Kako misliti vreme

Intervju sa prof. dr Fernandom Katrogom, istoričarem i filozofom sa Univerziteta u Koimbri (Portugalija) u okviru serije VREME KROZ VEKOVE

„Na Zapadu se često postavlja pitanje šta je vreme. Kao osnovni odgovor, filozofi daju ono što je rekao još Sveti Avgustin: Kada me pitate šta je vreme, ja znam. Ako me pitate da objasnim, ne znam.

U tom smislu skrenuo bih pažnju na činjenicu da iako je moguće definisati vreme, postoje priče koje ga definišu i govore kako je ono predstavljano.

I ovi modeli predstavljanja vremena na kraju su oni koji definišu kulture, civilizacije i identitete.

Istorija istorije u ovim predstavljanjima uči nas da su se ona menjala s vremenom i još da su ona razdvojila civilizacije na zapadnjačku i istočnjačku civilizaciju.

Ali unutar svake civilizacije možemo razlikovati etape samog predstavljanja vremena.

Budući da nemam vremena da govorim o ovim predstavljanjima vremena, pokušaću figurativno da sažmem ideju i reći da se vreme može predstaviti kao krug ili kao linija.

Kad bolje razmislimo, ova činjenica ukazuje na to da su ovo dva najčešća modela za predstavljanje vremena. Ako i postoji izražavanje svih vremena kroz istoriju, ono je rezultat kombinovanja kruga i linije.

Budući da je tako i u zapadnjačkoj kulturi, ne kažem u arhaičnim civilizacijama nego u samoj Grčkoj i u Rimu, način kako su ove kulture pokušavale da se postave u odnosu na prošlost, sadašnjost i budućnost, to su na kraju uradile pod znakom kruga.

Onda se pitamo kada se pojavila pravolinijska predstava vremena – i moja teza je da je za to bio presudan uticaj judeo-hrišćanske religije.

I da se ne vraćamo daleko u prošlost, da objasnim zašto je opravdano prihvatanje transcendentalnog boga kao stvaraoca sveta, stvaraoca čoveka, koji se čoveku otkrio nepobitnom istorijskom činjenicom i koji je obećao spasenje ne u istoriji nego izvan istorije, završilo stvaranjem pretpostavki da kasnije, zapadnjačka kultura, povezana ekonomskim i društvenim promenama, pre svega u osvit modernog vremena, počne da konsoliduje predstavljanje linearnog, samodovoljnog i progresivnog vremena.

U osamnaestom, devetnaestom i dvadesetom veku, ova vizija se nije potpuno ugasila u odnosu na pozivanje na krug; dovoljno je videti kako seljaci nastoje da razumeju i označe vreme, na kraju je ipak skrajnuta.

Ona će obeležiti naučno-industrijsku civilizaciju, obeležiće antropološki optimizam u kome će se čovek smatrati novim Prometejom na zemlji koji će svojim delovanjem u istoriji uspeti da razume šta pokreće istoriju i koji će zahvaljujući tom razumevanju konačno moći da je promeni.

Kada italijanski mislilac Viko kaže da ljudi stvaraju istoriju, on je time potvrdio ovaj novi antropocentrizam koji neminovno sadrži perspektive vremena.

Dok u prethodnim predstavljanjima budućnost više nije bila povratak prošlosti i onoga što se već dogodilo, u novim predstavljanjima vremena, budućnost je nešto što će doći, iako je važno razumeti prošlost da bi se bolje razumela sadašnjost i promenila budućnost.

Verovalo se da bi poznavanjem evolucije društva čovek mogao doseći saznanja i tako postati vlasnik i tvorac sopstvene sudbine.

Činjenica je da ideje koje su menjale svet sa socijalne tačke gledišta, sa industrijske tačke gledišta i sa tačke gledišta promene običaja, nisu bile slučajne, već su se promene dogodile pod idejom revolucije.

Ako dobro razmislimo, ideja revolucije ima suprotno značenje od onoga koje joj mi danas pripisujemo. U bukvalnom smislu reči, revolucija znači povratak na početnu tačku.

Istina je da je evropsko moderno doba dok je građeno pod znakom linearnog vremena elitistički vođeno korišćenjem reči revolucija, ali tako da je njeno (revolucije?) značenje već dijametralno suprotno.

Revolucija je ono što donosi novinu i daje jedan kvalitativan skok u samoj istoriji.

Ovo su osnovne pretpostavke ovog istorijskog optimizma koji je karakterisao ideologije – bilo liberalne bilo socijalističke, bilo utopijske, samo reformističke ili pragmatične. Ali istina je da smo došli do savremenog doba gde je ovaj način predstavljanja vremena, koje će u osnovi ispričati, razmotriti i osmisliti veliki mislioci, koje danas zovemo velikim meta-naracijama vremena, ušao u krizu, čak i zato što će ova moderna vizija vremena pri postavljanju antropocentrične osnove, pri isticanju uloge ljudskog iskustva u transformaciji sveta, biti uzrok stvaranja neprekidne napetosti između vraćanja prošlosti i ubrzanja pojave onoga što se smatra ili se smatralo neizbežnošću budućnosti.

Zbog toga su savremene civilizacije u suštini civilizacije kritičkog duha i krize.

Ovo su civilizacije koje su sa istorijom napravile izbor, koje su napravle izbor sa ubrzanjem same istorije.

