Злогласна пљачка банке и највећа мистерија у историји криминала у Јапану

Двадесет шестог јануара 1948. године пословница тадашње Царске банке у општини Тошима у Токију претрпела је стравичан, може се рећи, демонски напад – пљачку у којој је на монструозни начин, тровањем, убијено чак 12 људи, који су, иронично, сви сами узели смртоносну супстанцу: једињење цијанида које је, могуће, било произведено у домаћој војној лабораторији.

У банку у близини железниче станице Шинамаћи у истоименом токијском кварту тог дана, после истека времена за рад са странкама, ступио је средовечни мушкарац одевен у бели мантил с натписом „заштита од отрова и дезинфекција“. Представио се као упосленик Одељења за јавну хигијену градске владе и изјавио да је дошао по дојави да је пацијент заражен дизентеријом боравио у тој пословници.

Заменику управника банке предао је своју визит-картицу и „објаснио“ да су у кварту идентификована четири случаја оболевања од те болести, да је због заустављања даљег ширења заразе потребно дезинфиковати просторије пословнице, те да све особе у њој треба да узму лекове који делују превентивно.

У годинама након рата, због великих разарања и неуређене канализационе мреже, дизентерија је у јапанској престоници била честа, па се овом налогу повиновало свих четрнаест радника, као и два рођака запослених (од којих једно дете) који су се у том тренутку затекли у пословници. Непознати мушкарац одглумио је да и сам узима лек и тако убедио своје жртве да, практично, почине самоубиство. Док су се преварени превијали од болова и умирали у најтежим мукама, починилац је покупио нешто више од 180.000 јена у новцу и чековима и нестао.

Једна од отрованих службеница је, упркос томе што је на моменте губила свест, успела да испузи на тротоар пред банком и затражи помоћ од пролазника, након чега су стигле полиција и кола хитне помоћи. Ипак, за 12 од 16 жртава више није било спаса.

Пажљиво испланирана пљачка

Мада је злочинац уклонио визит картицу и друге предмете на којима су могли бити његови отисци, у журби је за собом оставио и око 135.000 јена, од чега је највећи део лежао по столовима, ван (иначе, незакљученог) сефа.

Пошто није било физичких доказа који би указали на то ко је извршилац, полиција се у истрази ослонила на сведочење преживелих и обилазак других банака. На површину је испливала чињеница да се починилац дуже припремао за злочин и, могуће, чак вршио пробе.

Наиме, у престоничким банкама се већ претходно, у два наврата, мушкарац старости око 50 година запосленима представљао као лице одговорно за сузбијање епидемије послато на терен од америчких окупационих власти и притом их инструирао да попију „лек“ који спречава дизентерију. Тада, међутим, ником од насамарених радника није позлило, што наводи на помисао да је то можда била припрема, и у смислу разраде плана и у погледу стварања утиска код градских банкара да је у току рутинска дезинфекција јавних просторија.

Ипак, с обзиром на то да је у другом од тих случајева надлежни у банци у разговору с лажним здравственим експертом рекао да се у његовој пословници не држи готовина, могуће је да је тада починилац заправо одустао од злочина, односно да је бар један од два поменута „епидемијска“ излета у банке у ствари био неуспели покушај пљачке.

Ратни злочинац иза масакра?

За невероватни злочин у токијском кварту Шинамаћи, сматрају многи јапански криминолози и историчари, били су потребни стручно знање, равнодушност према људској патњи и навика на убијање какве су у то време могли имати само припадници распуштене Царске војске, посебно чланови злогласне „Јединице 731“, која се специјализовала за хемијско и биолошко ратовање, те починила бројне и масовне ратне злочине у Кини ширећи бациле куге, колере и тифуса међу домаћим становништвом и вршећи ужасне, гротескне медицинске експерименте без анестезије, као и бруталне пробе оружја на беспомоћним заробљеницима.

Ово поготову стога што је отров искоришћен за масакр у банци, сматра се, био релативно спороделујуће средство које је војска користила за атентате, а не шире доступни калијум-цијанид, који брже убија.

По тој теорији, учешће припадника „Јединице 731“ у пљачки токијске банке и хладнокрвној егзекуцији њених радника прикривено је јер су америчке окупационе власти, у жељи да се докопају, када је ратовање у питању, драгоцених резултата окрутних експеримената те злочиначке формације постигле споразум са њеним командантима да правно не гоне њене бивше чланове, због чега је у Јапану после рата и уопште прикривано њено постојање и сурово деловање.

Куриозитет је да је управо у време масакра у Царској банци у руском граду Хабаровску било у току суђење официрима „Јединице 731“ које је Црвена армија заробила у Манџурији за незамисливе злочине које су они током рата систематски чинили у Кини.

