Читај ми!

Препознатљиви звучни пејзаж Скадарлије и даље има верну публику

Како се Београд развијао током протеклог века, настајала је и музика која се могла чути у градским кафанама. Неке песме су и данас популарне и чине звучни пејзаж Скадарлије, јединствен и препознатљив у целом свету.

Између истока и запада, покривен и калдрмом и асфалтом, Београд је почетком 20. века био и чаршија и варош. У том чудном замешатељству различитих културних утицаја, рађала се и специфична музика, градска народна, мало турска мало европска, или како су је звали алатурка и алафранга.

„Репрезенти алатурка утицаја могу бити песме Русе косе цуро имаш, која је популарна широм Балкана, па чак и ван његових оквира, а такође, и песма Јосифа Маринковића Под пенџерите, односно, како је ми данас знамо Шано, душо“, објашњава др Марија Думнић Вилотијевић, ентомузиколог.

Будући да су се српски композитори тада школовали у Европи, своју музику стварали су у духу запада, а њихове арије брзо су постале омиљене и у кафанама.

„И данас су популарне песме са алафранга утицајима које можемо наћи и у стваралаштву наших композитора, попут песама Даворина Јенка, Сеоска сам лола и Зујте струне, па чак и оне познатије, композитора Исидора Бајића, Где си душо, где си рано и Шкрипи ђерам“, додаје етномузиколошкиња.

Некада Циганска махала или Шићан мала, кроз коју је текао поток, Скадарлија је почетком 20. века доживела процват и то највише зато што је чувена кафана „Дарданели“ 1901. затворена. Глумци, песници, сликари, боемски живот настављају у кафанама Скадарске улице у којој је двадесетих и тридесетих година царује чувена певачица Софка Николић.

„А 'Бумс келер' је био један од ресторана где је певала и Нове године. Софка Николић је носила тамбурин, илити даире, на том тамбурину је била њена слика. Било је ту још певача. Ту је била и Ружа Денић, Теодора Арсеновић, Ната Павловић... Потом је ту свраћао као гост, Мијат Мијатовић, који је снимао највише плоча на 78 обртаја“, подсећа Ненад Камиџорац, музички уредник Радио Београда 1.

Пресудна улога Радио Београда

Тај период од почетка двадесетог века па све до Другог светског рата био је важан за развој градске музике. Снимају се плоче, формирају се и масовни медији. Радио Београд је имао веома важну улогу у промоцији овог жанра.

„То је била и варошка песма која је настајала у градовима и која се могла чути у свим виђенијим градским кућама, а у некима од њих су били микрофони Радио Београда и преносили славља“, наводи Камиџорац.

„Поред тога, у Радио Београду су тридесетих формирани пратећи састави који су пратили солисте и дуете народне музике, а то су Народни оркестар и Тамбурашки оркестар“, напомиње Марија Думнић Вилотијевић.

Народни оркестар је водио Властимир Павловић, чувени Царевац, који је у Скадарлију одлазио само као гост. Није наступао јер није волео то, такозвано, „асталско певање“.

Без „асталског певања“

„Значи сто, па астал, а као манир је та врста певања остала и у овим новим староградским ансамблима, јер они певају уз акустичне инструменте и шетају између столова“, објашњава Камиџорац.

„На Радио Београду су могли да наступају само певачи који су претходно прошли аудицију и који су у уредништву обучавани како се народна музика изводи и како се вокално интерпретира“, истиче етномузиколошкиња.

„Ви сте морали да идете код господина Чобанића, у студио 13, где вас је он сачекао и корепетирао песме које ви знате да певате. Те песме су по налогу Царевца морале углавном да буду из краја одакле долазите“, додаје музички уредник.

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих Београд почиње да се мења. Скадарлија је реконструисана тако да остане оаза старог градског живота.

„Скадарлија је сачувала кaлдрму, канделабре, старе ресторане, па и стару музику.“

Староградска музика као симбол Скадарлије

Да би се очувао дух старог градског живота, али и као реакција на новокомпоноване песме, седамдесетих година настаје и назив староградска песма.

„Прва асоцијација на староградску музику је вишегласно певање. Друга асоцијација је певање у већој групи и свирање у исто време. Трећа асоцијација је репертоар тих ансамбала који је мешавина некадашњег певања и некадашњег репертоара скадарлијских певача и певачица, и нове музике компоноване у том духу“, каже Ненад Камиџорац.

Ансамбл Тамбурица 5 већ пола века чува традицију и праву староградску музику, на аутентичан начин.

„И дан-данас то негујемо и настојимо да одржимо ту акустичну музику. Наша публика, наши гости који долазе, обожавају да слушају староградску музику и те песме које су и некад биле популарне, и дан-данас су популарне“, наглашава Александар Новаковић, члан ансамбла Тамбурица 5.

Звучни пејзаж данашње Скадарлије

Староградска музика и данас се веома радо слуша на таласима Радио Београда.

„Немамо баш пуно емисија и пуно простора, јер ипак информатива на Првом програму заузима доста места. Али користимо сваку прилику да промовишемо ту музику, јер апсолутно, она је део нашег наслеђа и подједнако је важна као свака друга музика“, наглашава Камиџорац.

„Од 20. века су популарне песме Црвен фесић, Ах, мој доро, Кад су врата шкрипнула, На крај села чађава механа, Болујем ја, Ђувегије, где сте да сте и тако даље. А данас се репрезентом те врсте музике често узима репертоар Звонка Богдана“, напомиње др Марија Думнић Вилотијевић.

„Опстале су од градских песама, Чујеш, секо, На те мислим, Болујем ја, У рану зору...“, набраја Новаковић.

Цео век преживеле су и Шантићева Емина, Змајева Тихо ноћи, Кроз поноћ нему, Ђуре Јакшића и заједно са осталим староградским песмама чине звучни пејзаж Скадарлије, јединствен и препознатљив у целом свету.

петак, 26. април 2024.
15° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво