Da li su čula jedno od ogledala mozga

Postoji deset osnovnih mirisa: 1) mirisni  (cvetni, jasmin i parfemi); 2) voćni (sve osim limuna, limete i pomorandže); 3) citrusni (mirišu oštro i sveže: limun, narandža); 4) nana i pepermint (mentolski, sveže i hladno, eukaliptus, kamfor); 5) oštri (plavi sir, dim cigarete, mravlja kiselina i dr.); 6) miris na pokvareno (trulo meso: tioli, amini, dietilamin i dr.); 7) slatko (bogata, topla, kremasta i lagana aroma: čokolada, vanila, karamela i slad); 8) hemikalije (amonijak, belilo i dr.); 9) drvenasti i smolasti (borovina, sveže pokošena trava, plesni, izgorelo i zadimljeno); 10) prepečeni i orašasti (kokice, puter od kikirikija, bademi).

Pet je osnovnih ukusa: 1) slano (prisustvo jona natrijuma); (2) slatko (šećeri, glikoli, alkoholi i dr.); 3) gorko (kofein, nikotin, kinin, strihnin), proizvode ih biljke usled akumulacije gorkih supstanci (polifenoli, flavonoidi, izoflavoni i dr.) kako bi se odbranile od biljojeda i patogena; 4) kiselo – koncentracija vodonikovih jona (znak nezrelog voća i pokvarene hrane usled fermentacije); 5) „umami" je ukus amino-kiselina (L-glutamat i aspartat, mononatrijum-glutamat) u proteinima kao izvor azota (meso, sirevi, pečurke, začin soja sosa i dr.)

Mirisna (olfaktorna) funkcija može biti dobar pokazatelj kako mozak stari, i parametar napredovanja neurodegenerativnih bolesti. Otkrivanje slabosti olfaktivnog sistema je važno za pravovremenu dijagnozu i rano lečenje neurodegenerativnih bolesti, te se može reći da je oslabljena mirisna funkcija biomarker za pravovremeni neuroprotektivni tretman, kaže prof. dr Olivera Stanojlović, redovna profesorka u Institutu za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Mirisna disfunkcija se manifestuje dugom latencijom, otežanom identifikacijom ili gubitkom čula mirisa (anosmija) usled slabog prijema i obrade stimulusa u olfaktornim receptorima, problema u olfaktornim neuronima, putevima ili moždanim centrima. Mnoge bolesti mogu biti povezane s mirisnom disfunkcijom: kongenitalna anosmija (urođeni nedostatak); inflamatorne sinonazalne bolesti (alergijski rinitis, hronični rinosinusitis, polipi u nosu); postinfektivna virusna hipoosmija ili anosmija usled prehlade i gripa (rinovirusi, parainfluenca, koronavirus i Epstajn-Barov virus i dr.), objašnjava naša sagovornica.

Neurodegenerativne bolesti, poput Alchajmerove i Parkinsonove bolesti, kao i povrede mozga usled traume, izazivaju neurosenzorni poremećaj i gubitak čula mirisa. Zabeleženi su olfaktorni deficiti kod pacijenata sa epilepsijom u temporalnom režnju, zatim kod pacijenata sa šizofrenijom i psihijatrijskim poremećajima.

Postoje tehnike i alati za istraživanje hemosenzornih sposobnosti. Elektrofiziološki testovi za ispitivanje mirisa su elektroolfaktogram i olfaktorni evocirani potencijali, koji zajedno sa biopsijom olfaktornog regiona daju puni profil događanja.

Olfaktometrijska procena zavisi od individualnih faktora (starost, pol pacijenta, upotreba alkohola, duvana, kokaina; saradnja pri procenjivanju, kultura, prepoznavanje određenih mirisa).

Noviji dokazi pokazuju da postoji stalan promet ćelija receptora za miris (jedinstvena promena – neurogeneza ili plastičnost) i ukus, te se percepcija ukusa i prepoznavanje mirisa održava usled novog rasta aksona i njihove zamene. Zapravo, posle desetak dana, epitelne ćelije receptora za ukus umiru i zamenjuju ih nove ćelije za ukus.