je sasvim bezbedna za ljude jer se tokom prerade zagreva i ricin se potpuno gubi. Međutim, jako je opasno jesti semenke, posebno ako vam taj ricin dospe direktno u krvotok kao što se dogodilo u čuvenom 'kišobran' trovanju 1978. godine“, navodi gost Jutarnjeg programa.

Sreća u nesreći je da se ricin teže resorbuje iz probavnog trakta, odnosno ako pojedemo semenku. Ipak, ukoliko se nekome dogodi da je slučajno proguta, trebalo bi da se odmah obrati lekaru, napominje narodni travar.

Oleander

Oleander je takođe popularna ukrasna biljka i možda su njena otrovna svojstva najpoznatija i najčešće ukrašava balkone i dvorišta.

Ova biljka sadrži kardiotonične heterozide koji mogu biti lek za srce, ali je razlika između terapijske doze i otrovne doze, izuzetno mala.

„Nikako se ne preporučuje lečenje bilo koje bolesti oleandrom, ili lijanderom kako je takođe poznat kod nas", naglašava Antonijević.

Đurđevak

U istu grupu biljaka spada i đurđevak koji mami svojim opojnim mirisom. Kristijan Dior ga je posebno voleo u svojim parfemima, ali i on sadrži kardiotonične heterozide koji se nešto brže razlažu u našem organizmu, pa je đurđevak nešto manje otrovan od oleandra i digitalisa.

Ali nijednu od ove tri biljke nikako ne treba upotrebljavati.

Velebilje

Bobice velebilja liče na trešnje i ukusom podsećaju na njih. Rastu u šumama i dešava se da se ljudi kada ožedne najedu ovih bobica, što se vrlo često završi fatalno.

Poslednje masovno trovanje velebiljem je bilo u Francuskoj kada su se deca na izletu najela ovih bobica.

Velebilje je izuzetno otrovna, ali i izuzetno lekovita biljka. Sadrži određene alkaloide, između ostalih i midrjatične, koje šire zenice; i atropin koji se koristi u medicini za širenje zenica dobija se od ove biljke.

Pored atropina, u medicini se koriste i drugi alkaloidi iz velebilja za različiti dijapazon oboljenja jer deluju na naš autonomni nervni sistem koji kontroliše sve naše nevoljne radnje.

„Velebilje, lat. Atropa belladona, bilo je naročito popularno u Veneciji u 16. veku jer se smatralo da su oči lepše kada su zenice proširene, što je damama iz tog doba pričinjavalo brojne teškoće“, napominje Antonijević.

Čemerika

U Srbiji rastu dve vrste, bela i crna čemerika i nekada se upotrebljavala u narodnoj medicini. Ljudi koji sakupljaju lekovito bilje posebnu pažnju bi trebalo da obrate u prolećnim mesecima jer ju je jako lako pomešati sa lincurom. Tek kada procvetaju, pošto lincura ima žut cvet, onda ih je lako razlikovati.

„Čemerika bi verovatno bila jedan od najboljih lekova protiv povišenog krvnog pritiska da nije toliko otrovna i da nije toliko mala razlika između terapijske i smrtonosne doze“, naglašava narodni travar.

Bunika

Bunika je rođena sestra velebilja i kao i tatula, izaziva halucinacije. Zbog atropina oni koji su se „najeli bunike“ imaju osećaj kao da im raste perje ili dlaka, da lebde ili lete. Ova biljka se nekada koristila upravo zbog halucinogenih efekata.

Tatula

Pošto bunika i velebilje rastu na planinama i nije ih lako naći, treća članica njihove porodice je posebno opasna jer raste u gradskim sredinama, naglašava Momčilo Antonijević.

Tatula (lat. Datura stramonium) jedna je od najopasnijih i najotrovnijih biljaka koja raste na našim prostorima. I ona sadrži troponalne midrijatične alkaloide koji deluju na naš autonomni nervni sistem.

Otrovni su svi delovi biljke – i cvet, i list, i seme, i koren, ali ona ima svoje mesto u gradskom ekosistemu i možda je ne bi trebalo uništavati već upoznati.

„Početkom veka je postojao običaj da se seme tatule stavlja u rakiju i to se zvala 'medena rakija' i koristila se u slučajevima poput 'Ivkove slave', kada vam se gosti uvale u kuću pa neće da odu. Postoje zabeleženi slučajevi da se u Gruži desila masovna halucinacija, i mada je bio sneg do kolena, gosti su izašli da kose i skupljaju seno, pa su ih nekoliko dana sakupljali i nije se lepo završilo“, kaže sagovornik Branka Veselinovića.

Tatula se u medicini posebno koristi za širenje bronhija kod astmatičara, ublažavanja bolova u želucu i mnogih drugih zdravstvenih tegoba. Ali to proizvodi isključivo farmaceutska industrija, ne narodna medicina.

Otrovne, ali korisne

Pomenute biljke jesu otrovne i mogu dovesti i do smrtnih ishoda, ali njih nikako ne bi trebalo uništavati, što neki ljudi iz neznanja i straha čine.

„Samo treba imati svest i ponašati se odgovorno prema njima. Važno je naučiti decu da ne jedu cveće. Vrlo često i odrasli ljudi probaju nešto što im se učini da je ukusno, ali to svakako ne bi trebalo da čine“, napominje Momčilo Antonijević i preporučuje da se pridržavamo sledećih saveta:

– ne jedite i ne stavljajte usta ništa što ne znate šta je;

– ako sakupljate lekovito bilje i naiđete na neku za koju niste sigurni koja je, nikad ne spajajte sa ostalim biljem;

– ukoliko progutate nešto za šta sumnjate da je otrovno, izazovite povraćanje i to najviše pola sata pošto ste progutali. Posle toga uzmite aktivni ugalj i popijte jaku kafu jer se na taj način vezuju otrovi;

– odmah se obratite lekaru. Ako ste svesni čime ste se otrovali, dobro je da to i ponesete sa sobom.