Животна филозофија баке од 106 година: Само позитивно

Ко би рекао, рођена је више од пола године пре почетка Првог балканског рата. Живела је у Босни, у Високом, потом у Македонији и Војводини, док је Београђанка постала пре 45 година. Родитељи су јој дозволили да, уз брата, заврши школу.

„Онда је пет година била учитељска школа, то сам завршила, али ја нешто нисам волела да идем у село, а морала сам као учитељица да идем у село“, каже Надежда.

Каже да је имала тежак живот, али му се увек радовала. Највећи савезник, од кад зна за себе, биле су јој позитивне мисли.

„Много ми се зла у животу дешавало. Ја сам увек то хтела да заборавим, и успевала. Оно што је јуче било не тиче ме се, прошло“, истиче Надежда.

Син живи у Новом Саду. Ћерка у Америци. Један од унука живи на Малти, па је госпођа Павловић због комуникације са вољенима, научила да користи Скајп.

Собни бицикл вози по неколико пута дневно. Од операције кука, коју је имала пре две године, слабије излази напоље. Једе храну коју је одувек јела, слаткише обожава.

„У мојој младости живот је био другачији, тише, мирно, лепо. Ваздух чист, земља чиста, храна чиста“, присећа се Надежда.

Данас јој највише смета, како каже, неискреност и користољубивост у међуљудским односима.

„Ми смо некако имали сигурне пријатеље. Мислим да ви данас нисте сигурни, увек мора резерва и да си на опрези. Тако бар имам утисак“, каже Надежда.

Њена жеља је да не броји године, већ да сваку наредну проживи лепо, радујући се успесима својих потомака.