Čitaj mi!

Aleksandar Geljevič Dugin: „Mislim da živimo esencijalno na kraju vremena“

Aleksandar Geljevič Dugin, ruski filozof, književnik i geopolitičar, jedan je od najuticajnijih mislilaca našeg vremena. Kada život posvetimo filozofiji, opredeljujemo se i za društveni angažman. Zato i ne čudi aktivnost profesora Dugina u analizi i traženju odgovora za situaciju u kojoj se nalazi savremeno društvo.

Aleksandar Geljevič Dugin je napisao „Četvrtu političku teoriju“, „Misterije Evroazije“, „Osnove geopolitike“, „Politički platonizam: filozofija politike“ i brojna druga dela.

Posvećen je ideji tradicionalizma. Naglašava da su u dvadesetom veku propale tri velike političke teorije: fašizam, komunizam i liberalizam. Probleme sagledava iz evroazijskog ugla, a vreme u kojem živimo vidi kao potpunu prekretnicu čovečanstva.

Svoju filozofsku misao gradi na temeljima koje su postavili Hajdeger, Hegel, Platon, Aristotel, dakle, ključni nosioci filozofije. Ističe da, prateći misao tih filozofa, brojni mladi intelektualci u SAD i Kanadi prate i njegov rad i sagledavaju probleme na isti način. Tako je njegova filozofija pronašla put i poštovaoce na svim kontinentima.

Predstavljamo vam deo intervjua sa Aleksandrom Duginom.

Na pitanje kako vidi duhovnu situaciju vremena u kome živimo, odgovara:

- Mislim da živimo esencijalno na kraju vremena. Možda je u biti da u svakom vremenu živimo kao na kraju, jer čovek je ograničen i određen smrću. Smrt određuje ljudski život i to je imanentno svim civilizacijama. Postoje i različite vrste kraja. Ali sada se približavamo ključnom trenutku za istoriju čovečanstva.

Pre sto godina, u delu „Sumrak Zapada“, Osvald Špengler je govorio o kraju zapadne duhovnosti, kraju uma. Da li je dvadeseti vek, sa dva svetska rata, bio samo priprema za vreme u kojem živimo - za kraj onog što smo do sada nazivali istorijom čoveka - i da li je taj kraj utkan u suštinu naše civilizacije?

- Taj kraj vidimo na različite načine. Hegel to vidi kao kreaciju eshatološke umne monarhije, tj. to je vrhunac istorije, njen ispunjeni kraj, ispunjenje smisla istorije. Đovani Đentile je to video u kontekstu fašizma, te ideje. Ostvarenje toga vidimo i kod Marksa u komunizmu. Sa Fukujamom imamo liberalnu interpretaciju kraja, odnosno dovršenja.

Ako dođemo do Špenglera i Hajdegera, onda imamo drugačije tumačenje kraja. Na primer, Hajdeger misli da se odlučuje o sudbini logosa, odnosno o racionalnosti zapadnjačke civilizacije, da čovečanstvo odlučuje da li će živeti autentično ili ne. Ukoliko izaberemo neautentičnost, to će biti kraj čovečanstva.

Hajdeger je gotovo ubeđen da je pogrešna odluka već doneta i da nas samo Bog može spasti. To se naročito ispoljava sada u posthumanizmu, sa robotima, sajber tehnologijom. U tome se vide znaci kako će izgledati kraj čovečnosti i budućnost. To neće biti apsolutni kraj, već kraj onoga što smo do sada smatrali čovečnim, ljudskošću.

Šta nas to čini čovečnim prema Hajdegeru i drugim filozofima?

- Nije lako odgovoriti na to pitanje. Biti čovečan ne znači da vam je to dato tek tako i da je zagarantovano, to je vrlo kompleksan proces. To je više pitanje nego odgovor. Po mom mišljenju, a ja sledim Hajdegera, biti čovek znači biti tu, odnosno biti između. Prema Hajdegeru, to između znači istrčavanje u susret smrti. Mi smo definisani tim odnosom prema smrti, to je način bivstvovanja. U posthumanizmu žrtvujemo smrt i prigrabili smo besmrtnost.

