Култ железнице у Јапану

Док разглас металним тоном објављује полазак брзог међуградског воза, на главној железничкој станици у Токију шаролика група људи на перону се тиска да објективом камере обухвати локомотиву и поздрави машиновођу.

Ту су очеви који у наручју дижу синове према кабини локомотиве у којој се машиновођа смешка и реско отпоздравља на узбуђено махање деце, мајке које се из петних жила труде да призову пажњу и осмех малишана који позирају пред возом и фото-ентузијасти који, притешњени торбама са објективима и ранчевима, ситним корацима у гужви траже идеално место, најбољи угао и светло.

Викенд тако открива да возови у Јапану нису просто саобраћајно средство које се чека празног израза лица, већ феномен који инспирише дивљење и који се поздравља.

Железнички путописи

Приврженост па и љубав Јапанаца за возове нарочито је видна у бројним телевизијским путописима у којима они фигурирају.

На јапанским телевизијама се могу видети најразличитије верзије емисија о путовању возом – оне у којима се сниматељска екипа све време налази у вагону преносећи гледаоцима изразе лица и комуникацију међу путницима уз понеки поглед на пејзаж, снимљен у покрету кроз прозор, до оних у којима нека јавна личност возом обилази одређени део града, регион или страну земљу и силази на појединим станицама упознајући гледаоце са културним и историјским атракцијама дуж пруге.

Има и оних које акценат стављају на саму железницу, у којима се гледаоцима поред техничких карактеристика воза и историјата његове службе представљају рута, архитектонски изглед станица дуж ње и слој становништва који их најчешће користи.

Најпознатији железнички путопис у Јапану је серија кратких прилога телевизије Асахи по имену "Свет кроз прозор вагона", која се снима широм Земљине кугле и тече још од половине 1987. године, те је управо достигла цифру од 10.000 наставака. 

Јапански ТВ канал Таби, посвећен путовању и туризму, приказује серијал у којем су тема железничке линије са најмањим бројем путника и који се не задовољава само представљањем пруга у забаченим крајевима царевине, већ поенима оцењује шарм, комфор и приступачност њихових малих постаја и лепоту природе која их окружује. 

"Железничка носталгија" у медијима

У Јапану телевизијске станице у вестима редовно доносе репортаже не само о увођењу нових железничких линија и типу воза, како се то чини и у другим деловима света, него и о њиховом повлачењу из службе.

Јапанске железничке компаније пензионисање одређене врсте композиције објављују месецима унапред, тако да обожаваоци возова и медијски посленици могу да се припреме за опроштај – последњи пут се провозају возом који су редовно користили или сликају локомотиву која одлази у историју.

Јапански новинари понекад чак пропрате и судбину воза након његовог повлачења, односно да ли је завршио у музеју, да ли је преуређен за угоститељске сврхе, или продат у старо гвожђе.

Тако се може рећи да медији у тој острвској држави поред извештавања о новим погодностима за грађане и технолошком напретку у шинском саобраћају, практикују и необични жанр који би се могао назвати железничком носталгијом, у којем се са сетом осврћу на дугогодишњу службу и економски значај и сентименталну важност воза за одређени регион и његово становништво.

Више од хобија

Макете возова су једна од најомиљенијих играчака за децу и велика страст многобројних одраслих колекционара у Јапану. Интересантно, први модел воза у Јапану била је макета парне локомотиве коју је као илустрацију технолошких могућности руског царства донео морнарички командант Јефимиј Васиљевич Путјатин 1853. године, током своје мирољубиве, дипломатске мисије, усмерене на успостављање политичких и трговачких веза са Јапаном.

Према прорачунима Економског института Јано, фанови железнице у Јапану данас просечно потроше између 400 и 500 евра годишње на макете возова. Ређи и квалитетнији модели, међутим, достижу цене од преко 3.000 евра, а пасионирани фанови у слободно време новац троше и на вожњу најразличитијим линијама, видео-игрице које симулирају управљање локомотивом, часописе намењене обожаваоцима железнице, па и униформе које носе службеници железничких компанија.

Часописи за љубитеље железнице, који по правилу броје око 200 страна и личе на велике књиге, штампају се на најквалитетнијем папиру, обилују фотографијама и пишу о свему, од машинских склопова и електричних уређаја у локомотивама и вагонима, преко система контроле и управљана железничким саобраћајем, до изгледа и намене депоа, задатака радника различитих струка и хране која се сервира у возовима. 

