Patafizika - ozbiljno bavljenje neozbiljnim stvarima

Nedavno smo imali priliku da, svako u svom izolovanom ateljeu, gledamo kultnu predstavu Ateljea 212 „Kralj Ibi". Moje društvo i ja smo se dogovorili da upravo tako provedemo peto veče vanrednog stanja.

Budući da pripadamo generaciji koja nije imala priliku da ovu predstavu gleda uživo, kao i da niko od nas ranije nije išao u virtuelno pozorište s društvom, može se reći da smo imali jedno krajnje neobično iskustvo. Dodavši tome sadržaj samog komada, čini se da je bizarno adekvatnija reč.

Posle pozamašnih količina smeha izazvanog ne u potpunosti jasnim forama, koje su tokom čitave predstave uporno ometale pokušaje da se dopre do nekog dubljeg smisla, svi smo ostali pomalo zbunjeni.

No, najčudnije je što zbunjenost sa sobom nije nosila nelagodu koja je obično prati već neku vrstu bezbrižnosti i nekog osećanja da čovek treba ponekad i da bude zbunjen, te da se samo smeje svojoj zbunjenosti.

Ali, pošto smo takođe generacija „guglaša“, to osećanje nije dugo potrajalo, pa smo napali svoje pretraživače upitima o „Kralju Ibiju“, Alfredu Žariju i sličnim odrednicama kojih smo uspeli da se dokopamo, ne bismo li uspeli da svom razumu malo bolje objasnimo ovu nerazumnu predstavu.

Kalamburi i patafore

Baš nas je tu Žari i čekao, kao verovatno mnoge pre nas. Što se više „guglalo“, to su stvari postajale mutnije. Galimatijasi, kalamburi, patafore i još brojne reči čije se rogobatno značenje naslućuje u rogobatnoj zvučnosti.

Sve to razumnog čoveka može samo da navede da se izbezumi, ali možda ništa više od strašne suludosti pojma patafizika.

Zašto je važno da sada govorimo o patafizici? Ni zbog čega. Baš zbog toga želim da iskoristim priliku da pričam o njoj.

Da bismo uspešnije „nanjušili“ šta zapravo znači ova začudna reč, nije na odmet nanjušiti i čoveka koji ju je izmislio. Francuz Alfred Žari, kako sjajno zapaža autor teksta o njemu Đorđe Kosić na portalu Kultur Kokoška, danas bi se mogao okarakterisati kao hipster - prvenstveno zbog toga što je bio brkati tip na biciklu.

Kao i svaki pravi hipster, bio je sklon umetnosti, i to onoj nekonvencionalnoj. Nešto preciznije - bio je pisac i dramaturg, dovođen u vezu sa pravcem simbolizma i često istican kao preteča dadizma i nadrealizma.

Veći deo svog kratkog života proveo je u društvu svog revolvera, bicikla, „zelene boginje“, kako je tepao Apsintu i svog neizmerno dosadnog i neizmerno zabavnog lika Ibija.

Žarijeva dela, po ugledu na svog tvorca, šokirala su publiku, ostavljala je u rebusu i nelagodi, ali je ujedno i nezaustavljivo terala na smeh.

I to smeh izazvan onim najnižim forama, skarednim igrama reči, plastičnim isticinjem onih delova tela kojih bi trebalo da se stidimo i sličnim primitivizmima koji vređaju ukus „pristojnih“ ljudi.

Međutim, pored tog prvog, očiglednog nivoa smeha, Žari je svoja dela obogatio još jednim, apstraknijim nivoom smešnog.

Taj smeh se budi kao reakcija na kraju - kada shvatite da vam ništa nije jasno po pitanju toga šta je pisac hteo da kaže i kada ste primorani da povučete armije razuma pred napadom gustih nebuloza i besmislica.

Tada svaki ozbiljan čovek dolazi do neizbežne činjenice da će postupiti ozbiljno samo ukoliko se odrekne ozbiljnosti.

Oh, pa ta fizika

Patafizika je jedna filozofija koja podrazumeva upravo jedno takvo ozbiljno bavljenje neozbiljnim stvarima. Tačnije, kada je Žari izmislio patafiziku, on ju je opisao kao jednu naučnu disciplinu koja se bavi imaginarnim fenomenima i njihovim imaginarnim rešenjima.

Za razliku od nauke koja se bavi opštim, koja utvrđuje pravila i konstante, predmet patafizike su pojedinčane, odnosno izuzetne pojave a cilj joj je da utvrdi pravila koja postoje u tim izuzecima, a zaključci do kojih ona dolazi su, gotovo bez izuzetka, apsurdni.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da je lik Ibija Žari osmislio insipirisan svojim nastavnikom fizike iz srednje škole, kog je, zajedno sa svojim školskim drugovima rado ismevao, jasno je da je još u mladalačkim danima imao nešto protiv fizičke nauke, te da je za sve one koji nisu mogli da podnesu dotičnog profesora izsmislio Ibija, a za one kojima fizika nije bila jača strana, patafiziku.

Vodeći se filozofijom patafizike, Žari se za života šalio, a tako je dočekao i smrt - poslednja želja mu je bila da mu neko da čačkalicu.

No, nakon njegove smrti, mnogi su shvatili patafiziku nešto ozbiljnije. Pa tako tokom dvadesetog veka osnovani brojni intituti za patafiziku širom sveta.

Patafizičari na tim institutima ozbiljno rade na tome da ništa ne shvataju ozbiljno, čak ni samu patafiziku. Zvuči paradoksalno? I treba.

No, patafizika nas uči jednoj važnoj stvari - neozbiljno može biti korisno dok god smo u stanju da u njemu uočimo duhovito, bez ikakvih daljih objašnjenja.

Postoji li dublji smisao u Ministarstvu smešnog hoda Letećeg cirkusa Montija Pajtona? Ne. Smešno je upravo zbog toga što nema ikakve veze s realnošću i ikakvog racionalnog objašnjenja. Smehpursmehizam, ako mi dopuštate.