Београдске кафане некад писале историју, данас одлазе у историју

„Драги наши гости, пошто је ваша омиљена кафана 'Ташмајдан', реституцијом враћена власницима, који не желе са нама да наставе пословање, ми Вам се најсрдачније захваљујемо што смо имали Вас као наше драге госте и пријатеље“, стоји натпис који је залепљен на вратима.

Међу радницима који су износили последњи инвентар из кафане, која је старијим суграђанима позната и као кафана „Код Тозе Грка“, нашао се и, како је рекао да га потпишемо, последњи управник кафане „Ташмајдан“ Жељко Милошевић.

Исељавају се из кафане, каже Милошевић, јер власници желе да продају објекат по цени за коју он нема средстава да је купи, а у жељи да сачува култну кафану, понудио им је да са њима уђе у закуп.

„Они су то одбили и рекли да желе само да продају“, прича Милошевић.

На питање када је кафана основана, Милошевић открива да му је један од гостију рекао да је пио пиће са Кочом Поповићем у „Ташмајдану“ 1945. године, након ослобођења Београда: „Онда можемо да претпоставимо откада ова кафана постоји“.

Нажалост, многе од првих београдских кафана данас више не постоје, неке због лоших процеса приватизације, неке због реституције, неке због лошег пословања, а неке због немарности друштва и државе, а на њиховим местима „никли“ су бутици, апотеке, пекаре, коцкарнице...

Поставља се питање, да таква судбина чека и кафану „Ташмајдан“. Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић каже да су нетачне приче да је реституција затворила кафане у Београду.

„Ми смо значајан број објеката, у којима су смештене кафане, ресторани или хотели, већ вратили првобитним власницима. Вратили смо два најпознатија хотела 'Београд' и 'Сплендид', вратили смо Српску кафану и низ познатих кафана, с тим што, морам да напоменем, највећи део тих кафана није ни радио када смо их вратили“, истиче Секулић.

Стицањем објекта процесом реституције, објашњава Секулић, првобитни власници који дођу до своје имовине одлучују шта ће се на том месту налазити.

„Ако је ту могуће да буде кафана, ту ће бити кафана, а ако није могуће, они не могу држати нешто од чега немају зараду. Не може бити нешто затворено због реституције, ресторан може да ради непрекидно, јер поступак реституције нити утиче, нити може да утиче на обављање делатности у том објекту“, прецизирао је Секулић.

Али, када се процес заврши многи првобитни власници не чувају аутентичност објекта, већ одлуче да га „модернизују“. Добар пример да реституција није утицала да једна од 15 најстаријих кафана у Београду буде затворена је пример кафане „Блед“.

У Булевару деспота Стефана и даље се налази аутентично издање „Бледа“, старо више од 100 година, које широм отворених врата и постављеним кафанским столовима дочекује комшије на прву јутарњу кафу уз плакат: „Блед поново ради“.

Маја Зеленовић, по професији менаџерка за односе с јавношћу, за себе каже да је љубитељ кафана, одлучила је да после завршене реституције са неколицином пријатеља узме „Блед“ у закуп и врати му стари сјај.

„Мени је драго што је реституцијом ресторан 'Блед' враћен првобитним власницима, потомцима индустријалца и зачетника дискографије Милана Илића“, прича Зеленовићева показујући на портрет оснивача „Бледа“ који краси улаз те кафане.

Иако се угоститељством никада није бавила, Маја истиче да обожава „Блед“, као и остатак њеног комшилука, те да зато нису дозволили да се на месту култног места појави апотека или бутик, ондносно „ништа што не припада том простору и тој фантастичној архитектури“.

„Зато смо уложли много труда да вратимо стару циглу на којој су били обложени слојеви зидова модерног дизајна, јер је ово стогодишња цигла и када би она могла да прича, причала би вероватно језиком људи који су сада наша школска лектира“, наводи Зеленковићева.

Жеља јој је да Београду врати „Блед“ као праву елитну градску кафану, када су даме са чипканим рукавицама и господа са цилиндром, фијакером долазили на гирице и вино. Зидове старе цигле, старе више од века, красе аутентичне, архивске фотографије из колекције професора Видоја Голубовића који је, после Бранислава Нушића, урадио најисцрпније истраживање кафана старог Београда.

„То су фотографије кафана које су некада постојале у Београду, које су вршњакиње 'Бледа', а које, нажалост, више не постоје. У тим кафанама дешавали су се значајни културни и историјски догађаји, о којима мало наших суграђана зна, а требало би да зна“, наводи Маја Зеленовић.

Одговорност за очување такве врсте објеката у Београду, сматра Зеленовићева, мора да постоји и код оних који их продају, и оних који их купују, али и државе која уређује законе.

„Како би се сачувала успомена на кафане којих више нема столови у 'Бледу' носиће назив кафана у којима се десио неки важан догађај, тако да ће људи моћи да резервишу 'Три листа дувана', 'Дарданели', 'Код енглеске краљице'...“, набраја Маја Зеленовић.