Аја Софија – сведок историје Константинопоља и Истанбула

За само пет година, од 532. до 537, направљена је Аја Софија, право чудо, најмонументалнија грађевина на свету. Настала је на месту некадашње истоимене хришћанске базилике из 4. века, чији је ктитор био Константин Велики, владар који је усвојио хришћанство као званичну веру свог царства.

Будући да је та црква изгорела у пожару, цар Јустинијан је уложио огромна средства за нови храм у чијој је изградњи учествовало око 10.000 људи и чувени градитељи Антемије из Трала и Исидор из Милета.

Никада виђено до тада, архитектонско решење било је јединствено пре свега због тога што је огромна купола подигнута изнад квадратне основе. Пречник куполе је око 30 метара, а сматра се да је тешка колико и једна готска катедрала у Француској. Овакав стил градње утицао је на православне храмове али и на изградњу џамија.

И унутрашњост грађевине прављена је тако да измами уздахе.

Уместо дрвета за зидање су коришћени опека, мермер и материјали из Египта, Рима, Азије и Африке. Из свих крајева света, донете су сребрне и златне плоче, слоновача за изградњу олтара, лукова и постоља за религијске обреде.

Врхунац раскоши били су златни мозаици направљени такође у 6. веку. Нажалост, већина је однета у Венецију 1204. године када су Латини током Четвртог крсташког рата, опљачкали и град и цркву. Млетачки дужд који је наредио поход на град, Енрико Дандоло, деда Ане Дандоло супруге Стефана Првовенчаног, сахрањен је управо у овој цркви.

Године 1453. град су освојили Турци и Аја Софија постаје џамија па су јој придодата четири минарета.

Ататурк јој 1935. године мења намену у музеј што остаје и до данас. И управо тада биће откривени делови импресивних мозаика који се и данас могу видети на галерији.

До ње воде чудни, полумрачни ходници налик катакомбама. Али већ при уласку на галерију, кроз куполу се пробија светлост и сва раскош ове петнаестовековне грађевине још више долази до изражаја. У источном делу галерије налазе се два мозаика владарских породица који су били донатори цркве.

У царској ложи је мозаик израђен у 13. веку поводом повратка престонице под окриље византијске власти. На њему је Исус између Богородице и Јована Претече који га моле да буде благонаклон према људима када дође време Страшног суда. Ово дело има и посебну уметничку вредност, јер свеци имају људске изразе и боју лица и због тога се узима као пример почетка ренесансе у византијском сликарству.

Претпоставља се да у цркви има још доста мозаика који нису откривени јер се налазе испод накнадно нанетих слојева исламске уметности. Све то говори о бурној историји ове грађевине у којој се и данас преплићу различите вере и покоје сујевреје.