Usamljena silikonska srca – da li su humanoidni roboti gurnuti u zapećak

U Japanu, zemlji koja je svetski lider u robotici, neprimetno traje još jedna vrsta izolacije – kibernetska.

Naime, zaboravljeni u uglovima tržnih centara, ignorisani na ulazu u robne kuće i zanemareni u hodnicima prodavnica električnih aparata i železničkih stanica, venu japanski humanoidni roboti čiji je zadatak da pružaju informacije mušterijama, prolaznicima i turistima.

Trebalo je da pomognu i zabave domaće, te impresioniraju armiju stranih gostiju za koje se očekivalo da će se u rekordnom i neverovatnom broju od čak 40 miliona sjatiti u njihovu zemlju u godini održavanja Letnjih olimpijskih igara.

No, usamljenost tih naprava sa silikonskim srcem nije prouzrokovana prosto slabijim kretanjem stanovništva, mračnim raspoloženjem i odsustvom stranih turista usled epidemije kovida 19.

U Zemlji izlazećeg sunca, čini se, već je prošao talas interesovanja za androide jer oni više nisu novost – vriska đaka koji se uzbuđeno tiskaju oko robota međusobno se zadirkujući i pokušavajući da zbune mašinu, kao i redovi odraslih radoznalaca koji strpljivo čekaju da dođu na red da fotografišu to čudo tehnologije iščezli su još i pre globalnog marša nevidljivog ubice.

Taj subjektivni utisak podržavaju i objektivni podaci. Na primer, samo 15 odsto firmi i organizacija koje su u 2016. godini kupile humanoidnog robota „Peper“, kompanjona za druženje i zabavu u kući, školi i kancelariji, i sa njegovim proizvođačem kompanijom „Softbank robotiks“ sklopili dvogodišnji ugovor o održavanju i ažuriranju softvera je isti obnovilo nakon isteka.

Zato se postavlja pitanje: da li je zaista opravdan nemir u vezi sa tim šta donosi budućnost, odnosno, da li je zabrinutost da bi roboti mogli uskoro da potisnu ljudske radnike ne samo s proizvodnih linija, već i iz ugostiteljskih objekata, bolnica i staračkih domova preuveličana ili ne.

Doba vladavine industrijskih robota

U godini pred početak epidemije novog koronavirusa u svetu je prodato čak 373.000 industrijskih robota, a njihov ukupni broj u svetu je u periodu od 2014. do te 2019. porastao za 85 posto.

Brojčano, najviše robota te vrste posedovala je Kina, čak 783.000. Na drugom mestu pratio ju je Japan sa 355.000 jedinica, dok su se na trećem mestu nalazile SAD, a na četvrtom Južna Koreja.

Kada se pažnja usmeri na razmere robotizacije poslovanja u odnosu na broj radnika slika se donekle menja – na prvo mesto u svetu izbija Singapur sa 918 robota na 10.000 radnika, dok drugo zauzima Južna Koreja sa 855, a treće Japan sa „samo“ 364.

Ipak, važno je naglasiti da je Japan država koja proizvodi najviše robota na svetu, čak 47 odsto, te da je znatan deo od mašina te vrste koje se upotrebljavaju u najmnogoljudnijoj zemlji sveta upravo poreklom iz dalekoistočne carevine.

Po podacima Međunarodne federacije za robotiku (IRF), u 2019. u svetu je radilo 2,7 miliona industrijskih robota, uglavnom u elektronskoj i automobilskoj industriji, i znatno manje u mašinskoj, hemijskoj i prehrambenoj.

To je radna sredina u kojoj prednosti tih mašina, kao što su velika preciznost, konstantnost u obavljanju radnih operacija i izdržljivost dolaze do izražaja – da su živi, industrijske robote mogli bi smatrati ne samo neumornim i otpornijim na povrede u radu, već i strpljivijim, pa i bolje koncetrisanim od ljudi. Oni povećavaju produktivnost, smanjuju trošak proizvodnje i tako doprinose rastu kompetetivnosti preduzeća, pa je jasno da će robotizacija i, uopšte, automatizacija u industriji i poljoprivredi biti nastavljena i u budućnosti.

Tihi otpor stanovništva prema robotima u uslužnom sektoru?

Uslužni sektor, međutim, očigledno nosi veće izazove za uvođenje robota u masovnu upotrebu. Tu su potrebna određena toplina, saosećanje i, bukvalno, uljudnost u ophođenju s mušterijama, koje roboti ipak nemaju iako ih njihovi japanski konstruktori često programiraju tako da izgovaraju puno šala i doskočica, te prave tako da izgledaju simpatično poput dece ili privlačno, poput mladih, lepih žena.