Они, такође, доносе архитектонске планове станица, детаље о угоститељским радњама у њима и дају савете где и како је могуће снимити атрактивне фотографије возова или купити железничке сувенире. Три најпопуларнија часописа те врсте излазе већ пола века.

Када је у питању сам излазак на железничку трасу, много обичних Јапанаца свих узраста ужива у прикупљању печата који су доказ да су прошли кроз одређену станицу.

Тај обичај је достигао толике размере да сада свака станица у Јапану има сопствени велики печат са оригиналним дизајном који обично осликава њену историју или туристичке атракције у њеној непосредној околини.

Железничари чак продају специјалне свеске које служе за прикупљање тих печата. Када је у 2014. обележавана стогодишњица изградње главне железничке станице у Токију, више од милион јапанских грађана стало је у ред да добије посебан, нови печат израђен поводом те годишњице.

Пензионери, родитељи с децом и љубитељи железнице у Јапану током викенда и празника радо обилазе градске четврти које гравитирају према железничким станицама, силазећи на свакој следећој станици линије коју су одабрали да истраже.

Обожаваоци железнице такође скупљају карте, па и алате и делове сигнализације који се користе на пругама и који се могу купити у специјализованим продавницама, али и добити у склопу наградних игара и рекламних кампања.

Најзагриженији фанови чак снимају и праве колекције звукова као што су саопштења унутар возова и на платформама, кратке мелодије које се пуштају при уласку воза у станицу и при поласку, па и звук пиштаљке отправника на различитим линијама.

Историјска позадина

Јапанци, чини се, према железници осећају блискост каква се не виђа на другим меридијанима.

У културном смислу, разлоге за то је могуће тражити у великом општем интересу који они гаје за машине и технику, али треба рећи да су историјски фактори, идеолошке и економске природе, одиграли пресудну улогу.

На изласку из феудалног доба у другој половини претпрошлог века, када су под притиском страних сила одустали од политике самоизолације и активније се укључили у међународну трговину и политичке односе, Јапанци су испољили снажну жељу да надокнаде технолошки и организациони заостатак за Западом.

Тежак и вртоглаво брз рад на томе да се Јапан сврста у ред развијених, цивилизованих нација и постане равноправни члан међународне заједнице у времену када су западне силе настојале да распарчају до тада најмоћнију дражаву Далеког истока Кину, подразумевао је освајање мноштва нових технологија и знања. 

У деветнаестом веку железница је била симбол напретка и цивилизације, па ју је Јапан брзо усвојио: прва железничка линија у тој острвској земљи, која је спајала Токио и Јокохаму, отворена је већ 1872. године, само четири године након промене политичког уређења које је означило почетак модернизације по западњачким узорима.

Јапанска престоница је прва у Азији добила метро, који је почео да ради 1927. године.

И касније, након ширења друмског и авионског саобраћаја, као земља која нема резерве нафте и других фосилних горива, Јапан је био принуђен да се ослања на железницу када је у питању масовни транспорт људи и робе.

Потреба, вредан плански рад и самопрегор довели су до стварања густе, потпуно електрификоване и функционалне железничке мреже. Јапан и данас, у 21. веку, има највећи проценат путника који користе железницу у односу на оне који користе аутомобиле и авионе међу развијеним индустријским земљама. 

Железнице омиљене због беспрекорног рада

Ипак, оно што омогућава и одржава осећај привржености железници код јапанског становништва, више од свега је сигурно то што она беспрекорно функционише.

Јапански железничари су на светском врху када су у питању превенција несрећа, елиминација кашњења, синхронизација реда вожње различитих линија и железничких компанија која путницима омогућава брзо преседање и битно умањује чекање и гужве, те организација наплате карата, означавања перона и седишта, чишћења и оправке вагона.

Они су, такође, један од неколико светских лидера у технолошким иновацијама и усавршавању возова. 

Оно на чему су путници у Јапану нарочито захвални железничарима је њихов константни труд да остваре савршено тачну услугу - у Земљи излазећег сунца ред вожње могу да поремете само невреме, природне несреће и пад путника са платформе на пругу, а никако грешке у планирању, недостатак делова или несавесност у обављању дужности. 

Брзи међуградски возови, познати као шинкансен, који возе и на линијама дужим од хиљаду километара, касне највише неколико десетина секунди. 

Зато није чудно што Јапанци железницу доживљавају не само као национални понос, односно отелотворење сопственог технолошког и друштвеног напретка, већ и као нераздвојни део свог живота и нешто врло блиско свом срцу.