Читај ми!

Китово месо у Јапану - много више од укусног залогаја

Јапан се на Западу често оптужује за суровост према китовима, те се од њега захтева да се одрекне лова на те велике морске сисаре и конзумирања његовог меса. Неретко груби напади западних активиста, међутим, одају недовољно познавање историјe и културе те далекоисточне земље.

У новинским чланцима на Западу, јапански обичај конзумирања китовог меса често се приказује као обест једне високо развијене индустријске земље која би лако могла да се одрекне тог састојка у исхрани и тако допринесе заштити "племенитих, интелигентних животиња" чији је опстанак, зависно од врсте, више или мање угрожен.

Јапански китоловци честа су мета бораца за заштиту морских животиња у јужним морима, нарочито оних који припадају групи "Си шепард", који су у прошлости у више наврата физички ометали јапанске бродове ударањем, упадима на палубу и засипањем јапанских морнара супстанцама непријатног мириса.

Такође, у земљу излазећег сунца неретко долазе активисти из западних земаља, као што су САД и Аустралија да би у малим локалним лукама, попут оних у префектури Вакајама, у којима и данас постаје делатности китолова, протестовали против суровог третмана према тим животињама.

И уопште, Јапан као држава, већ деценијама трпи критику због свог научног програма, за који многе западне земље сматрају да представља плашт под којим се заправо тихо врши лов на китове усмерен на економску добит, а не на прикупљање знања, што представља кршење међународног мораторијума на лов за комерцијалне сврхе.

Притом се, међутим, пренебрегава или просто не зна да Јапан има вековну културу везану за китове, дубоко укорењену у обалским заједницама, у којој су испреплетани физичко и економско преживљавање и вера везана за те морске дивове.

Археолошки налази, односно остаци животињских костију и алата у људским насељима, указују на то да је китово месо на Јапанском архипелагу конзумирано још пре више од пет хиљада година, као и да су ти морски сисари ловљени више од миленијума.

 

Међутим, сматрају нучници, све до 15. века, ту је просто било речи, или о конзумацији животиња које су се насукале на обале, или о спорадичним покушајима да се луком и стрелом или копљем усмрте посустале и болесне јединке које су залутале у заливе.

У доба велике унутрашњо-политичке расцепканости и сталних сукоба у Јапану, познатом као "доба зараћених земаља", који почиње у другој половини тог столећа, појавио се лов на здраве јединке, око кога се потом развио и организовани економски систем заснован на преради и трговини продуктима добијеним од китова.

Бубњеви и разапете мреже 

То све је допринело и усложњавању и гранању духовне културе везане за китове. Наиме, у позном средњем веку у Јапану је разрађен начин лова у којима су најпре посматрачи са брда уочавали дивовске морске сисаре, те димним сигналима и заставама о њиховом присуству обавештавали рибаре, који би онда у неколико десетина чамаца, лупајући у бубњеве и лонце дизали грају и терали животиње ка месту где су их чекале разапете мреже.

Када би се они уплели или просто зауставили, прогонитељи би их гађали харпунима, које би потом везали за чамац, тако да се рањена животиња исцрпи вукући и људе. Онда би се неко од њих попео на леђа кита и задао му смртоносне ударце мачем у пределу главе, при том обавезно изговоривши три пута будистичку молитву упућену милосрдном буди Амиди, што је требало да помогне да се душа голијата поново роди у рају којим, веровало се, влада тај вечни адепт натприродних моћи и безграничне мудрости, проповедајући истину о ослобођењу од патње и водећи верне до просветљења.

Ловци би потом кроз леђно месо пробушили рупе кроз које би провукли мотке, исте привезали за чамце с обе стране леша, и тако, обешену између два пловила, ловину одвлачили до копна. Често, док је кит још увек давао знаке живота, људи би заронили да би његово тело обмотали конопцима, а посебно опасан поступак је било "засецање њушке", где је циљ био да се кроз њу издуби шупљина кроз коју би се провукло уже како би се голема животиња потпуно спутала.

Засољено китово месо могло је дуже да се чува и испуни стомаке читавих насеља, па се на хватање тихокеанских горостаса гледало као на немерљиву благодет - спас од масовне глади. Закуска припремљена од кита, јела би се последњег дана у години, као израз жеље да и наредна година буде срећна и берићетна.