Супротстављене тезе

О случају Царске банке написано је више књига и снимљени бројни телевизијски прилози, међу којима и они у којима су се појављивали приватни детективи, али и видовњаци чији је задатак био да идентификују починиоца. Он и данас голица машту јапанске јавности, нарочито читалаца детективских романа и филмске публике, јер он не само што згражава својом безобзирношћу и прорачунатошћу, већ и фасцинира велом мистерије и сумње који се око њега исплео.

По томе, он је налик мрачној причи о енглеском серијском убици из 19. века Џеку Трбосеку, којег и данас у разним мање или више озбиљним истраживањима покушавају да идентификују. Међутим, злочин у Токију не само што је дрскији и интелектуално сложенији, већ је, може се рећи, и дирљивији, не само због већег броја жртава, већ и зато што је његова истрага, могуће, резултирала једном од највећих неправди у новијој јапанској историји.

Јер, када је полиција схватила да је у једном од два припремна (или неуспела) упада у банке починилац запосленима предао визит-карту на име човека који је заиста постојао (Шигеруа Мацуија, лекара и службеника Министарства здравља задуженог за првенцију заразних болести), и када је утврђено да он има јак алиби, упркос снажним почетним сумњама да је злочинац војни стручњак, наметнула се теорија да је починилац један од 92 цивила који су примили те картице.

Пажња је потом усмерена на осам људи који су тврдили да их више немају јер су их изгубили. Један од тих осумњичених, сликар Садамићи Хирасава, имао је у свом поседу већу своту новца чије је порекло одбијао да открије. Такође, он је раније био оптуживан за ситне преваре у банкама.

Детективи задужени за случај тврдили су да је он амбициозан човек којем је требао новац. Они су веровали да је злочин почињен калијум-цијанидом, који је тридесетих и четрдесетих година био релативно лако доступан и обичном становништву, и развили теорију да је сликар тај отров набавио од својих рођака који су се вратили из Манџурије, где су током рата њиме били снабдевени како би извршили самоубиство у случају да падну у руке непријатељу.

Гледиште истражитеља сада је било да починилац заправо није био искусни стручњак, познавалац отрова, већ аматер који није био сигуран како да поступи са супстанцом коју је поседовао да би остварио жељени, смртоносни ефекат, те да управо због тога у два случаја која су претходили Царској банци није било жртава. И разлог зашто починилац није однео више новца са собом током пљачке, по тој теорији, је то што се изненадио успехом у тровању и уплашио.

Мистерија која наставља да збуњује

Убрзо, под притиском полиције, за који многи данас верују да је био физички насилан, Хирасава је признао злочин у Царској банци и друге покушаје пљачке, за шта је осуђен на смрт. Најтежа казна, међутим, никада није била извршена, па је он иза решетака провео чак 39 година, да би на крају преминуо од упале плућа с пуних 95 лета.

Хирасава се, наиме, чак 18 пута жалио на пресуду и у затвору у три наврата на разне начине покушао самоубиство, при чему је једном на зиду ћелије крвљу из оловком раскопаних вена исписао реч „невин“. Њему у прилог говори чињеница да је пре првог инцидента везаног за банке полицији пријавио да му је украден новчаник, што значи да је врло могуће да је на тај начин заиста изгубио Мацуијеву визит-картицу.

Такође, верује се да је разлог зашто је одбио да полицији објасни порекло новца који је поседовао осећај срама, па и дужности, односно, то што је, мада је био угледан уметник, у условима послератне несташице и глади, сликао еротска дела за приватну употребу, те имао мецену који му их је наручивао и чији идентитет није желео да открије.

Даље, мада су његови најближи посведочили да је у време извршења злочина у Царској банци био са њима, суд није узео у обзир њихове тврдње јер су они, као чланови породице, важили за необјективне сведоке, док је (наводно, ударцима и изнуривањем изнуђено) признање, које у то време законски имало највећу тежину међу свим доказима, суштински допринело и потврди првостепене пресуде на вишим инстанцама.

Невин иза решетака?

У Јапану коначну одлуку о сваком погубљењу доноси министар правде и мада су се током деценија које је Хирасава провео у самици на тој функцији промениле десетине бирократа, ниједан од њих није ставио свој потпис на наредбу за извршење, за шта је основни разлог, верује се, било њихово убеђење да он ипак није починилац масакра у банци у Шинамаћију.

Давање налога за његово смакнуће избегао је и чувени (по многима, злогласни) министар правде Исађи Танака који је 1967. одједном потписао егзекуцију чак 23 осуђеника на смрт.

Језиви случај Царске банке и данас опседа радознале и правдољубиве умове и диже читаност новинских и електронских медија у Јапану.

Тај случај је историјски важан јер је указао на тајновиту „Јединицу 731“ и послужио као једна врста утицајне противтеже послератној завери ћутања и покушајима да се заташкају њени страшни злочини.

Он је и храна за деценијску расправу о јапанском полицијском и казненом систему: о изнуђеним признањима, степену правне снаге признања и оправданости смртне казне, односно опасности коју носи њено постојање.