Da li time što se odričemo naše suštine gubimo i slobodu? Da li se to dešava i zbog tehnološkog progresa?

- Tehnologija je metafizički problem. Tehne u antičkoj Grčkoj znači umetnost. I sloboda je metafizički problem i to je teško definisati. U posthumanističkom svetu gubimo slobodu, ali možda smo je već odavno izgubili. Prema Hajdegeru, autentična egzistencija podrazumeva odnos prema smrti i dublje razumevanje konačnosti. Ako izgubimo taj odnos prema našem sopstvu, već smo u posthumanizmu i već smo izgubili slobodu.

Već smo roboti. Ako smo izgubili tu autentičnost, kraj je već tu i prešli smo liniju, već smo u negativnoj budućnosti. Zato je pitanje kada budućnost počinje. To je već vrlo zanimljiva metafizička situacija. Možda je ona već iza nas, ta granica je pređena. Tako da, kad postavimo pitanje čovečnosti, ljudskosti, slobode, to su prava metafizička pitanja.

I vrlo lako ta prava pitanja i odgovore možemo zameniti nekim mehaničkim formulama ili algoritmima. A to upravo radi liberalizam danas. Kada danas postavimo pitanje šta je sloboda, odmah dobijamo kompjuterski odgovor, odnosno da je sloboda da budete liberalni. Ako ste liberal, vi možete da budete slobodni, da koristite slobodu da budete liberalni. Ako bi neko upitao - „A da li bih ja mogao da ne budem liberalista?“ - odgovor bi bio negativan. U današnjem svetu morate biti liberal, što se podrazumeva kao sloboda. Kada to tako postavimo, pitamo se - gde je tu sloboda?

Istorija liberalizma, nastanak ideje liberalizma je dug. Da li liberalisti znaju šta taj pojam tačno znači?

- Oni misle da samo oni znaju šta znači pojam liberalizma i slobode. Apsolutno su ubeđeni da je njihovo poimanje slobode postavljeno tačno i za sva vremena. To je vrlo zanimljiv pristup jer su otvoreno pitanje slobode zamenili konačnim poimanjem slobode, tako da niko više ne postavlja pitanje postojanja slobode - da li ona zaista u svetu postoji - što je potpuno van ideje liberalizma.

Čini se da se i suština demokratije, u njenom izvornom značenju iz antičke Grčke, danas gubi. Da li možemo da živimo i ostvarimo slobodu bez demokratije?

- Mislim da demokratija nije sve i da čovek može da živi unutar i van demokratskog sistema. Tačnije, demokratija - kako su je shvatali u antičkoj Grčkoj - jeste pravo čoveka da bira. A glavni, suštinski izbor jeste da imate pravo da prihvatite ili da odbacite i demokratiju. Bez tog prava na izbor nema ni prave slobode, ona nije moguća.

Njihovo razumevanje demokratije podrazumeva etablirani politički sistem koji može da koegzistira sa drugim sistemima. Demokratija je bila rešenje za Atinu ili Korint, ali to je bilo moguće kao rešenje u jednom vremenu, za neki polis ili prostor, isto kao što su bile moguće tiranija, aristokratija, monarhija...

Dakle, reč je o više političkih rešenja, tako da čovek ima pravo da prihvati demokratiju, ali isto tako i da je odbaci. I baš bez te mogućnosti prihvatanja ili odbijanja, dakle izbora, nisu moguće ni demokratija ni sloboda. Atinjani su prihvatili demokratiju kao sistem, dok su Spartanci izabrali aristokratiju. Ni kod Aristotela ni kod Platona demokratija nije cenjena. U modernom, savremenom društvu nemamo pravo da uopšte dovedemo u pitanje demokratiju, što nije suština demokratije, tako da sada živimo u nekoj vrsti liberalnog totalitarizma.

