„Вог“ о Храму Светог Саве – источноевропска Sagrada Família

План за Храм представљен је 1893. године, на месту где су спаљене мошти првог српског архиепископа. Рођен у краљевској породици крајем 12. века, Растко Немањић се одрекао круне још у младости зарад духовног живота.

Побегао је ноћу на Свету Гору, где је постао монах, добио име Сава и посветио свој живот развоју српске цркве.

Постао је први српски архиепископ, па је зато логично да се Храм Светог Саве, након што су Турци, током српског устанка 1594. године, спалили његове остатке на београдском Врачару, подигне на месту где је остао његов пепео.

Градња Храма почела је 1935. године, 50 година после почетка градње Саграда фамилије (Sagrada Família), око 2.000 километара западно од Београда, а која је била знатно успорена због Шпанског грађанског рата.

Као и у Шпанији, политика и рат успориће градњу Храма. Други светски рат донео је бомбардовање Београда, што немачко што савезничко, а радови су после тога замрли. Током рата, унутрашњост су Немци користили у почетку као паркинг, а касније као складиште.

Србија је после рата постала део СФРЈ, па је и о месту на Врачару предвиђеном за Храм одлучивала нова власт.

„После рата, комунистичке власти нису желеле да врате плац српској цркви 40 година. Искорењивали су православну цркву. Ипак, после 40 година, наш патријарх је добио дозволу да настави градњу. Морао је да пита 88 пута“, каже Младен, радник у Храму.

Радови су коначно настављени 1986. године, после паузе од 35 година. Ентузијазам је био на изузетно високом нивоу. Зидови су врло брзо достигли планирану висину, а 4.000 тона тешка купола подигнута је на врх са унутрашње стране у подухвату који је трајао 40 дана.

Распад Југославије и поновни престанак радова 

СФРЈ се распала, 1991. године градња је поново стала и наредних десет година није настављена.

„Мишљење нашег патријарха Павла било је да је много важније помоћи људима. Имали смо много избеглица и много људи којима је требало помоћи. Зато је одлучио да се поново стане са градњом, па су радови настављени тек 2000. године", објашњава Младен.

Данас се, у Београду, и даље могу видети остаци ратних деведесетих: на многим зградама остале су последице НАТО бомбардовања 1999. године. Међутим, Храм Светог Саве, поштеђен већих оштећења, ближе је завршетку радова него икада раније.

Од 2000. године градња је настављена захваљујући донацијама конзорцијума највећих српских фирми, али и мањом новчаном помоћи обичних људи.

Упркос томе што је спољашњост грађевине завршена 2004. године, ако закорачите један корак у Храм открићете колико још посла остаје да се уради. Унутрашњост и даље личи на бетонску халу, са зидовима од цигала и стубовима.

Галерија у левом делу здања служи као капела, у којој комбинација тренутне и сталне иконографије украшава простор. 

Ипак, у дну беспрекорног мермерног степеништа лежи задивљујућа подземна крипта. Огромна просторија сија од китњастих златних лустера, стаклених мозаика од мурано стакла запањујућих фресака.

Није потребна Гаудијева бујна машта да бисте могли да замислите како ће Храм Светог Саве изгледати након завршетка. Планирано је да унутрашњост буде испуњена комбинацијом мозаика, фресака и рељефима у камену. Очекује се да ће тиму од 90 уметника бити потребно осам година да заврше мозаик површине 17.000 квадратних метара.

Прича о Савином животу добро је позната у српском народу.

„Ко би одлучио да се одрекне права на власт и изабере живот молитве и службе. За српски народ, он је заиста највећи. Није тражио да то буде, али Божји план је био другачији“, каже Младен.

Прича о Храму Светог Саве, после више од века, приводи се крају. Подсећа на српску бајку, закључак је текста у Вогу.