Moda hoda

U normalnim okolnostima hodanje je među najpotcenjenijim oblicima fizičke aktivnosti, ali nakon perioda izolacije vrednost ove jednostavne i svima dostupne rekreacije postaje sve vidljivija. Posle policijskog časa, šetnja je dobila svojih pet minuta!

Iako se o dobrobitima šetanja oduvek govorilo, čini se da je popularnost ove teme naglo porasla usled mera koje su sprovedene radi zaustavljanja širenja pandemije. Mnogima je ova aktivnost bila uskraćena u potpunosti, a oni su možda i najbolje osetili koliko je hodanje, koje tako često uzimamo zdravo za gotovo, zlata vredna aktivnost.

Izlaskom iz izolacije mnogi su osetili i neku čudnu novu radoznalost za spoljašnjim svetom, jer su osetili kako je kada nam je uskraćen. Pa smo tako naučili i da sa novim žarom i znatiželjom šetamo po sopstvenom komšiluku, primećujući ćoškove koje ranije nismo, zvuke i mirise koje smo nesvesno ignorisali svrstavajući u zajednički koš opšte atmosfere, birajući rute kojima nikada nismo kročili i korak po korak, shvatamo da šetnju potcenjujemo samo zato što je uvek dostižna. Međutim, iako se čini da sada konačno ubiramo dragocene plodove šetnje, postoje načini koji ovu aktivnost mogu učiniti još boljom.

Na prvom mestu, treba se zapitati da li koračamo pravilno. U ovoj sedelačkoj eri ekrana naša tela razvijaju navike koje nisu nimalo zdrave i zbog kojih treba obratiti posebnu pažnju na to kako izvodimo i najjednostavnije fizičke aktivnosti poput hodanja. Brojni stručnjaci u oblasti sporta posvetili su se izučavanju šetanja, nastojeći da objasne kako postići maksimalni učinak šetanjem.

Budući da je hodanje toliko česta aktivnost koja ne iziskuje previše napora, skloni smo da je izvodimo automatski. Džoana Hol, istraživač u oblasti sporta iz Amerike posvetila je karijeru podučavanju ljudi o tome kako da hodaju u skladu sa svojim telom. Svoj program pod nazivom „Aktivno hodanje" razvila je kako bi omogućila ljudima ublaže bolove i posledice oboljenja umesto da ih pogoršavaju. Ona smatra da hodanju treba pristupiti kao bilo kom drugom sportu - uzimajući u obzir da postoje pravilni i nepravilni pokreti i tehnike i da, kao i u svakom drugom sportu, postoji prostor za napredovanje koji se osvaja redovnim vežbanjem. Prvi korak u pravilnom koračanju je svakako osvešćivanje svakog koraka.

Hol ističe da postoje četiri najčešće greške koje činimo prilikom hodanja, koje su uglavnom posledica pasivnog načina života karakterističnog za ljude koji žive i rade u urbanim sredinama. Prva greška je u načinu na koji pravimo korak - prilikom iskoraka, opterećenje treba da nam bude na zadnjoj nozi. Usled previše sedenja, fleksorni mišići kuka se skraćuju i zatežu, zbog čega nastojimo da koristimo prednju nogu u koraku kao pogonsku. Ona objašnjava da pokret koraka treba da bude sličniji pokretu prilikom sličuganja, odnosno da zakoračujemo odguravanjem o zadnju nogu. Znak da korak pravimo pravilno je osećaj pokretanja mišića zadnje lože. „Upotrebljavajte gluteuse i aktiviraćete mišiće trupa", navodi Hol. Uz to, možete prilagoditi i način razmišljanja: fokus treba da bude na mestu iz kog iskoračujete, a ne na mestu na koje treba zakoračite.

Drugi problem se javlja usled nepravilnog pokretanja stopala i skočnih zglobova. Umesto da koristimo fleksibilnost skočnih zglobova - koji kako i njihov naziv govori pružaju mogućnost odskakanja - mi često hodamo „ravno". Kako bi se izbegle nelagodnosti u kolenima, ali i posledice poput krivljenja kičme i ukočenosti ramena, svaki korak treba da sadrži i mali odskok.

Pravilno hodanje, naravno, ne zavisi samo od samog koraka, odnosno nogu. Hol smatra da je treća najčešća greška vezana za položaj glave prilikom hodanja - glave padaju (što ni u prenesenom ni u doslovnom značenju nije dobro). „Kada je glava blago nagnuta unapred, mišići gornjih leđa i ramena moraju da budu zgrčeni da bi je održali u tom položaju", navodi Hol. Krutost ramena i kičme, koja je neizbežna za sve one čiji posao zahteva rad za stolom, ne ublažava se ukoliko se prilikom šetanja glava povija unapred. Dakle, glavu gore i put pod noge!

To što smo evolucijom uspravljeni na dve noge ne znači da su ruke u potpunosti izgubile svoju funkciju prilikom hodanja, iako se često osećamo kao da su one potpuno beskorisne prilikom koračanja, te nas obuzima blaga nervoza ukoliko nemamo džepove u koje možemo udobno da ih smestimo. Čini se da samo oni koji upražnjavaju brzi hod znaju šta da rade s rukama, međutim, taj ukrućeni položaj ruku takođe nije prikladan za običnu „sporu" šetnju. Naime, da bi se mišići ramena i kičme odmorili i opustili najpoželjnije je da dopustite rukama da se slobodno klate pored tela dok hodate. Hol navodi da do ovoga obično dođe spontano onda kada ispravite tri prethodne greške.

Izolacija nas je takođe navela da razmotrimo razliku između socijalne i fizičke distance i da se dovijamo kako da držanjem fizičke distance umanjimo socijalnu. Šetnja se i za to pokazuje kao najbolje moguće rešenje. Iako će se većina nas složiti da hodanje s nekim ne može zameniti zagrljaj, možda treba malo više razmisliti o potencijalu hodanja s nekim. Sigurno ste nekada primetili da kada duže vreme hodate s nekom osobom, vaši koraci nesvesno postaju sinhronizovani.

Istraživanje iz 2012. godine koje su sproveli američki i japanski naučnici, pokazalo je da sinhronizovanost koraka dovodi i do sinhronizacije neuronske aktivnosti kod ljudi. Imajući to u vidu, postaje jasnije zašto se do pre samo pedesetak godina zaljubljeni parovi nisu „smuvavali", već su „polazili" ili „hodali".