Poslednjih godina suočavamo se sa pitanjem krize kapitalizma. Brojni su filozofi, sociolozi, teoretičari koji tu krizu podvlače. Jedni smatraju da će rešenje biti u socijalizmu. Prošle godine bilo je dosta teoretičara koji su tvrdili da će kapitalizam preći u oblik feudalizma. Šta vi mislite o tome?

- Pre svega, mislim da je sam kapitalizam kriza. Mi ne živimo u krizi kapitalizma, već u krizi čije je ime kapitalizam. Dakle, kapitalizam nije nešto što je sada u opasnosti, već je sam kapitalizam najveća opasnost. Kapitalizam je kao eshatologija. To je kraj. Kada je kapitalizam uspostavljen, to je bio kraj civilizacije. Za mene je kapitalizam kao neka vrsta kuge koja je došla i počela da uništava čoveka, ono ljudsko u njemu.

Kada smo sve sveli na kvantitet i na materijalno, izgubili smo suštinu bića. Ne verujem da socijalizam može da bude rešenje jer je i sam prilagođen tom materijalističkom svetu kapitalizma i onome što on nudi, unutar je njega. Ne možemo graditi spas na grehu. Dakle, moramo da pređemo stanje kapitalizma, njegove korene.

Onog trenutka kada smo prihvatili progres, naučno-tehnološki razvoj, materijalizam i svrgnuli Boga, mi smo već doneli odluku, a to je da ne živimo autentičnom egzistencijom. Ali što se tiče feudalizma i tog povratka na staro, mislim da je srednji vek bio poslednji period kada su postojali ljudsko dostojanstvo, tradicija, vrednosti, religija (i još možda u periodu renesanse).

Ukoliko želimo da savladamo modernost i kapitalizam, moramo se vratiti prethodnom onako kako to predlaže Nikolaj Berđajev ili otac Pavel Lorenski - vratiti se religijskom, platonističkom, transcendentnom i aristotelovskom poimanju stvari i suštine, fenomenologiji i filozofiji Hajdegera. Tako možemo promeniti modernost iznutra, a ne spolja.

Vi ste u Evroazijskom pokretu, zastupate tu ideju. Da li sam pojam evroazijskog ima dodirnih tačaka sa onim što nazivamo vizantološko nasleđe?

- Evroazija je koncept koji je definisan još pre sto godina. Osnovali su ga ruski emigranti koji su došli u Jugoslaviju, Čehoslovačku, Nemačku i druge evropske zemlje. Oni su želeli da shvate pravo značenje i suštinu ruske kulture i civilizacije. Došli su do spoznaje da se Rusija ne može posmatrati samo u sklopu zapadne kulture, ali ni samo kao deo Istoka i istočnih društava.

Rusija je nešto posebno. Ona je pola Istok, pola Zapad. Ona je pravoslavna, hrišćanska zemlja, ali u isto vreme u njoj žive i brojni drugi azijski identiteti, kulture i religije. Tokom osamdesetih godina razvijao sam model u kome pokušavamo da spasemo taj kontinuitet različitih kultura, presovjetske i postsovjetske Rusije, bele i crvene Rusije.

Evroazija je zapravo identitet Rusije, a ne neka ideologija. Zato što je Rusija sve to. Vizantijska kultura i tradicija imaju veliku ulogu u svemu tome. Mi tu vizantijsku tradiciju delimo sa Srbima, Grcima, Bugarima... Mislim da evroazijski koncept predstavlja potpunu otvorenost za sve kulture i religije, te da on ne spada ni u jednu vrstu nacionalizma.

Sličnu mešavinu kultura, religija nalazimo i na Balkanu, samo je reč o mnogo manjem prostoru. Zato i osećamo bol kada vidimo šta se događa u Srbiji, kada vidimo vaše patnje kroz istoriju, koje su povezane sa našom istorijom. Bio sam više puta u Srbiji i volim Srbiju i vaš narod. Svaki put kada neprijatelj nije mogao da dosegne do Rusije, vi ste bili na udaru. Iskreno osećamo vašu bol i gajimo veliku zahvalnost za sve što ste kroz istoriju proživljavali.