Takođe, u hotelima, prodavnicama i restoranima neretke su i nagle promene situacije koje zahtevaju trenutnu odluku i improvizaciju, što nadilazi mogućnosti robota, budući da oni ne mogu da misle svojom glavom, već samo izvršavaju prethodno unete obrasce postupanja.

Kao društvena bića, ljudi ipak osećaju potrebu da porazgovaraju sa drugim pripadnicima svoje vrste i osećaju se prijatnije u prisustvu doteranog ljudskog osoblja, pa je možda prirodno da interes za robote informatore, kompanjone u igri ili pomoćnike u domovima za stare brzo opada, te oni postaju nešto poput nameštaja ili statua koje više krase prostor nego što obavljaju koristan rad.

Još jedna poteškoća je to što, kao i kompjuteri, i roboti rade zahvaljući čipovima, te umeju da se uspore ili zamrznu, zbog čega ih je potrebno relativno često restartovati ili zvati održavanje.

Robotizacija i zapošljavanje

Studije u kojima je proučavan efekat robotizacije na zapošljavanje ljudi takođe podržavaju ta opažanja u vezi sa prisustvom robota u ugostiteljskim objektima i drugim neproizvodnim sredinama, jer ukazuju na to da broj industrijskih robota godinama kontinuirano raste, dok broj robota u uslužnim granama varira, uprkos očekivanjima da bi oni mogli da ublaže problem nedostatka radne snage u domovima za brigu o bolesnim i starima, u prodavnicama, restoranima i drugde.

Kada je reč o odnosu između prisustva robota i zapošljavanja ljudi uopšte, postoje procene po kojima, čak i kada prouzrokuju otpuštanja radnika (recimo, na proizvodnoj liniji), roboti u celini održavaju i znatno pospešuju zapošljavanje kroz jačanje konkuretnosti i očuvanje preduzeća, čiji bi opstanak bez poboljšanja u efikasnosti rada i produktivnosti bio ili potpuno ugrožen ili bi morala da budu prebačena u inostranstvo, u zemlje gde je radna snaga jeftinija.

Ima i studija koje nisu našle uzročno-posledičnu vezu između robotizacije i zapošljavanja u celini, jer su otpuštanja prouzrokovana njome u proizvodnom sektoru bila nadoknađena novim radnim mestima u informaciono-tehnološkom i uslužnom sektoru.

Interesantno je da je istraživanje koje je objavila Međunarodna organizacija rada 2018. našlo da, gledano na rok od 10 godina, povećanje robotizacije od oko 25 i više posto dovodi do pada zapošljavanja ljudi svuda u svetu, ali da su najveće žrtve zemlje u razvoju, u kojima više ljudi radi manuelne poslove i privređuje u postrojenjima slabije tehnološke opremljenosti.

U njima je gubitak radnih mesta čak 11 puta veći nego u dobro industrijalizovanim zemljama, koje su istovremeno i područja gde je najviše poodmaklo starenje populacije i smanjivanje radno sposobnog stanovništva, pa se, pored većeg radnog angažovanja žena i zdravih penzionera i uvoza radne snage iz inostranstva, puno govori i o intenziviranju robotizacije.

Samotni androidi

Studije i procene o odnosu između robotizacije i zapošljavanja ljudi, dakle, donose međusobno protivrečne rezultate, što ima veze i sa razlikama u metodologiji istraživanja.

Zato je možda razložno izbeći generalizacije, i u razmišljanju o efektu robota na ljudska radna mesta obratiti pažnju na konkretan stepen razvoja i uslove u kojima se nalazi određena ekonomija ili grana privrede.

Iz japanskog iskustva je jasno da (posmatrano očima šire javnosti) neugledni, industrijski roboti puno donose u pogledu obima proizvodnje, pouzdanosti i produktivnosti i, samim tim, isplativosti poslovanja, ali i da za oko privlačni roboti u uslužnom sektoru još imaju vrlo promenljiv i ograničen efekat kada su u pitanju kvalitet usluge, zadovoljstvo mušterija i interesovanje stanovništva.

Upravo su oni ti koji, usamljenih silikonskih srca, samotno sede u predvorjima tržnih centara, na recepciji hotela i na šalterima informacija na stanicama i aerodromima, navodeći na razmišljanje o tome čemu vodi dalja robotizacija svakodnevnog života i koliko ona ima smisla.