Kada je Karl Marks, znam da ga danas malo citiraju, tvrdio da je pokretač istorije klasna borba, on je prizvao ovu ideju, koju je zbog drugih ciljeva delio sa ostalim misliocima, kao ideju prema kojoj ljudsko iskustvo može ubrzati istoriju.

I nije slučajno što se u jeziku teoretičara istorije često javljaju metafore, sada već direktno izvučene iz naučne ili tehničke civilizacije, kao na primer kada se osmišljava ili oblikuje ideja prema kojoj je istorija samodovoljna i može se sama pokretati, ona je kao automobil sa motorom koji čovek ne samo da može da vozi nego i da ga puni i ubrzava.

U savremenom dobu ovaj model je ušao u krizu. Razlozi za to su ideologije podređene ovim predstavama o istoriji, jer je dominantna civilizacija mnogo više zainteresovana da stvori iluziju samoreprodukcije sistema do kojeg se stiglo nego da stvarno traži ili doda novo, staro-novom.

S obzirom na to, ja danas definišem sadašnjost sa dve, tri osnovne ideje kojima bih završio svoje izlaganje.

Dok je svako ciklično iskazivanje veoma izrazito, linearno iskazivanje prati redosled prethodnog i onog što sledi, gde postoji funkcionalna dijalektika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i ta činjenica dovodi do toga da to budu društva pamćenja, gde se pitanje prizivanja pamćenja postavlja pre same sadašnjosti, odnosno pretvara pamćenje u tradiciju kao kod društava koja su ciklično iskazivala vreme, ili se ponovo izmišlja pamćenje da bi ostalo u funkciji promene budućnosti, što je davalo veliki značaj pamćenju.

Danas neki zagovaraju, ja smatram s izvesnom upornošću, da su savremena društva više hermetična društva, što znači da su to društva u kojima se podstiču iskustvo vremena i očekivanja u odnosu na vreme, prema kome ono što je važno u osnovi jeste život u sadašnjosti, što nazivamo prezentizam, kao da je vreme svedeno na dimenziju trenutka i da nije neophodno (potrebno) da i dalje postavljamo pitanje odakle dolazimo, gde smo i kuda želimo da idemo.

Konačno, kao da živimo u nekoj praznini odnosno na nepostojećem mestu i u nepostojećem vremenu, i da se traženje autentičnosti postojanja konkretizuje ne živeći u realnoj sadašnjosti, i realna sadašnjost koja se živi u autentičnosti koju smo otkrili u nama samima, znači da znamo da ne možemo znati ko smo a da ne znamo i nemamo pamćenje ko smo i da nemamo očekivanja od budućnosti odnosno da znamo da subjektivno ne možemo živeti u iluziji da ovaj trenutak može biti večan, i znajući ovo, ja veoma sumnjam i dovodim u pitanje kontekst i pokušavam da razbijem iluziju da se neprekidno može živeti u realnom vremenu.

Živeti u realnoj sadašnjosti različito je od življenja u realnom vremenu, jer zabluda i iluzija koja nam je danas stvorena globalizacijom društva, pre svega zbog moguće lakoće komuniciranja koja nema granica, može stvoriti privid da se čovek, konačno, ne nalazi u svom prostoru i u svom vremenu, i da ne postoji na određenom mestu zato što može u mislima i prividno biti na svim mestima.

Koliko ja znam, jedina celina koju je čovek stvorio i koja može istovremeno biti na svim mestima jeste bog.

Ako čovek sebe smatra bogom na Zemlji, ubija sebe kao čoveka i ponovo daje kontinuitet samoj smrti boga.

S obzirom na to, čovek, pojedinac, grupe i nacije nikada neće moći da izgrade identitet, nikada neće moći da rekonstruišu, da dodaju identitet sopstvenom identitetu ukoliko nemaju sećanje, ukoliko nemaju pamćenje.

Govorim o pamćenjima, pamćenjima u množini, jer u osnovi ovi identiteti nisu defintivno utvrđeno dostignuće.

 

Identitet ima čvrsto jezgro, koje definiše naše osećanje pripadnosti, često i prema izboru, ali danas u društvima koja su dinamičnija, više nomadska, danas nas i same političke promene konačno čine građanima različitih domovina, bilo da je to lokalna domovina, regionalna, čak i nacionalna, pa čak i transnacionalna – kao što je slučaj sa mnom – ja sam Portugalac a isto tako građanin Evrope – konačno dovodi do toga da svaki identitet bude suživot, koegzistencija raznih pamćenja, ali koja se u svakom pojedincu ne nalaze kao zbir već su organizovana snagom osećanja pripadnosti kojom se u određenom trenutku intimnije i kontinuirano osećamo povezanim.

I zato ovo jezgro, na kraju krajeva, ujedinjuje mnogostruka osećanja pripadnosti, a i zbog toga što je identitet taj koji dopušta da jedna ličnost bude prihvaćena kao pojedinac budući da je sazdana od pamćenja koje ne možemo izbrisati.

Rekao bih da nas ovaj identitet uvek prati kao što se prašina lepi za naše cipele u stalnom hodu koji je naš život."

 

S portugalskog prevela Sonja Asanović Todorović

Intervju sa prof. dr Fernandom Katrogom vodila urednica Ivana Kovačević

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">