Опанчићи, ситан вез... Посао кроз љубав према старим занатима

Израда костима за филмску индустрију тражи спретне руке и старе занате. Две Кикинђанке израђују рукотворине скоро заборављеним техникама и чувају традицију некадашњег начина израде обуће и одеће.

За свој рад кажу да су рукотворине са душом, а захваљујући домаћим филмовима и серијама њихова дела приметио је милионски аудиторијум.

Кикинђанка Смиљка Булатовић бави се везом и труковањем, а њена суграђанка Мирна Рацков је једина регистрована опанчарка у Србији. Заједно сарађују на изради посебних костима и обуће потребних филмској индустрији. Стари заборављени занати који спајају уметност и вештину.

„Радила сам за серију Корени и Краљ Петар Први. Та је сарадња дошла преко костимографа Бориса Чакширана, а надамо се и некој новој сарадњи", рекла је Мирна Рацков, опанчарка из Кикинде.

Смиљки су посебан изазов одевни предмети украшени везом по мотивима из српских средњовековних манастира.

„Радила сам орнаменте са фресака манастира из Високих Дечана, а за кошуљу коју у филму Хотел Београд носи Милош Биковић, изабрала сам орнамент из манастира Трескавца код Прилепа и он је, ето одушевио својом једноставношћу, чак и савременошћу и лепотом филмску екипу", каже Смиљка Булатовић, везиља из Кикинде.

Мирна Рацков прави предмете од коже и више од десет врста опанака. Довољно јој је показати слику неког предмета и биће направљен.

„Мало по мало, сваке године се прошири асортиман са неким новим моделом", каже Мирна.

„Вез је оно то ме највише испуњава. Ту сам могла да уживам у комбиновању боја и различитих везилачких техника. Да стварам своја нека мала дела која ме испуњавају", додала је Смиљка.

Спојиле су љубав и посао, али бављење старим занатима изискује огроман рад и време, истрајност и упорност - од набавке материјала, мотива и техника израде, све до продаје, што ове Кикинђанке кажу, није једноставно.

„Да бих могла да живим од овог посла морала бих да радим 15 сати дневно што је скоро немогуће. Производи ручног рада, нарочито веза су обезвређени", каже Смиљка.

На питање: "Ко тражи опанке?", Мирна одговара да су то углавном културно-уметничка друштва из Србије и дијаспоре.

"Надам се да ће још многа културно-уметничка друштва играти у мојим опанцима", искрена је Мирна.

Живимо у времену трикотаже и индустријски израђене обуће. Тренутно нема младих заинтересованих да науче заборављене занате, чиме Смиљка и Мирна постају ретки чувари богатог наслеђа народне традиције и баштине.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

субота, 27. април 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво