Грчевита борба јапанских превозника за опстанак током пандемије

Борба против економских последица епидемије ковида-19 може да се води и повратком у прошлост. Или бар тако, чини се с правом, мисли јапанска железничка компанија „Kеисеи“.

То приватно предузеће са седиштем у Ићикави, граду у префектури Ћиба, власник је пруге која повезује највећи домаћи аеродром Нарита и шездесетак километара удаљену престоницу Токио. Од јуна прошле године компанија је организовала двадесет тура у којима су туристи могли да посете њене депое и стару станицу, која је престала да се користи пре тачно тридесет година.

Организовање туристичких посета напуштеној станици, гаражама и радионицама је, наравно, последица пандемије, односно, драстичног пада броја путника који користе њене возове. Компанија „Kеисеи“ је посебно погођена пандемијом јер се њено пословање суштински заснива на пружању услуга путницима у авио-саобраћају, међународној размени и приливу страних туриста.

У старој железничкој станици „Аеродром Нарита“, напуштеној 1991. године, време је стало – у њој се могу видети рекламе за банке и фирме које више не постоје, а компанија „Kеисеи“ се постарала да ефекат „временске машине“ буде потпун тако што је спровела прави мали унутрашњи лов на аудио-касете са објавама и музичким џингловима пуштаним приликом уласка возова у станицу током осамдесетих година.

Обилазак кошта 50 евра по особи, у једној тури је 170 људи – срећника који су своје право да закораче у депое компаније и предају јој свој новац стекли преко лутрије, пошто број пријављених сваки пут надмаши број расположивих места шест или седам пута.

У агонији упркос стратешком географском положају

До пре десетак година, „Kеисеи“ је путнике са аеродрома до престоничке области, у којој живи око тридесет шест милиона људи, превозио за око сат и по, скромним, градским возовима са седиштима која наликују клупама, који су углавном стајали на свакој малој станици, док је оне који журе или просто желе већи комфор до главне железничке станице у Токију својим експрес композицијама за тачно 60 минута превозила ривалска фирма.

Да би променила ту релативно неповољну ситуацију, компанија – основана 1909. године – уложила је огромна средства у нову брзу пругу, дугу 51 километар, којом се од 2010. са међународног аеродрома Нарита у срце престонице стизало за мање од 40 минута удобним, савременим возом са тоалетима и послугом.

Та инвестиција је имала смисла јер је отприлике у исто време јапанска влада почела да ублажава визни режим и број страних туриста је почео вртоглаво да расте – у 2019. години Земљу излазећег сунца посетило је 32 милиона странаца, готово четири пута више него десет година раније. У олимпијској 2020. очекивало се 40 милиона туриста.

Међутим, аеродром Нарита је опустео, па је преполовљен и број путника возовима компаније „Kеисеи“, којих је 2019. било скоро 293 милиона, а приход је смањен за 60 процената. Највећи губиташ је управо нова пруга, чије луксузне возове познате као „скајлајнери“ сада користи 85 одсто путника мање него пре епидемије. Тако је сада велико улагање у нову инфраструктуру и савремене возне композиције, које су у сусрет Олимпијади унапред повећане за 40 процената, постало омча око врата компаније.

Иновације из очаја

Времена очаја захтевају очајне мере, па је компанија решила да преко потребни приход потражи ван своје примарне делатности – саобраћаја, тако што ће отворити врата својих депоа љубитељима железнице, којих је у Јапану много.

Она није усамљена у необичним иновацијама којима покушава да ублажи економске последице епидемије. У септембру прошле године превозник „Хато“, који управља туристичким аутобусима за обилазак Токија, искористио је 60 својих возила која су зврјала празна због колапса у туризму да на свом паркингу направи велики лавиринт, за који је онда три дана наплаћивао карте. Улазница за одраслу особу, у пакету с ручком, коштала је 45 евра, а за прављење лавиринта десеторици возача је требало пуних седам сати.

Том оригиналном пословном потезу очајне компаније која је спала на то да радним даном може да упосли само један, а викендом само три аутобуса, нарочито су се обрадовала деца, која су радознала вукла родитеље за руке и ногавице док су тражила прави пут у шуми паркираних жутих аутобуса.

Раније овог месеца јапански авио-превозник АНА организовао је одлично посећени (потпуно распродати) догађај у којем су у авиону паркираном на писти токијског аеродрома Ханеда служени гурманлуци по цени од око 220 евра за посетиоце у бизнис класи и 500 евра у првој класи.

Kовид тако у Јапану продубљује талас, може се рећи, очајничких, али и домишљатих иновација у којима се ради преживљавања ресурси саобраћајних компанија користе за намене за које нису предвиђени, па железнички депои функционишу као туристичке атракције, аутобуси као зидови забавног лавиринта, а авиони као скупи ресторани.