Део ловине, рибари су као жртву поклањали шинто светилиштима, да буде принесена на олтар божанствима, као израз захвалности за улов, здравље и безбедност, које су она подарила.

Поред меса и црева, конзумирана је и китова маст. Од ње се, такође, добијало уље, које је коришћено као гориво за ватру, односно, лампе, али и као инсектицид. Жиле су коришћене као тетиве за лук и жице за музичке инструменте. Зуби и вилица употребљавани су за израду лутки и тела шамисена, инструмента налик средњовековној лаути.

Чак је и прах од измрвљених костију имао примену и то као ђубриво у ратарству. Штавише, полни органи китова, који су људе импресионирали својом величином, конзумирани су с вером да се тим чином може појачати потенција и плодност.

Молитве и ритуали 

Ловци на китове за успех и сигурност често су се молили богу по имену Ебису, за којег се веровало да је заштитиник рибара и трговаца који дарује обиље у храни и новцу. Но, у појединим деловима Јапана и сам кит је поштован као божанство, од којег се тражила помоћ и коме се захваљивало за то што са собом доводи или пред собом гони јата риба.

Истовремено, под утицајем будизма, након што би усмртили китове, ловци би вршили ритуал којим с унастојали да умире њихове душе и, уз помоћ свештеника и њихових светих списа, преведу их у нови, (бољи) загробни живот. Они би и искајавали и своје грехе, јер је у будизму у принципу забрањено одузимање живота, при чему су, сведоче записи, кривицу нарочито осећали када би применили тактику у којој би најпре намерно ранили младунца како би привукли, изоловали и усмртили мајку.

Мада домаћа многобожачка религија "шинто", додир са смрћу и пуштање крви доживљава као злослутно стање нечистоће које може довести до велике несреће за појединца и његову заједницу,а будизам пренет с Корејског полуострва и из Кине, традиционално осуђује убијање и конзумирање меса, ловци на китове чини се нису били сматрани друштвеним отпадницима како би се из тога могло претпоставити, већ релативно угледним члановима заједнице који својом делатношћу обезбеђују неопходну храну и мноштво за свакодневни живот корисних производа.

Они су своју економску егзистенцију и друштвени статус изградили на повољној околности да су јапанска острва на путу великих периодичних миграција китова, који се окружени ледницима хране планктонима и рибама на хладном северу и потом спуштајуу јужна, топлија мора како би на свет донели потомство, након чега поновопоходе север.

Древни обичаји опстају и данас иако сада више део културне традиције него дубоког веровања, у Јапану и данас постоје локални религиозни фестивалиу којима се фигуре китова проносе кроз насеља као дариватељи благостања иплодности. Ту су и "шинто" светилишта у којима се као свети објект којем се одаје религиозна пошта чувају кости кита, која су изграђена из захвалности за спас одглади коју су омогућиле те животиње или пијетета према њиховој жртви, односно, из жеље да се њиховим душама пружи спокој.

Такође, и даље стоје будистички храмови у којима се чувају таблице са именима која су постхумно додељена уловљеним китовима, скупа са записом о месту и дану када су усмрћени, како би се молитве за спас, односно, ослобођење од патње у загробном животу могле упутити и њиховим духовима.

Поклон као симбол благостања 

У локалним заједницима чији живот гравитира мору, месо морских колоса се и даље поклања као гест којим се жели срећа и бољитак. Као и у позном средњем веку, оно и даље важи за састојак у исхрани који доноси добро здравље.

Западни борци за очувањеживотне средине и права животиња склони су томе да са више наклоности гледајуна лов на китове који спроводе мале, традиционалне, домородачке заједнице, попут Инуита, у којима он игра важну улогу у погледу економског опстанка, али и културног и духовног живота.

Можда би се сличан обзир могао бар делимично указати и Јапану. Он, мада јесте економски високо развијена земља с великом популацијом, има и пуно малих острва и локалних заједница које се у свом битисању ослањају на плодове мора, те значајно културно и религиозно наслеђе везано за китове - искорењивање обичаја конзумирања њиховог меса под страним притиском у Јапану би значило и уништење дела духовне традиције и старих обичаја, а не просто промену у исхрани.

уторак, 19. март 2024.
8° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво