Namirnice koje su naši preci jeli još u neolitu poznate su nam i danas

Amaliino polje interesovanja je neolit - period kada su ljudi počeli da pripitomljavaju životinje i uzgajaju biljke.

Upravo su pšenica, ječam, grašak, ali i sočivo ili seme lana, biljne vrste koje Amalia pronalazi na rano-neolitskim lokalitetima. Naši preci su se, međutim, hranili ili pak na drugi način eksploatisali i divlje biljne vrste. 

„To su najčešće bile neke divlje vrste ruža kao što su jabuka, kruška, bobice iz šume. Korovske vrste nisu bile konzumirane, ali nam one mogu dati važne podatke o uslovima u kojima su usevi rasli i o načinu njihove obrade nakon žetve“, dodaje Amalia.

Do ovakvih saznanja dolazi istraživanjem biljnih ostataka koje pronalazi u obliku ugljenisanih plodova ili semena. Proces proučavanja započinje na terenu, uzorkovanjem materijala.

„Arheo-botanički materijal se najčešće dobija flotacijom što je tehnika koja se sprovodi tako što se potapa određena količina zemlje u vodu i tada se lakši karbonizovani ostaci izdižu na površinu vode, zatim se prelivaju preko sita koje skuplja te ostatke. Zatim se oni suše i pakuju, i onda dolaze u laboratoriju gde ih ja analiziram“, ističe Amalia.

Analiza se obavlja posmatranjem kroz mikroskop. Amalia kaže da je bitno  uočiti određene morfološke karakteristike koje su prisutne na ostacima plodova i semenki koje prikuplja, kako bi se utvrdila njihova vrsta ili rod kojem pripadaju.

Da su ljudi i tokom praistorije imali dovoljno znanja o biljkama koje su prikupljali i da su umeli da prepoznaju da li je biljka bezbedna za upotrebu, jasno je na primeru grahorice.

„Danas se ona takođe uzgaja ili prikuplja iz prirode, ali se najčešće koristi za ishranu stoke. Međutim, dokumentovano je da je ona često konzumirana u neolitskom periodu iako ona jeste otrovna, ali ako se pripremi na određeni način, odnosno ako se kuva dovoljan broj sati, ona gubi svoje toksične elemente. Ukoliko se grahorice ne pripreme na pravi način, može izazvati latirozu, neurodegenerativno oboljenje koje dovodi do prestanka kontrole udova“, kaže Amalia.

Iako je Srbija zemlja koja predstavlja važan region za istraživanje rano-neolitskih populacija, ovde je arheobotanika nedovoljno razvijena disciplina, naglašava naša sagovornica i dodaje da je, baš iz tih razloga, njen doktorat osmišljen u okviru zajedničkog međunarodnog mentorstva između Univerziteta u Beogradu i Univerziteta u Bazelu. 

„Tamo postoji veoma dobro opremljena laboratorija i tradicija bavljenja ovakvim poslovima. Baviti se arheobotanikom u Srbiji za sada nije lako zato što postoji veoma mali broj stručnjaka i prikupljenih podataka. Nemamo opremljenu laboratoriju i komparativnu zbirku koja bi meni omogućila da se u potpunosti time bavi“, objašnjava ona.